Mitološka i umjetnička fantazija – mit, bajka i ep
Za potpunije razumijevanje karaktera mita veoma je značajno istražiti razliku između epa, bajke i mita. Već citirani Bauman smatra da su primitivni narodi veoma dobro razumijevali razliku između mita i bajke. Nasuprot mitu koji je smatran istinitim, bajka to nije bila. Ona ima prvenstveno pedagošku funkciju, da pouči, zadovolji misaonu žed, stiša strah, pomogne u održavanju života, da uz upotrebu čuda predstavi i dramski jedan čudan događaj.
lsto tako već I. V. Šmidbauer ukazuje da se u Grimovom rječniku ne povlači dovoljno jasna razlika između mita i, kaže, nevjerovatne priče. U savremenoj nauci, razlika između mita i bajke nije precizno određena. Mit obrađuje nehistorijske ličnosti i hitorijske predstavlja nehistorijski. Kaža je, pak, pričanje o historijskoj ličnosti. Ali razlika nije lako uočljiva: kaža često u sebi sadrži bajkovito i mitsko. Bajka i mit se ne mogu precizno razgraničiti. Braća Grim su još u prošlome vijeku shvatala da bajke sadrže produbljenu mitologiju.
S Baumanovim razlikovanjem mita i bajke nije saglasan A. E. Jensen, koji je istog uvjerenja kao i braća Grim da su bajke često produbljeni mitovi. Između Baumanovog i Jensenovog shvatanja mita nalazi se Pfisterova definicija po kojoj je mit religiozna priča čiji su heroj bogovi i čije se aktivnosti dešavaju u dubokoj prošlosti. I zato je za marksističko određenje pojma mita veoma značajno pokazati osnovna svojstva odnosa između mita i bajke, kaže i legende, mita i epa.
G. Van der Lev najsažetije određuje mit kao sadašnju i doživljenu stvarnost, kao aktualnost, a ne razmišljanje, kao ponavljanje onog qui pridie, kao priču o ustanovljenju, kao prizivanje života, odlučivanje o životu koji se ne može izjednačiti s običnom stvarnošću, kao ukidanje vremena, kairoa, kao pretvaranje događaja u čin i igru. Mit iskazuje ono što je u vezi sa suštinom, on odlučuje. Zato se može desiti da jedna kultura prevashodno okrenuta apstrakciji ili više ne razumije mit, takva je bila sudbina mitova u vrijeme sofista i hrišćanskoga mita u XIX vijeku; ili ga, pak, uzdiže do položaja u kome će on izraziti ono što je uzvišeno, što je najviše, što se ne da svesti na rasuđivanje (kao u Platonovim mitovima).
I. G. Van der Lev, nasuprot etnologu Baumanu, nastavlja promišljanja braće Grim i Jensena. Bajka se više od kaže približila mitu. Kaža (saga) za Van der Leva je samo ponovno uključivanje mita u vrijeme: Šta je saga drugo do mit, koji u svom putovanju ostaje vezan za određeno mesto, za ovu ili onu historijsku činjenicu). I zato je tema sage nehistorijska, ona je mitska. U sagi mit nastoji da proguta historiju.
U bajci postoji bitno drugačiji odnos prema hstorijskom: vrijeme bajke ništa ne remeti, njen mir je potpun. Ona je kao mit bez domovine, ona lebdi tu i tamo u vazduhu, kao zraci sunca. Bajka ne drži do historije: vrijeme je u njoj zaustavljeno. Ličnosti bajke Palčić i Crvenkapa žive u savremenosti kao i prije hiljadu godina. Bajka počinje i završava se često na isti način. Prenošenjem, predajom, bajka se ne mijenja. Ona je primitivnija etapa duhovnog života, a zato različitija od mita. Mit se ne može uporediti sa didaktikom legende, koja u sebi nosi mnogo elemenata mita i bajke, u biti je historija nekoga sveca ili mjesta. Preciznijem razgraničavanju odnosa između bajke i mita bitne dopune unose Jinger i Bloh.
Najsažetijim prikazom njihovog shvatanja odnosa mita i bajke sužava se broj u razmatranju relevantnih činilaca i pretpostavki za ontogenetičku, historičnu, dijalektičku definiciju mita. Za Jingera mit se visoko uzdiže nad bajkom. Bajku pričaju majke uz postelju ili uz razgorjelo ognjište. Mit, kaža, stvar je muška, nju obznanjuju pjevači… Vrijeme bajke je pravrijeme. U njoj su sadržana najstarija saznanja. U bajci čovjek još nije izdvojen iz harmonije prirode. On u njoj neposredno govori s biljkama i životinjama. Bajka nema imena za svoje junake. Oni su: patuljak, div, lovac, sestra, brat. Ona ne priznaje mitskog junaka rata, tu neiscrpnu temu mita. All junaci bajki i mitova ipak nalikuju, a predajom se i nerazdvojno stapaju.
Izvor: Ilić Veselin, Mitologija i kultura.
Dunjalučar 