Pozorišna kritika predstave „Čitač“, Beogradsko dramsko pozorište
Predstava „ Čitač“ premijerno je izvedena u oktobru u Beogradskom dramskom pozorištu, nakon dugog odlaganja usled pandemije korona virusa. Ovo poznato delo nemačkog pisca Bernarda Šlinka, dramatizovao je Fedor Šili ne odstupajući od teme i ideje same knjige, ali uz dodate intervencije na fabulativnom planu. Režiju potpisuje Boris Liješević, koji se već neko vreme sarađujući sa Šilijem, bavi epohom u pozorištu. U ovom slučaju, predstava je smeštena u Nemačku, nakon Drugog svetskog rata, i suštinski se bavi vezom između mladića Mihaela Berga(Marko Grabež) i dvadeset godina starije žene, Hane Šmic(Mirjana Karanović). Tokom predstave pokreće se niz pitanja. Kako suditi delima počinjenim pod nekim drugim pravnim sistemom? Kakav stav izgraditi prema nekome ko je počinio ratni zločin? Da li je greh voleti zločinca?
Sama knjiga, pa i Šilijeva dramatizacija, zauzimaju veoma objektivan, gotovo nikakav stav. Ova pitanja ostaju otvorena do kraja, uz pokušaje da se što više opravda lik Hane Šmic, neosvešćene nacistkinje, koja nam se prvo prikazuje u svetlu žene srednjih godina, željne strasti i dešavanja. Mi posmatramo njen monoton kondukterski život koji remeti petnaestogodišnji Mihael svojim upornim dolascima kao navodni znak zahvalnosti, jer mu je Hana pomogla na ulici kada mu je bilo loše. Veza koju njih dvoje ostvaruju specifična je na više nivoa. Prvi je da Mihael kroz nju otkriva seksualnost, strasti, žensko telo. Drugi je da Hana iako svesna posledica takođe uživa u toj vezi, uz koju pored seksualnog užitka, dobija na neki način i dete koje stalno kupa, hrani, neguje i za kojim nesumnjivo čezne. Ta dva nivoa se prepliću, uz čestu zamenu uloga, pa tako Hana detinjasto izražava svoje strahove i neumorno zahteva od Mihaela da joj čita, dok Mihael sve više stremi ka razvoju karijere i shvatanju vremena u kom bivstvuje. Sa Mihaelom uporedo flertuje njegova drugarica iz škole Sofija (Milica Zarić), ali taj pokušaj ljubavnog trougla nije sproveden do kraja. Mihael iako iskušan mlađom i lepšom devojkom, zaneseno nastavlja vezu sa Hanom sve dok se ona jednog dana sumnjivo ne odseli. Do kraja predstave posmatramo uspešno izvedene vremenske elipse u vezi sa Mihaelovom pravničkom karijerom, čiji će deo postati i suđenje Hani Šmic.
Tu Liješević pribegava zanimljivom rediteljskom rešenju probijajući četvrti zid i uvlačeći publiku kao svedoke u samo suđenje. Hanu Šmic optužuju, žene koje su sarađivale sa njom, da je bila predvodnica strašnog zločina. To veoma dugo traje, neke stvari koje su već jasne pocrtavaju se više puta, te predstava izuzetno gubi na dinamici koju je uspešno gradila do tad. Liješević pokušava da dugim monolozima prikaže obe strane, te priča od ljubavnog toka, potpuno prerasta u političku raspravu o prećutkivanju istine, generacijama koje okreću glavu pred ratnim zločincima, manipulacijama, svetu koji je postao falsifikat… Čini se da je tu Liješević, želeći da se referiše i na srpske okolnosti, nakon ratova u Jugoslaviji, malo skrenuo sa izvorne teme knjige. Ostali režiserski postupci mogu se okarakterisati kao „ već viđeno“. Minimalistička, višenamenska, pokretna scenografija prisutna je već u mnogim Liješevićevim predstavama(Lorencaćo, Čarobnjak, Noćna straža).
Javlja se i problem pri Liješevićevoj glumačkoj podeli. Svi glumci izgledaju starije od likova koje tumače. Iako glumački maestralna, Mirjana Karanović fizičkom konstitucijom uopšte ne može parirati mladoj ženi u kasnim tridesetim. Ona tumači svoj lik veoma dobro unoseći u njega svoju specifičnu dikciju i hod. Nasuprot njoj, Marko Grabež približniji je izgledu petnaestogodišnjaka, ali veoma daleko od razvijenog lika u predstavi. On tokom čitave predstave, bezuspešno pokušava da odraste. Ne uspeva da kaže istinu o Hani, ne uspeva da osnuje novu porodicu, a ni da ostane sa Hanom… On na kraju ne uspeva ništa, postaje emotivno hendikepiran. Međutim, to što se njemu dešava ne izaziva osećaj sažaljenja kod publike, već osećaj ravnodušnosti, možda čak i osude, jer se nije potrudio da spasi ni svoj, a ni tuđi život, iako je za to imao osamnaest godina. Ostali likovi koji čine Mihaelovu porodicu, sudiju, porotu ili Mihelovu školsku drugaricu, neprekidno igraju istih četvoro glumaca (Slobodan Boda Ninković, Milica Zarić, Jadranka Selec i Ivan Tomić). Svi su oni samo bledi prikaz događaja u Mihaelovom i Haninom životu. Ali koji su nesumnjivo, uneli velikog glumačkog truda u svaku ulogu, te ih je zanimljivo gledati.
Kostimi koje glumci nose, pripadaju epohi u kojoj se radnja odvija. Pribegava se lakom i čestom rešenju presvlačenja, kada je Mihaelov lik u pitanju. On se iz smešne, dečačke odežde presvlači u ozbiljnu, pravničku uniformu kako bi se naznačio protok vremena. Muzika je preuzeta iz istoimenog filma Stivena Daldrija, na koji se Liješević nekim postupcima više puta referiše. Kostim Hane Šmic, ali i većine ostalih likova, gotovo je identičan onom iz filma. Tu je i pokretna scenografija, poput kade, kreveta, police sa knjigama, kroz koju Liješević na dobar način naznačava promene prostora, nekad se koristeći i paralelnim, „blickrig“ scenama.
Ova predstava veoma je bitan iskorak, kako za Beogradsko dramsko pozorište, tako i za celokupan pozorišni repertoar. Pokušaj balansiranja između potresne ljubavne priče i problematizovanja istorije veoma je klizav teren. Smatram da je Liješević jedan od retkih reditelja, koji se uspešno upušta u to, istovremeno pokušavajući da ugodi mediokritetskom ukusu, ali i sopstvenim pobudama protiv režima i nepravde. Predstava nosi priču o društveno neprihvatljivoj ljubavi, o konc. logorima, o menjaju jednog poretka sa drugim, o smrti i pokušaju pomirenja sa istom. U svakoj od tih tema može se pronaći određena publika, poistovetiti se sa događajima i ponovo ih proživeti kroz predstavu. Iz tog razloga, mnoge greške u predstavi bivaju neprimetne i teraju nas da sa predstave izađemo razmišljajući šta bismo mi uradili na mestu Hane Šmic ili Mihaela Berga?! Da li bismo ceo život voleli nekog ko je počinio zločin? I da li onda i mi postajemo krivi ako ih zavolimo?
Autorica: Teodora Marković
Bilješka o autorici:
Teodora Marković odrasla je u Obrenovcu, opštini u Srbiji. Ima 21 godinu. Tokom srednje škole, kroz amatersku pozorišnu trupu upoznaje se sa pozorištem i filmom. Sa 17 godina uz pomoć četiri prijatelja, organizuje pozorišni festival Obrenovački pozorišni susreti. Za inovativnu ideju i doprinos svojoj lokalnoj zajednici, dobija prvu nagradu Akademije umetnosti u oblasti menadžmenta. Uporedo, piše kratke priče, za koje dobija prvu nagradu na konkursu Udruženja za decu sa smetnjama u razvoju. Nakon završene srednje škole, upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, smer dramaturgija. Na prvoj godini osvaja počasnu nagradu za polučasovni scenario na internacionalnom festivalu u Ohaju u Americi. Pesma „ Ispovest prologa“ publikovana je u zborniku radova Poenta izdavaštva, a pesma „ Strah“ štampana u zborniku radova biblioteke u Kolašinu. Adaptira Čehovljevu pripovetku „ Shvatio je“ za ispitnu predstavu studenta pozorišne režije. Na drugoj godini fakulteta ekranizuju joj se scenarija za kratkometražne filmove „Ožiljci“ i „ Pustoš“. Takođe, adaptira delo Aleksandra Popovića za potrebe monodramskog izvođenja. Radi kao dramaturg na predstavama „ ART“ i „ Tako je moralo biti“. Trenuto se snima film po njenom scenariju za kratkometražni film „ Beži“, a aktivno učestvuje i u stvaranju jednog dokumentarnog filma. Radila je kao dramaturg na FIST festivalu koji organizuje Fakultet dramskih umetnosti. Bila je ovogodišnji kritičar festivala BOOKSTAN koji se održava u Sarajevu.
Dunjalučar 