Thomas Mann – Goethe i Tolstoj
– Štecer –
U Vajmaru je još početkom našeg stoleća živeo jedan čovek, po imenu Julijus Štecer a po pozivu učitelj, koji je, kao gimnazijalac od šesnaest godina, prebivao pod jednim krovom sa doktorom Ekermanom, samo nekoliko koraka od Geteove kuće. Zajedno sa jednim školskim drugom koji je s njime stanovao, Štecer bi ponekad, ustreptala srca, pogledom uhvatio obrise i senku starca, kada bi ovaj sedeo kraj svog prozora. Prožeti željom da ga vide izbliza i sasvim jasno, dečaci su se obratili svome ukućaninu, famulusu, i usrdno ga zamolili da im na neki način stvori tu mogućnost.
Ekerman je po prirodi bio ljubazan čovek; on je jednog letnjeg dana pustio dečake kroz stražnja vrata u vrt čuvene kuće, i tu su oni onda, ustreptali, stajali i očekivali Getea, koji je tada, na njihovu prepast, zaista i naišao: u svetlom domaćem kaputu biće da je to bio onaj domaći kaput od flanela za koji znamo on je u to doba dana ovuda šetao, i kada je ugledao dečake, krenuo je prema njima, stao pred njih, mirišući na kolonjsku vodu, sa rukama, naravno, na leđima, isturena donjeg dela tela i sa onim izrazom lica sindika carskog grada, iza kojeg je, kako je to verodostojno potvrđeno, skrivao svoju zbunjenost, i upitao ih kako se zovu i šta žele-verovatno i jedno i drugo u isti mah, što je, ako je tako bilo, opet moralo da deluje veoma strogo, tako da i nije bilo lako odmah odgovoriti.
Pošto su nešto promucali, starac ih je posavetovao da budu revnosni u učenju, što su mogli da protumače kao: da bi bilo bolje da se late svojih školskih zadaća, umesto da tu prodaju zjale i pođe dalje.Tako se to zbilo a bilo je to 1828. godine.
Trideset i tri godine kasnije, jednog podneva u jedan čas, Štecer, koji je u međuvremenu postao valjan i svom pozivu s ljubavlju odani srednjoškolski profesor, upravo je hteo da započne s nastavom u drugom razredu, kada je jedan đak promolio glavu kroz vrata i rekao da neki stranac želi da vidi gospodina Štecera. Uto je taj stranac bez oklevanja već i ušao u razred, znatno mlađi od učitelja, sa ne suviše jakom bradom, isturenim jagodicama, sitnim, sivim očima i parom bora između tamnih obrva.
Nije rekao ni ko je ni šta je, već je odmah zapitao šta će se tog popodneva raditi: a kada je čuo da je prvo na redu istorija a zatim nemački jezik, izrazio je svoje zadovoljstvo i rekao da je obišao skole južne Nemačke, Francuske i Engleske i da želi da upozna i škole severne Nemačke. Govorio je kao Nemac. Po stručnim i zainteresovanim pitanjima koja je postavljao i na činu kako se izražavao moralo se pretpostaviti da je učitelj, a pri tome je stalno nešto zapisivao u svoju beležnicu. Prisustvovao je nastavi. Kada su deca u svoje sveske zapisala neki sastav, zatraži stranac da mu se dozvoli da ponese i zadrži ove kompozicije: jer, one su, navodno, za njega od velikog interesa. To se Šteceru sad učinilo naivnim. A ko će decu obeštetiti za njihove pisanke?
Vajmar je siromašan grad… Učtivo je govorio u tom smislu. Ali stranac je odgovorio da tome ima leka i izišao napolje. Štecer je poslao po direktora, s molbom da dođe u razred. Poručio je da se dešava nešto neobično. I bio je u pravu, iako je tek kasnije shvatio koliko je tada sa tom svojom porukom bio u pravu. Jer, tada i u tom trenutku, nije mu moglo mnogo značiti kada je stranac, vrativši se sa paketom hartije za pisanje pod rukom, direktoru i njemu rekao svoje ime: Grof Tolstoj iz Rusije.
Profesor Štecer pak doživeo je duboku starost, pa je imao vremena da sazna s kime se tada upoznao.
Izvor: Mann, Thomas: Eseji I.
Dunjalučar 