Mističnost filma
Govoreći о filmu nisam rekao ništa manje gluposti nego drugi. Mi smo već odavno stekli naviku da naznačujemo naše načine izražavanja sasvim određenim oblicima — slikarstvo, vajarstvo, muzika, arhitektura, igra, književnost, pozorište, čak fotografija — tako da je svako od nas bio sklon da dovede kinematografa u vezu sa onim oblicima koje je nekada sam najviše negovao. U početku je većina dovodila film u zavisnost od pozorišta; drugi su ga povezivali s muzikom, treći s plastičnim manifestacijama uopšte; ja sam spadao u ove poslednje.
Kako film na nas deluje posredstvom vida, ja i sada mislim da nam plastično obrazovanje najviše pomaže da ga shvatimo. Ali to je sve. Film nije ni slikarstvo, ni vajarstvo, ni arhitektura, ni igra, ni muzika, ni pozorište, ni fotografija. On je nešto jednostavnije od toga: jednostavno film. Film se bar toliko razlikuje od svakoga od ovih osam jezika, koliko se svaki od njih razlikuje od svih ostalih. Mi mu tražimo one sličnosti sa ovim umetnostima koje nam se čine zgodne, i to najpre u navikama koje su one, zajedno ili svaka za sebe, u nas usadile, a zatim i u kinestetičkim odnosima koje je svaka od njih sažela sa ostalima u najpodsvesnije centre naših kortikalnih refleksa.
Okolnost da se film u našoj svesti vezuje za svaku od tih umetnosti koje su dosad organizovale naša osećanja sigurno nije najmanje čudo koje nam je on doneo. Film ne zavisi ni od jedne od njih. On ih sve sadrži u sebi, raspoređuje ih, usklađuje, umnožavajući njihovu snagu svojom sopstvenom. Imajte u vidu da ja ovde više mislim na mogućnost ostvarenja nego na samo ostvarenje vizuelne simfonije što se odvija pred nama u skladu sa zakonima sopstvene organizacije koju nam nameće, u isti mah stalno nam stavljajući do znanja čime i sami možemo da joj doprinesemo. Prvo i jedinstveno među svim našim izražajnim sredstvima, film se ne zadovoljava samo time da ponovo uključi čoveka u svemir, da mu vrati njegove stvarne razmere, stalne u vremenu, prostoru, atmosferi, svetlosti, obliku i kretanju.
Otkako hvatanjem šumova i uzdaha sveta može da se ostvari simfonijska orkestracija naših auditivnih i vizuelnih utisaka, on se ne ograničava samo da odredi naše mesto Majstora Stvaraoca, koji se nalazi u sveopštein središtu gde se čuje i odakle se upravlja univerzalnom simfonijom. On nas uči da, malo-pomalo, u celovitosti Bića utopimo naš glas koji će biti jedan od najponiznijih — među bezbrojnim zvučanjima i slikama gde sâmo Biće, tražeći se u sopstvenom zanosu, postaje mnogostruka čarolija. Film, koji je najpre bio u nedoumici kada je video da mu ljudski glas stoji na raspolaganju, vratio se za nekoliko etapa unazad, kao da je želeo da sebi stvori novo polje delovanja. Koliko je blizak pozorištu, toliko se udaljava od vajarstva, slikarstva, muzike i igre, iako ga baš ove umetnosti sprečavaju da zaboravi oblik, prelaze, ritam i kretanje; smetne li to s uma, mogao bi platiti životom.
Ali on nosi u sebi svoje oslobođenje. Samim tim što postoji, on jedini ima tu izvanrednu snagu pomoću koje postaje, svakoga dana sve više, univerzalni jezik ljudi, dok reč to još nije postigla, i možda nikada i neće. Као da to ne primećuje, po putu koji prelazi džinovskim koracima, novi vid pozorišta, što može da zadovolji one koji ga posmatraju u svetlosti svoje ljubavi prema spektaklu sa dijalogom; ali on će se snaći i potčiniće sebi reč, ne više kao glavni princip, nego kao dopunsko sredstvo. On će shvatiti da onog trenutka kad glas počne da privlači našu pažnju mi više ne osećamo lepotu njegovih vizuelnih kom- binacija; kao što se u operi danas shvata da je Vagner (Wagner) bio odabrao pogrešan put kada je, insistirajući na dekoru, umanjivao sugestivnu snagu muzike. Dok zvuci — šum mora, tužaljka vetra, pev kiše i ptica, nerazumljiv žagor i graja sve tine, tvornica, radilišta železničkih stanica — skladno prate proticanje slike kojoj čak pojačavaju smisao svojim kinestetičkim de js tvom, dijalog što objašnjava priču odvraća pažnju oka, a budi pažnju uha. Film nalazi svoju sugestivnu snagu i postaje ono što treba da bude jedino kad podredi priču, dijalog i monolog slici, a ne sliku monologu, dijalogu ili priči Čarli Čaplin je tišinu zasvagda obogatio raznolikošću spoljnih odblesaka koji dopiru iz zajedničkih dubina gde se komešaju osećaji, osećanja, misli, čak apstrakcije i metafizička ili Hrska zdanja duha.
Dovoljni su kratak razgovor, reč, jecaj, krik koji odnekud dolazi, kao u gomili ili u prirodi, pa da reč nađe u univerzalnoj drami svoje pokretno mesto i svoju pro- menljivu visinu. U filmu odmah otkrivamo stvarno ispunjene filozofske intuicije koje su okrznule kraj devetnaestog veka. On baca sliku trajanja na površinske granice prostora. Šta to govorim? On pretvara trajanje u dimenziju prostora, što prostoru pripisuje novo i ogromno značenje, značenje ne više pasivnog, već aktivnog saradnika duha. Otkako postoji film, i zahvaljujući filmu, kartezijanski prostor ima još samo jednu vrednost koju bih ja nazvao topografskom. Združuju se, u stvari, bar dva polja koja su filozofi smatrali zauvek nespojivim. Upravo to daje ovoj umetnosti neuporedivo dostojanstvo i omogućava nam da je shvatimo kao nezavisnu prema ostalim umetnostima, a ujedno i da otkrijemo kojim je fizičkim zakonima vezana za sve druge. Nije teško uočiti da je film, s obzirom na svoje mehaničke mogućnosti, počeo kao fotografija i da ga sentimentalne i društvene odgovornosti koje sve više stiče kao kolektivni spektakl vezuju uz pozorište, dok iz književnosti može da crpe povode i da joj nameće pravce.
Možemo odmah uočiti da će on ubrzo, kao solidan temelj koji drži vizuelni kostur shvatanja, preuzeti dosadašnju ulogu arhilekture. Ali ta će uloga od sada biti dinamična, jer će delovati u trajanju, a to već utiskuje u kretanje našeg duha osnovne promene, pošto je arhitektura, koja se uvek gradila u prostoru, na taj način doprinosila poimanju svoj najočigledniji elemenat stabilnosti. Konačno, baš tu i utvrđujemo najtešnje srodnosti. Film zavisi od prostora kao nepokretne plastične umetnosti, zavisi od trajanja kao muzika kojoj je srodan po ritmičkom razvoju svojih tema; taj se ritam još ne može odrediti, ali već lako možemo da ga osetimo u nekim filmovima, u prvom redu u filmovima Čarlija Čaplina. Znam dobro da je igra imala ovo obeležje. Ali igra zamre kad nestane igrača. Igru ne možemo fiksirati, osim baš posredstvom filma. Konačno, igra, koja je harmonija u pokretu kao i sam film, ne otkriva ništa bolje od pozorišta taj molekularni svemir za koji još juče nismo znali, a koji prenosi i preko granica vidljivog prostora neprekidno talasanje kinematografskog kretanja i utapa pokretne mase u neprekidnu atmosferu zračnih drhtaja i svetlosnih talasa. Film, arhitektura u pokretu, prvi put u istoriji uspeva da izazove muzička osećanja koja se okamenjuju u prostoru posredstvom vizuelnih osećanja koja se okamenjuju u vremenu. To je, u stvari, muzika koja na nas deluje posredstvom oka.
Izvor: Eli For, Teorija filma.
Dunjalučar 