Stanovnik nostalgije
Gledao je, činilo se, satima u polupunu kriglu ustajalog piva na suprotnom kraju stola i činilo mu se da što je duže posmatrao, to mu je ona postajala bliža, prostor kafane se skučavao oko njega a buka koju su pričinjavali ljudski, pijani glasovu su postajali gluvlji i nerazumljiviji. Telo mu nije činilo nikakav pomak, nikakav pokret misli njegove nisu preduzimale, kao da je bio prikovan za drvenu, raspadnutu stolicu kao kakva statua koja je u jednom, poluobešenom i lenjom položaju, ostala da mirno, nenametljivo i usamljeno traje kroz vreme. Vreme je bilo sporo, sve više se skučavalo oko njega dok je život, izvan tog učmalog prostora, sasvim ubrzano tekao bez obzira na njegovo stanje ukočenosti da uradi bilo šta, da makar svoju misao makne sa te prljave, poluispijene krigle koju je ostavio neki bradati starac dok je žurno odlazio iz kafane na svoj voz, možda bez povratka. Njegovi prsti, koliko ih je ostalo bilo, su isprepletani oko trbuha počivali mirno, bez trzaja njegovih pokidanih nerava, noga mu nije klecala i nije osećao kako mu zimska hladnoća izjeda nožne prste koji su se gurali jedan u drugi u teškim, iznošenim rudarskim cipelama. Vetar je donosio maglu iz kotlina a njome se prolomao zvižduk voza koji je upravo pristizao na stanicu, sa koje su neki čekali svoje da se vrate a neki odlazili sa nadom da se nikada više neće tu morati vratiti. Tamo gde je bilo mnogo krvi i mnogo smrti. Voz je zaviždao još jednom na novi put koji ga je na tren prenuo da zatvori oči.
Kao po običaju, prolazio je tom ulicom svakog jutra po hleba i mleka za koje su se molili da ih bude u rafovima prodavnica svake noći pre nego što su odlazili na počinak i svakog jutra pre nego što bi izašli iz kreveta. Prstima je voleo da prošara probušene, oronule fasade zgrada duž cele te 55. ulice kojom je narod prolazio u bilo koje dana ili pak noći. U prljavoj odeći, onoj koju je morao nositi svakog dana tamo u zagušljivom mraku i hladnoći, nije ni primećivao ljude oko sebe, ni azurno nebo i sunce koje je tog dana bilo čudnovatije. Posmatrao je širom otvorene drvene prozore kojima su falili delovi stakla i osluškivao pokatkad šta se zbiva u tim malim sobama lepo ornamentisanih zgrada koje su tad više ličile na oronule fabrike u kojima su se sakrivali u onim danima kada je smrt bila isuviše blizu. Cipele su cvokotale po kamenim pločicama i na kratko se i zaplitale jedna o drugu od svoje težine i umora nogu ali je zastao kod plavog prozora sobe u kojoj je znao jedino da su živeli momak i devojka. Ništa više od toga nije mogao znati, ni koje su vere, ni odakle su došli, imaju li roditelje i kuda planiraju da odu onda kada smrtna povorka opustoši grad i njegove ulice. Nikada ih nije mogao videti, doznati njihova zaljubljena lica ili pak naslutiti njihove pripjene siluete tela ali ih je mogao čuti. Zastao je i osluškivao dok mu je srce poskakivalo kao u nestašnom detetu koje je upravo ukralo par trešanja ili jagoda od komšije koji je pravi zlikovac i neljubitelj dece i njihovih nestašluka. Jasno je mogao čuti šaputanje dveju reči Volim te i par utešnih reči Nemoj da me čekaš, možda se neću vratiti a potom prigušeni plač, otvaranje i zatvaranje vrata. Nešto ga je udarilo po sred srca, brzo i nenajavljeno. Video je kako mladić, crnokos i sa krvavim očima izlazi iz zgrade, u vojničkom odelu i žurno odlazi niz ulicu kojom se neće vratiti.
Nije bilo dovoljno mleka ni ulja pa se vratio snužden sa mišlju kako će preživeti naredne dane. Dani su bili teški, tromi i vukli su se jedan za drugim kao da su namerno usporavali kako bi osetio svu njihovu težinu i patnju. Vreme mora biti mnogo okrutno prema čoveku da bi ga čovek poštovao. Ono teče, po svome nahođenju, u srećnim trenucima brzo i vispreno a pak u patnji sporo, tromo i podrugljivo gledajući na čovekovu nemoć da ga menja, oblikuje ubrza ili uspori. Ono se rastače poput reke ali se ne vraća svom izvoru, neumitno prolazi i više se nikada ni jedan tren ne vrati svojoj suštini iz koje je potekao. Momčilo je odbrojavao dane do dolaska tog čuvenog zelenog voza za koga se znalo da donosi živote bližnjih, neke žive neke pak mrtve. Tih dana je živeo na trncima koji su mu boli celo njegovo, koščato telo, utrnulo i izmučeno. Vreme ga je mučilo, razapinjalo ga između čekanja i želje da prekoči te dane i uskoči u dan kada će zeleni voz stići na stanicu, kada će začuti njegov zvižduk i potrčati ka vratima. Nije mogao znati hoće li se voz živ izvući od svog polaska do konačnog odredišta. Svaki udarac o kamen mu se kroz telo vraćao kao jedvačekanje da sazna šta će mu sreća, malo sudbine doneti tim vozom. Često je u kratkim pauzama od posla razmišljao kako ne želi ništa više od života do hleba i porodice i zdrave pameti koliko ju je mogao sačuvati u vremenu u kome je glavu mogla razneti neka granata ili metak. Mada, nije mu ni bilo važno šta će se njemu desiti dok god je njegova porodica na sigurnom i živa. Njemu su život i on postali isti, srodili su se i polako su se krunili deo po deo.
Celog narednog dana je razmišljao o toj slici momka i devojke, njihovog rastanka i težine, strahote vremena u kome nema trenutaka za ljubav do usputnih poljubaca, reči utehe i straha od razdvojenosti. On je to dobro poznavao i razumeo. Čekao je toliko godina. Čekao je i dalje, neutešno i nestpljivo. Dok je vukao alat u mračan prostor rudnika prisećao se dana kada je bilo više sreće a manje straha, dana kada se ženio, skromno i bezbrižno. Bilo je muzike, srećnih ljudi i budućnosti koja je obećavala miran zajednički život. Preći toliko milja, čekati toliko dugo njene korake i osmeh pri susretu kao i njena pisma, vredelo je sveg čekanja. Pamtio je, skoro kao sopstvene slike, njenu kosu sa prozora, pomalo iskrivljene zube i njene oči boje nostalgije. Koliko je samo želeo da ih opet što pre vidi, da samo utone u njih i na trenutak zaboravi strahote koje su se nastanile oko njega. Rad ga je odvodio od te čežnje, zagušljivost ga je ometala da klone, dok se borio za vazduh, hladnoća mu je kočila telo a mrak mu je sakrivao ispijeno lice da se ne pokaže u svem bolu i patnji. Sećao se kako su zajedno godinama, polako kupovali jednu po jednu stvar, učvršćivali dom i iznova i iznova planirali svoj mali svet u kome su bar njih dvoje bili srećni.
U mislima su mu se rojile, poput pčela na plodonosnom i slatkom cvetu, slike njihovog susreta i kasnijih ljubavnih pisama koje su pisali jedno drugom miljama udaljenim. Njihov prvi susret na njenom poslu, sećao se tačno tog nostalgičnog pogleda koji mu je u jednom trenu obuzeo srce i više ga nikada nije puštao. Sećao se kako je ona, hrabra i neustrašiva i pored zabrane oca koga su se svi sa strahom i trepetom u kostima plašili, samo njegovih reči a tek njegovih dela. Ipak, pobegla je sa njega, sa svega par stvari i velikom ljubavlju, dovoljno jakom da promeni svoju veru, svoje običaje, napusti roditeljski dom kilometrima daleko i pođe za njega u potpuno nepoznati svet u kome će ostati dosledna sebi. Zbog toga ju je i zavoleo: istrajna, hrabra, nesalomiva ali beskrajno empatična i osetljiva i krhka poput latice cveta koju jedan korak prljave cipele može slomiti i ugušiti u blatu ali će i dalje biti lepa, čista i mirisna. Nije posustala ni pobegla kada su je osuđivali zbog vere, načina govora, izgleda, kada su je zazirali pogledima, terali iz kuće sa sinom u stomaku. Ništa od toga je nije pokolebalo da ode i napusti čoveka koga je volela. Ljubav ne traži žrtve, ljubav traži ostajanje jer nekoga volimo bez obzira na sve. On je takvu ljubav doživeo i nije mogao ne biti srećan i pomalo posramljen zbog toga. Jedne noći, sećao se tačno svih njenih reči koje su osvetljavale mrak male sobe, kada je po povratku sa višemesečnog odsustva zbog teškog posla, pitao zašto do sada nije samo otišla od njega.
„Ne mogu ja da odem od tebe. To bi bio odlazak i od sebe same a ja sam tebe birala srcem, ne očima. Da sam te birala očima nikada te ne bih ni pogledala, ne bih čekala tvoja pisma, ne bih došla u ovo zabačeno selo, ne bih zavolela sve tvoje mane i ne bih trpela sve ono što sam trpela dok te nije bilo“, govorila mu je smireno i potpuno čisto da je u tom trenutku poželeo boljeg čoveka za nju od sebe jer on nije bio najbolji čovek koji je mogao voletia a pritom ne slamajući srca.
Iako je kasnijih godina njihova ljubav bila smrtno tiha, mogla se videti u pokojim nežnim razmenjenim pogledima, rečima izvinjenja posle žustrih svađa i pre svega u brizi jedno prema drugom bez mnogo reči ljubavi. Kada mu je velika stena u rudniku smrskala levu šaku, jer ju je pridržavao da ne padne na ostale sitne mlađe radnike, celih tih meseci njegove agonije, besa i osaćaja nepravednosti je bila uz njega, podnosila sve njegove izvlive sopstevnog besa prema nepravednosti i svetu. Nedužna, ćutala je dok mu je previjala ruku na kojoj su bila dva prsta, kažiprst i palac, jedini preživeli stenu, dok se on nemirno pomerao u bolovima i besu.
„Od kad sam se rodio, nisam imao sreće….Pu!“, govorio je u užarenom besu dok je prkosno pljuvao na život.
Tih dana je razmišljao kako ih, njega, njegovu sestru i majku, ostavio otac i otišao sa drugom ženom, kako je počeo da zarađuje krvavi novac jako rano i kako su ga uvek pogađale velike stvari i nesreće. Ležao je danima nepomičan okrivljujući sve oko sebe za svoje nesreće jer nije mogao da ih podnese. Neprihvatanje nesreće i tragičnosti prerasta u bes, nezaustavljiv i nemilosrdan, gorući i izjedajući, kao kakvo čudovište koje se hrani čovekom. Bio je čovek besa i činilo se da će i njegov sin, koji je bio besno dete, to naslediti od njega. Bes i samo bes prema celom svetu i životu. Iznova i iznova je živeo i proživljavao svoju prošlost, njegova prošlost je bila njegova sadašnjost, nikada je ne napuštajući, puštajući da ona ode od njega. Bio je stalni stanovnik nostalgije, otužnog stanja prisećanja i sećanja na ono što je prošlo, bilo lepo i bilo previše ružno. Nikada nije bio prisutan u lepim trenucima njegovog života, uvek je bio tamo negde, zagledan u slike koje su prošle ali koje su se u njemu ponovo i ponovo kao filmska traka ponavljale.
„Koštaće te glave tvoja nostalgičnost, osveti se.“, rekla mu je žena dok ga je povlačila nazad kako ne bi prešao na crveno i udario ga autobus.
Čekao je dugo taj dan kada će ponovo biti zajedno sa porodicom, ženom i sinom. Uveliko su ulicama gradovima svirali metkovi unaokolo, posmrtne trube i sirene za opasnost. Smrt je bila posvuda i mogao se osetiti njen neokriveni miris. Toliko toga je i sam proživeo, tolike nesreće, lomljenje glave, kostiju, padova, prebijanja i odvođenja u logore, bio ranjavan nekoliko puta, ostao bez skoro cele šake. Ipak je nalazio neke radosti u tome da ponovo bude sa porodicom nakon što ih je oterao od sebe kod rođaka u susednoj državi kako bi ih spasio smrti dok je on ostao tu, kopajući jednom rukom rudnike i čekajući dan da se konačno vrate. Jutro je bilo maglovito, oglasila se sirena za opasnost rano ujutru ali se ništa nije dešavalo. Oblačio se žurno, popušio cigaretu u kojoj više nije ni uživao, pogledao na sat i požurio napolje. Bilo je hladno novembarsko jutro, ono jutro koje podiže dlake na telu, smrzava nos i ledi dah. Podigao je kragnu pocepanog kaputa i sjurio niz ulicu. Ljudi su tek otvarali svoje dućane, novine se prodavale u kojima je poslednjih godina pisalo SMRT! na naslovnim stana, samo su se menjali datumi ali je smrt ostajala ista. Mirisao je svež hleb koga je stalno bio gladan, ljudi su bilo gladni i izmučeni, živeli su tih godina sa časom kada će nastupiti smrt. Namejao se sebi u bradu kada je pomislio kako je i dalje živ, nesrećan a živ. Nije mogao da ne poželi da se nije ni rodio, ipak u njemu je bilo dovoljno prkosa prema životu da živi.
Stanica je bila prepuna ljudi, polomljenih kofera i odrpanih torbi, puna ranjenih, ostavljenih i nevoljenih. Prljava cesta stanice na kojoj su spavali tek pristigli iseljenici, begunci i nevino izmeštenih, disala je teškim vazduhom magle, smrti i bega. Vozovi su pristizali, cviždali i iz svojih utroba izbacivali one čija je jedina sudbina bila bežanje pred ratom i od rata. Kuda god pobegli, smrt ih je pratila. Sitna novembarska kiša je sipila dok su čekali svoj voz za dolazak ili pak odlazak. Šetao je polako, pustio je da mu kiša pokvasi kosu i kaput, pripalio teško cigaretu i razgledao ljude oko sebe. Lutao je svojom prošlošću, nostalgičnim koracima se prikradao prošlom životu. Voz je svakom trenutka trebalo da pristigne a da toga dana bude sa svojim voljenima za koje je jedino i živeo još. Gledao je nenametljivo ljude: jedan bez noge kako jedva hoda sa štakama, ženu koje je jedno dete nosila na leđima a drugo u naručju umotanim dekom do glave, staricu koja je jedva vukla veliki kofer sa jendim polomljenim točkom, čoveka se teturao tamo-vamo i pričao neke nebulozne stvari i uzvikivao „SMRT!“, porodicu koja je bila pribijena jedno uz drugo. Te slike su mu bile strašne ali ne strašnije od onoga što je on preživljavao u sebi godinama. Nije se osećao sebično zbog toga, smatarao je da svako dobija u životu ono što mu pripada ali on to nije dobijao. Bio je besan zbog toga celog svog života i sam sebi se nekada čudio kako je živeo sa time i ostao iole zdrave pameti. Želeo je samo svoju pravdu za koju nije ni znao kako bi ona izgledala ali je osećao duboko u sebi taj nezadrživi bes koji je uništavao sve pred sobom ali i samog njega d abi ikada mogao biti zaista sreća. U kafani na železničkoj stanici, izbijao je opori smrad alkohola i duvana, pijantsva i bega iz stvarnog života. Ušao je da popije koju, ali je sedeo sam dok su silni pripiti muškarci raspravljali o politici i ratu. Nije ga to nimalo zanimalo, samo je zalivao jednu za drugom u sebe. Pogledao je na veliki, stari sat u obliku voza i izašao napolje. Vozovi su pristizali jedan za drugim, žurili i jurili, zviždali i ispuštali paru.
Čekao je zeleni voz u kome su se vozili njegova žena i sin. Tog dana je trebalo da se vrate domu i opet budu zajedno. Čekao je na taj dugo jer jedino su njih dvoje bili smisao za koji je živeo. Ljudi su dolazili i odlazili, video je kako voljeni grle voljene, mogao se zakleti kako je u tim zagljajima čuo pucanje kostiju od njihove siline nedostajanja. To ga je za trenutak rasplakalo i podsetilo da je ljubav i one koje volimo jedino što nam ostaje na kraju svega i posle svega. Kažu da čovek umre kada mu stane srce, zapravo čovek umre kada ga niko ne voli više. Ima nešto u čekanju od samog imanja a on je čekao jako dugo. Stajao je tamo i osmatrao dolazeće vozove, čekajući onaj zeleni. U grudima mu se skupljalo nestrpljenje kako je vreme odmicalo, sve je teže disao i noge su ga izdavale. Gledao je i gledao i gledao počevši da šeta gore-dole, tamo-vamo kao da je hodao po trnju. Voz nije dolazio, pretpostavljao je da kasni, tešio je sebe. Već je bio besan na sve oko sebe jer je predugo čekao i nije mogao znati šta se dešava. Ljudi su dolazili, prolazili, odlazili a on je čekao. Prošlo je već podne kada je poptuno izgubio sovj razum, kada se u njemu i preostalo sve slomilo, umrlo. Isprva nije mogao sasvim razaznati reči koje je neki omanji, unezvereni čovek vikao a zbog čega su se gotovo svi koji su nekog čekali. uznemirlii.
„Voz je pogođen bombom na mostu! Voz je pogođen bombom na mostu! Voz je raznet! Voz je raznet na mostu! Jaaoj kuku!“, vikao je ozoglašenim glasom glasnik na stanici.
Nije mogao da se pomeri. Nešto se u njemu sledilo od ovih reči a onda ga je obuzeo onaj bes, sopstveni bes prema život i nepravdi. Potračao je svom svojom težinom za malim čovekom i uhvatio ga rukom za kragnu upućujući mu krvnički pogled očajnog čoveka. Omaleni čovek mu je samo potvrdio njegov strah: pogođen je zeleni voz u kome su bili njegova žena i sin. Niko nije preživeo. Voz je srušen sa mosta pravo u provaliju. Pustio ga je da otrči dalje a on je ostao skamenjen na istom mestu. U tom trenutku su mu prolazile srećne slike njihovih života, njegovog nesrećnog života i umro u sebi, samo je ostao da živi u tim prošlim slikama nostalgije.
Od toga dana više nije živeo tu u sadašnjosti, ono što je ostalo od tog čoveka živelo je u prošlosti, prisećanju i nostalgiji. Ležao je danima nepomični na kabanetu, gledajući u plafon i živeći životom koji je nekada imao ali ga nije znao poštovati jer je bio zaslepljen sopstvenim besom zbog nepravednosti sve nesrećenosti koje su ga bile snašle. Tako je živeo nekoliko godina, sam, nesrećan i neprisutan u sadašnjosti. Osećao se krivim, najzad se osećao da je bio sebičan prema sebi i drugima puštajući da ga bes prema onome na šta nije moga uticati zaslepi. Ako je i izlazio, onda je išao u onu istu kafanu i satima nepomično sedeo i gledao u jednu tačku koja mu je otvarala vrata ka nostalgiji. Toga dana je sedeo tu. Telo mu nije činilo nikakav pomak, nikakav pokret misli njegove nisu preduzimale, kao da je bio prikovan za drvenu, raspadnutu stolicu kao kakva statua koja je u jednom, poluobešenom i lenjom položaju, ostala da mirno, nenametljivo i usamljeno traje kroz vreme. Vreme je bilo sporo, sve više se skučavalo oko njega dok je život, izvan tog učmalog prostora, sasvim ubrzano tekao bez obzira na njegovo stanje ukočenosti da uradi bilo šta, da makar svoju misao makne sa te prljave, poluispijene krigle koju je ostavio neki bradati starac dok je žurno odlazio iz kafane na svoj voz, možda bez povratka. Njegovi prsti, koliko ih je ostalo bilo, su isprepletani oko trbuha počivali mirno, bez trzaja njegovih pokidanih nerava, noga mu nije klecala i nije osećao kako mu zimska hladnoća izjeda nožne prste koji su se gurali jedan u drugi u teškim, iznošenim rudarskim cipelama. Vetar je donosio maglu iz kotlina a njome se prolomao zvižduk voza koji je upravo pristizao na stanicu, sa koje su neki čekali svoje da se vrate a neki odlazili sa nadom da se nikada više neće tu morati vratiti. Tamo gde je bilo mnogo krvi i mnogo smrti. Voz je zaviždao još jednom na novi put koji ga je na tren prenuo da zatvori oči i setio se svega toga ponovo odlazeći u nostalgiju tako da nije ni čuo ni video kakav metež je nastao u kafani, kako je krv letela u vazduhu a mrtvi padali na pod, kako su svi vikali „ SMRT!“ i kako mu se ona prikradala iza leđa. On je živeo u nostalgiji i to ga je koštalo glave, zaista.
Nije ni osetio metak koji mu je projurio, poput svih tih nostalgičnih sećanja, kroz glavu.
Autor: Nenad Kostić
Bilješka o autoru:
Nenad Kostić, rođen 1996. godine, apsolvent na departmanu za Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu, gde trenutno živi. Bavi se pisanjem poezije i proze, kratkih priča i eseja. Radovi su mu objavljivani u časopisima Bez limita, Nedogledi, Saznanje, Magacin reči. Za svoju pesmu Nostalgija dobio je jednu od četiri nagrada na konkursu Saznanje koji je sproveo Tamni vilajet. Učestvovao je u projektima kao što su promovicije časopisa Nedogledi i u projektu povodom Svetskog dana poezije koji su organizovali Narodna biblioetka Desanka Maksimović i Udruženje Sevap za 2021. godinu. Aktivno već deset godina piše poeziju u svojim rukopisima ima tri zbirke poezije , prozu gde ima rukopis za roman i kratke priče. Autorski, kritički tekstovi su mu objavljeni na blogportalu Filzosfkog fakulteta u Nišu a vodi i bookstagram profil pod nazivom poezijabezpesnika gde redovno objavljuje kritike, recenzije i prikaze, odabrnih i pročitanih knjiga proze i poezije. Linkovi ka radovima se nalaze ispod:
1.Rad Feminizmi u poeziji Radmile Lazić i Silvije Plat
(https://blog.filfak.ni.ac.rs/teme/knjige-literatura/item/245-feminizmi-u-poezijiradmile-lazic-i-silvije-plat )
2.Odlomak iz romana Ožiljci praznine
(https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/casopisi/2017/nedogledi-3-2017 )
3.Pesme Voleo bih, Besmrtnik, Pesnik bez poezije
( https://izdanja.filfak.ni.ac.rs/casopisi/2018/nedogledi-4-2018 )
4.Pesme Bes, Sopstvene oluje, Nevoljeni, Dis (Utopljena Duša),
( https://bezlimitaff.com/archives/1019 )
5.Pesme Moderan pesnik, Vinsent
( https://bezlimitaff.com/archives/2282 )
6.Pesma Nostalgija
( https://tamnivilajet.in.rs/nostalgija-nenad-kostic/ )
7.Pesma Majka poezija
( https://www.topnovosti.rs/majka-poezija/ )
8. Pesma Igra čekanja
( https://kutijaljubavi.wordpress.com/tag/igra-cekanja/ )
9. Projekat povodom Svetskog dana poezije, 2021. pesma i video za pesmu Mrtav za mene
( https://www.youtube.com/watch?v=2kgbVrCB13A&t=274s )
10. Bookstagram profil
( https://www.instagram.com/poezijabezpesnika/ )
Dunjalučar 