Kuća
U kući se danas čeka dolazak dva muškarca, samo što za ovog drugog ne znaju svi. Zna samo Marta, koja sa svojih šesnaest godina još uvek spava i propušta doručak.
Na stepeništu dvorišta leži debeli mačor. Anči ga pušta unutra i daje mu hranu dok kuva kafu i prži jaja. U vazduhu se oseća miris masti, ali da li je ovaj svež, ili onaj što se već uvukao u lamperiju, to niko ne zna. Na stolu su samo dva tanjira, jedan njoj, jedan babi.
„Šta si to obukla?“ dere se baba.
„Trenerku,” vikne i Anči, jer baba ne čuje.
„Budi Bog s nama,” kaže ona. „Tako pred ljudima šetaš, da te vidi narod.”
„Ma koji narod baba?” pita Anči i ubacuje joj jaje na oko pravo preko floralnog porcelana.
Baba pljucne, iako to nije damski. Drhtavom rukom uzima viljušku i okreće se da gleda kroz prozor. „Nisi počistila dvorište,” kaže ona.
„A što tim tonom?” pita Anči.
„Ja te samo lepo pitam što nisi očistila. Šta ćeš kad dođe Borko.”
„Uopšte me nisi pitala. Očistiću posle.”
„A Borko?”
„Šta Borko?”
„Kad dolazi?”
„Danas dolazi, baba. Reče on do ručka je tu.”
„A danas dolazi Borko.” I tako u krug.
Marta otvara oči. Probudila ju je Anči dole iz kuhinje. Opet larmaju. Ne mogu u tišini. Ne može kod njih ništa bez zvuka. Pokušava da se baci u san i nastavi još malo, ali ne polazi joj za rukom. Već je i suviše svesna, suviše prisutna. Prošle su prve sekunde jutarnje magle i umesto nje se vraća onaj ponor u stomaku. Šta god radila, kad je budna – on ne nestaje. Kao da ga proširuju i rastežu skučeni zidovi njene sobe, toliko devojački roze da joj je od njih loše. Guše je. Među njima se oseća kao neka klinka. Bilo bi je sramota da tu ikoga dovede. Nije kao kod Dunje, gde nema plišanih igračaka i gde je od postera na zidu ostao jedino blagi trag selotejpa.
Rukom opipava komodu. Uzdiže se u krevetu. Na telefonu ponovo čita one poruke. Prošla su tri dana. Rupa u njoj dobija još tri etaža u podrumu.
„Gde si ti pošla?” pita je majka kad izađe u hodnik. Izraz joj je kiseo, smešten među bore toliko da više niko i ne pita zbog čega.
„Da se kupam,” kaže Marta.
„Sad da se kupaš? Treba veš da pustim. Kupaj se posle.”
„Masna sam.”
„Strpi se sat vremena,” odgovara joj majka, a u rukama joj prljava garderoba stoji nagomilana kao planina. Marta samo uspeva da uzdahne.
„Ajde ne gledaj me tako,” kaže joj majka. “Idi jedi nešto pa ćeš da pereš kosu.”
„Dobro,” odgovara i besno silazi dole.
„Šta se brecaš od rana jutra?” pita je Anči kad siđe.
„Ne brecam se.”
„Lupaš vratima.”
„Slučajno,” kaže Marta, ne obazirući se na sestru. “Šta ima da se jede?”
Anči je gleda zavaljena u fotelju. Baba nije imala pojma, trenerka joj je zapravo stojala super. Bolje nego Marti, kojoj je dupe bilo mlohavo i ravno. Anči je i u nedelju ujutru uspevala da izgleda kao model. Plavi konjski rep slivao joj se sa naslona i hvatao sunce koje se probijalo kroz prozore. Između njih dve bio je okean razlike, a ne samo osam godina koje su ih delile. Anči je bila prava žena, sa kukovima i strukom i zelenim očima i mladežom na obrazu. I grudi je imala, natezale su se ispod majice. Nije ni čudo što Krsto hoće da je prosi, pomislila je Marta. Takvi su voleli samo devojke kao Anči.
Kroz glavu joj je prošao četvrtak, kad je kasno došla kući. Mogao je možda ipak i nju neko da voli. Ali pre nego što se zacrvenela, pre nego što je uspeo da joj iskoči osmejak, pa da potom nestane onog trena kad se seti realnosti, Anči je opet nešto pričala.
„Vidi u frižideru,” rekla je.
Marta je sluša i otvara vrata. Lampica na izdisaju obasjava krem sir, tri teglice i tetrapak mleka.
„Pa ovde nema ništa,” kaže, a tegle zazveckaju kad se vrata zalupe.
„Što nisi sišla na vreme,” govori joj sestra.
„A onaj sir, je l’ ostao?”
„Onaj crveni?”
„Da.”
„Otišao još juče.“
„Šta da jedem onda?” pita ponovo i uz improvizaciju završi sa jednim tankim toplim sendvičem od starog hleba.
„Vidi, Marta jede,” prodere se baba na putu do kupatila. Marti odjednom nestane apetit.
„Ako sine, samo ti jedi, ljubi je baba. Vidi kako si popustila. Nema čovek za šta da te uhvati.”
Ona ne zna šta bi rekla, pa kad Anči uskače da je brani, samo je pušta. Njih dve o njenom telu kao da pričaju danima. Ne primete da baca ostatak sendviča i nemo ostaje da sedi između dve vatre.
„Ko će u prodavnicu?” pita majka kad sa praznim, plavim lavorom ušeta među njih tri kao u kokošinjac.
„Ja ne mogu, rekla mi baba da čistim dvorište,” kaže Anči.
„Ajde, Marta, ti.”
„Htela sam da se kupam.”
„Posle ćeš da se kupaš. Dolazi ti otac danas, treba nešto da se jede.”
„Sad će Borko,” kaže baba. “Kakve sam mu lovačke šnicle pravila kad je bio mali. To nema tamo dole.”
„Biće, baba, opet. Sad će Marta da kupi pa ćemo da spremimo.”
Dale su joj hiljadarku i još trista dinara. Babi za cigare. Nije se pitala ništa.
Kosu nije prala ni posle radnje. Tad je morala da valja šnicle. Aleva paprika pomešana s brašnom uvukla joj se pod nokte, zbog čega se osećala kao da nikad neće moći da je izvuče. Samo je htela da ode pod vodu i spere to sa sebe, spere svu mast, sav miris mesa i majku, i babine komentare i Anči, koja nije radila ništa, ali je samo bila Anči, nešto što Marta neće biti ni za dva života. I na kraju Tonija.
Bilo je već kasno kad su se šnicle pekle i kad se kupatilo od svega ispraznilo. Od njega i dalje ništa. Prošla su sada već tri i po dana. Marta skida gumicu za kosu i pušta da joj kestenjasta zavesa padne preko lica. Tako joj sakriva bubuljice koje po obrazima ostavljaju duboke, crvene brazde. Odvratno, pomisli. Bolje da se makne od ogledala kad se bude skroz skinula.
Na pamet joj pada šta li je Toni onda pomislio. Bilo ju je sramota. Pred njim je jedva uspela da se svuče, a on nije rekao ništa, osim što je požurivao. Sebi je delovala kao neko očerupano pile koje su pre toga zaklali, podmazali i u žurbi spremali za rernu. Tačno je videla kako joj butine liče na batake, a naježena koža na ošureno belo meso. Toni je pre toga samo jednom poljubio, kad je taj sedmi put skupio kolima i prvi put dovezao kod sebe. A posle toga ništa. Sada je, pod neonkom kupatila koja je surovo drečala, videla isti pogled kao to veče u njegovom retrovizoru. Borkovo lice na nesnađenom ženskom telu. Kao kad Barbikama zameniš glavu sa Kenom
Kad god bi uhvatila svoj odraz negde, makar to bilo i slučajno, bilo joj je muka. Istanjila se, doduše, čak je i ona to primetila. Malo je i porasla. Pre su samo gledali u Dunju kad bi izašle napolje, ali našao bi se poslednjih nedelja i po neki tip kome bi Marta bila zanimljiva. Posebno kad bi iskukala sestri da je šminka. Zbog toga je, verovatno, i Toni počeo da je gleda.
Iako je bio stariji, nije mu smetalo što je Marta još uvek u školi. Prolazio je tako u navratima uveče po kraju kad nije morao da radi i zvao je s njim u vožnju. Pirstala je tek kad je jedno veče uhvatio samu, kad je Dunja otišla kući i nije imao ko da je vidi. Posle toga ulazila bi u hondu i malo bi pričali. Više je Toni otvarao usta nego ona. Od nervoze joj se vezivao jezik i ostajalo joj je jedino da se igra narukvicom oko zgloba i tiho crveni.
„Porasla si ti,” rekao bi joj nekad. „Baš ličiš na sestru.” Tad se osećala kao na oblaku. Srce joj se penjalo u grlo.
Nije više mogla da izdrži. Morala je da mu piše. Pre nego što je otišla pod tuš zgrabila je telefon i brzo kucala.
je l dolaziš po mene večeras?
rekao si da svraćaš u nedelju
Dok joj je voda puzala niz kičmu i raskopana leđa, jer nikako nije mogla da prestane da sebi pravi kraste, i dok se s njene detinje glave spirao šampon sa mirisom jagode – bilo joj je malo lakše. Tek onoliko koliko olakša kada uradiš nešto što ti nije dalo mira.
Jedino što nije dugo trajalo. Iz minuta u minut pretvaralo se u neku drugu, novu torturu s kojom nije znala šta da radi. Uvo joj se izoštrilo da čuje samo vibracije telefona. Iako se nekoliko puta suzdržala da ne iskoči iz kabine tako nasapunjana samo da vidi je l’ on, zvonjavu nije mogla da ignoriše. Dok je sklonila sapunicu iz očiju i obrisala ruke, zvuk je utihnuo, a na osvetljenom ekranu njenog mobilnog stojao je propušten poziv. Kad je videla da je Borko, došlo joj je da vrisne. Nije mogla i time sada da se bavi.
Posle sat vremena potrošila je svu vodu i izašla da se suši. Na ekranu i dalje nije bilo ničeg, samo ćale koji verovatno kasni, pa zove nju da se šlihta jer ga jedino ona ne bi iz topa napala. Opet je ušla u poruke. Između rebara kao da je nešto ubolo. Možda je zaspao, pomislila je, možda nešto radi. Ali i samoj je sebi zvučala jadno. Kako to da ona nikad ništa nije radila?
Kad se vratila među žene dočekala ju je buka. Baba se opet drala. Drala se i majka, darala se i Anči. Čak je i mačka zajaukala, a napolju, gde je do malopre bilo plavo majsko nebo, pljuštalo je kao iz kabla. Došlo joj je da ode nazad u kupatilo i ostane tamo dok se ne raziđu.
„Pa koliko puta treba da te opominjem? vikala je baba. „Gledaj Andrijana, razmišljaj malo. Jok. Kad se setiš sama nešto da uradiš, bolje da se nisi ni setila.”
„Je l’ sam ja sad kriva? To se na Borka tako deri, na mene ne može.”
„Anči,” ubacila se majka, „ne smeš tako sa babom da razgovaraš.”
„Ma šta ne smem? A ona sa mnom sme?”
„Anči…”
„Nemoj ti meni Anči. Stani jednom u životu i na našu stranu, valjda smo ti neka deca. Mogla bi da se setiš toga nekad.“
„Šta sam Bogu zgrešila ovo da me dočeka,” kukala je baba.
„Šta se dešava?” usudila se Marta da pita.
„Ma sve ste mi se smučile, eto šta se dešava,” rekla je Anči i izašla na pljusak.
Marta je otrčala za njom. Zgromilo ju je koliko je hladno bilo, koliko je vetar produvao njeno tek okupano telo, raznosivši voćni miris sa meke kože. Anči je ispod trema zapalila cigaru.
„Od kad ti pušiš?” pitala je.
„Oduvek,” rekla je Anči. „Hoćeš jednu?”
„Neću”, rekla je Marta i sela do nje. „Šta bi ti Krsto rekao?”
„Šta bi mi rekao?”
„Pa on je sav organski.”
„Ma pusti Krsta.”
Posle tri cigare u tišini, Anči je naslonila glavu na njeno rame. „Borko neće da dođe,” rekla je. „Iskrslo mu je nešto, stiže možda za tri dana.”
Marta se lecnula. Pogodilo je, preko svega, još i ovo što nije očekivala da u sebi i dalje ima snage da je povredi.
„Je l’ se zato baba dere?”
„Dere se jer sam postavila sto u dvorištu, a nisam znala da će da padne kiša. Htela sam da jedemo napolju.” Podigla je prst i pokazala na baštenski stočić s kojeg se u talasima slivala voda, kao iz nekog nepresušnog izvora. Tanjiri, viljuške, posude i ostaci salveta ležali su kao prikovani za metalnu površinu. „Eno ih šnicle u šerpi. Sve se natopile.”
„Budalo,” rekla je Marta i obe su se nasmejale.
U kući su se i dalje čuli prasci, namunjeni kao petarde za Novu godinu. Nisu mogle da procene da li je više pucala baba ili majka, niti oko čega su se i dalje svađale. Oko Borka sigurno nisu. Ta je tema odavno istrošena, nije ih dugo držala i kad bi se javljala.
Ostale su napolju, Anči i Marta, i čekale tako dok se nebo nije ocedilo.
„Šta gledaš stalno na tom telefonu?” pitala je Anči.
„Ma ništa,” rekla je Marta.
Anči je upalila poslednji Laki i bacila ga na zemlju kad je dogoreo. „I ovako ću sutra ja da ga pometem,” dobacila je, ali Marti nije bilo smešno. Pogledala je još jednom u mobilni i znala je kako je tom pikavcu pod Ančinom klompom.
„Neće da dođe,” šapnula je, sklupčala se na stepeniku i počela da plače.
„Ej bre, ma pusti Borka, znaš kakav je,” nežno joj je rekla Anči. „Kad smo pa mogle na njega da se oslonimo. To su ti muškarci. Važno da i dalje šalje pare.”
„Ma znam,” odgovorila je Marta, ali nije objasnila ništa.
Kad je buka stala, vratile su se u kuću. Mirisale su prženice. Neko je spremao večeru.
Autorka: Olivera Mitić
Bilješka o autorici:
Olivera Mitić rođena je u Smederevu 1998. godine. Završila je novinarstvo na Fakultetu za medije i komunikacije, kao i holandski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osim pisanja novinarskih tekstova, kao i književnih i pozorišnih kritika, bavi se i pisanjem proze. Njena priča „Beskrajne plave čestice“ objavljena je u Makartovom zborniku „Priče iz izolacije“, priča „Pljeskavica“ objavljena je u „Rukopisima 44,“ dok je priča „Kuća“ ušla u zbornik Službenog glasnika za najbolje studentske priče 2021. godine, kao i u u najuži izbor „Lazine kuće za pisce“ za najbolju pripovetku 2021. godine. Trenutno živi i radi u Beogradu.
Dunjalučar 