Lessing: O odnosu slikarstva i poezije
Prvi koji je uporedio slikarstvo i poeziju bio je čovek utančanog osećanja koji je od obe umetnosti na sebi osetio slično dejstvo. Obe nam – pomislio je – predstavljaju odsutne stvari kao prisutne, prividnost kao stvarnost; obe obmanjuju, a obmana i jedne i druge dopada nam se.
Drugi je pokušao da prodre u suštinu tog dopadanja i otkrio je da ono kod obe umetnosti potiče iz istog izvora. Lepota, čiji pojam prvo uzimamo od telesnih predmeta, ima opšta pravila koja se mogu primeniti na više stvari: na radnje, na misli, kao i na forme.
Treći, koji je razmišljao o vrednosti i raspodeli tih opštih pravila, opazio je da jedna vladaju više u slikarstvu, a druga više u poeziji; da, dakle, za ova može poezija da pomogne slikarstvu, a za ona slikarstvo poeziji objašnjenjima i primerima.
Prvi je bio ljubitelj; drugi – filozof; treći – kritičar.
Prva dvojica nisu mogla lako da pogreše ni u upotrebi svog osećanja ni u svojim zaključcima. Međutim, zapažanja kritičareva najviše zavise od njihove pravilne primene na pojedini slučaj; i bilo bi čudno – pošto na jednog oštroumnog kritičara dolaze pedeset duhovitih – kad bi ta primena uvek bila činjena sa svom onom opreznošću koja mora da održava ravnotežu između obe umetnosti.
Ako su Apel i Protogen u svojim izgubljenim spisima o slikarstvu njegova pravila utvrdili i objasnili pomoću već utvrđenih pravila poezije, možemo sigurno da verujemo da je to učinjeno s umerenošću i tačnošću s kakvom su, kao što i sada još vidimo Aristotel, Ciceron, Horacije i Kvintilijan načela i iskustva slikarstva primenili na besedništvo 1 pesništvo. Preimućstvo starih bilo je u tome što nijednu stvar nisu ni preuveličavali ni potcenjivali.
Ali mi moderni smo vrlo često smatrali da smo ih veoma nadmašili kad smo njihove šetačke staze pretvarali u drumove, pa makar se zbog toga kraći i sigurniji drumovi su. žavali u putanje, kao što su one što vode kroz pustinju Zasenjujuća antiteza grčkoga Voltera da je slikarstvo nema poezija, a poezija slikarstvo koje govori, nije se svakako nalazila ni u jednom udžbeniku. To je bila duhovita misao kao što ih je Simonid imao više, čiji se istiniti deo tako razume po sebi da čovek misli da mora da predvidi sve ono neodređeno i pogrešno što ona nosi sa sobom. Pa ipak, stari to nisu previđaii. Nego, ograničavajući Simonidovu izreku na dejstvo obe umetnosti, nisu zaboravljali da naročito istaknu da su one, bez obzira na potpunu sličnost toga dejstva, i po predmetima i po načinu podražavanja (Υλη και τρόποις μιμή σεος) ipak različite.
Međutim, kao da nema nikakve razlike, mnogi od današnjih kritičara zaključili su iz one sličnosti između slikarstva i poezije najgrublje stvari na svetu. Čas trpaju silom poeziju u uže granice slikarstva, čas traže od slikarstva da ispuni celu široku sferu poezije. Sve što odgovara jednoj umetnosti treba da bude dopušteno i drugoj; sve što se u jednoj dopada ili ne dopada treba nužno da se i u drugoj dopada ili ne dopada; i, obuzeti tom idejom, izriču u tonu najvećeg samopouzdanja najpliće sudove kada u slikarevim ili pesnikovim delima o istom predmetu primećena odstupanja jednog od drugog smatraju kao pogreške, koje stavljaju na teret jednom ili drugom, prema tome da li je pesništvo ili slikarstvo više po njihovom ukusu. Štaviše, ta pogrešna kritika delimice je zavela i same virtuoze. Ona je u poeziji rodila maniju opisivanja, a u slikarstvu maniju alegoriziranja, jer su poeziju hteli da učine slikom koja govori, ne znajući šta ona može i treba da slika, a sliku nemom pesmom, ne razmislivši o tome u kolikoj meri ona može da izrazi opšte pojmove a da se ne udalji od svog zadatka i postane vrsta samovoljnog spisa.
Da se, suprotstave tom pogrešnom ukusu i neosnovanim sudovima kritičara – glavna je namera sastava koji slede. Oni su postali slučajno i više onim redom kako sam čitao nego metodičkim razvijanjem opštih načela. To je, dakle, više neuređena građa za jednu knjigu nego sama knjiga.
Ipak, laskam sebi da i kao takvi neće biti sasvim za preziranje. U sistematskim knjigama mi Nemci uopšte ne oskudevamo. Da iz nekoliko primljenih objašnjenja rečima izvedemo u najlepšem redu sve što god hoćemo – u to se razumemo bolje no ma koji narod na svetu.
Baumgarten je priznao da za veliki deo primera u svojoj Estetici duguje Gesnerovom Rečniku. Ako moje rezonovanje i nije onako jezgrovito kao Baumgartenovo – bar će moji primeri imati izvorniji ukus.
Pošto sam pošao od Laokoona i više se puta na njega vraćam, hteo sam da mu dam udela i u naslovu. Druge male digresije o raznim tačkama stare istorije umetnosti doprinose manje mojoj nameri, i one su tu samo zato što ne mogu da se nadam da ću im ikad moći dati bolje mesto. Još napominjem da pod imenom slikarstva podrazumevam likovne umetnosti uopšte; kao što ne mogu da jamčim da pod imenom poezije nisam donekle uzimao u obzir i ostale umetnosti koje podražavaju sukcesivno.
Izvor: Gotthold Ephraim Lessing, Laokoon.
Dunjalučar 