Saga o književnosti


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Saga o književnosti

Šta je za mene književnost? Naizgled jednostavno pitanje koje me je, na kraju, ostavilo danima pred praznim listom papira. Možda bih trebala da odem korak unazad i prvo se zapitam: šta je književnost uopšte? Da li bi vredelo da tražim definicije i njima započnem ovaj tekst ili je književnost jedan od onih pojmova koji se nepresušno mogu definisati bez da se bilo šta korenito o njemu kaže, poput pojma prave ljubavi ili slobode?

Možda bi valjan početak ovog teksta moglo da bude zapažanje da moje misli o književnosti i sama književnost imaju jedan zajednički koren- jezik. Dakle, nema mišljenja bez jezika, a nema ni književnosti bez mišljenja. Ovo ostavlja mogućnost književnog izražavanja ljudskoj vrsti, kroz našu glavnu prednost nad ostalim svetom- jezik, odnosno simbole.


Prodaja knjiga, antikviteta, starina, slika, unikatne vintage odjeće

Da li se onda književnost može svesti na prost pisani jezik? Da li je ona nauka lepog sklapanja reči u rečenicu? Iako verovatno možemo da se složimo da je pravilno slaganje reči u rečenicu neophodno za književnost, moramo se makar intuitivno složiti da je književnost dosta više od prostog zbira reči, kao što je gotovo svaka celina više od prostog zbira svohih delova. Književnost se ne obraća direktno onome ko sa njom dođe u kontakt. Ona nije poput zakona- jasna i dobro složena konstrukcija koja ne ostavlja mesta nagađanjima, čak naprotiv: književnost teži da probudi i ostavi mesto nagađanju, ona računa na indirektne, mistične puteve ljudske duše u kojima nalazi način da se pojedinačno obrati svakom čitaocu.

Dakle, naslućuje se jedan predeo ljudske prirode u kojem je književnost našla svoje korene: reč je o mašti. Zaista, da smo kao vrsta uskraćeni za maštu, književnost ne bi postojala. Pisana reč bi opstala, ali bi se ona koristila strogo pragmatično i ne bi se nikada mogla nazvati umetnošću.

Dakle, za sada možemo reći da je književnost zapravo podsticanje mašte pisanim ili usmenim delom (ukoliko prihvatimo podelu na pisanu i usmenu književnost). Ukoliko je tako, znači li to da je književno delo neponovljiv fenomen, nešto poput Velikog Praska- trenutak koji nastaje ni iz čega i donosi predispozicije za nastanak života? Ili da pojednostavim, znači li to da svako književno delo biva konstruisano isprva od pisca, a zatim svaki put rekonstruisano od strane onog ko ga čita? Rekla bih da da, a dodala bih i to da je ova osobina književnosti ono što joj, makar prema mom mišljenju, kupuje mesto među Umetnostima.

Čitajući delo, mi saznajemo nešto novo o likovima, događajima i predelima o kojima čitamo, ali isto tako saznajemo nešto novo i o nama samima. Moglo bi se reći da je književnost slična ogledalu ili drvetu spoznanja- ona nas suočava sa nama samima kroz priču o drugima. Njena moć je u tome što nastaje kao plod čovekove želje da bude što više čovek, da bude i više od čoveka, da bude stvaraoc, da bude bog, da stvori nešto što će mu kupiti večnost i što će umesto njega večno govoriti- a delo nastalo iz ovakve želje pronaći će put do istih tih potreba u svakom čitaocu. Književnost bi onda mogla biti nešto poput pojma kolektivnog nesvesnog- kolektivni zapis ljudskih duša o tome kako je biti čovek, kako izgleda patnja, sreća, ljubav, bol, gubitak, mržnja…

U osnovi književnosti stoji dvostrani proces, odnosno književnost budi dva talenta- za čitanje i za pisanje. Ona nam nudi mogućnost da živimo različite živote, da proživimo sve epohe ljudske istorije, kako one prošle, tako i one koje će tek doći ili neće doći; nudi nam mogućnost da budemo šta god poželimo, da stvorimo šta god možemo da zamislimo- ona je na neki način Vaskrsenje čitavog ljudskog roda, umetnošću, a posebno književnošću smo pobedili smrt i nije slučajno što na početku Biblije piše: „Na početku beše REČ“.

Zamislimo se samo malo duže nad moći koju nam književnost daje: nudi nam priliku da probijamo zakone vremena, prostora, mogućeg… pretvara naš život u univerzum koji se konstantno širi i čije su granice samo one koje sami sebi postavimo. Ova sloboda je ono što najviše volim u književnosti, što me uvek vraća njoj, zbog čega je ona moja najveća strast. Mogućnost da kroz par reči otvorim potpuno novi univerzum i u njega uvučem onog koji čita ili da sama budem uvučena u univerzum koji je neko drugi stvorio- potpuno me fascinira. Baš ova razmena koju sada imamo- ja sam ostavila pisani trag o nečemu što me je zanimalo, intrigiralo, a vi sada taj moj trag sledite ali samo donekle, u jednom trenutku u toku čitanja mog teksta odvajate se i odlazite svojim putem kroz sopstvenu maštu, sopstveno mišljenje, odnosno slaganje i neslaganje sa mnom i možda vi u ovom tekstu nađete mnogo dublje značenje od onog koje sam mu ja dala- to je moć koju književnost pruža- dete (delo) gotovo sigurno će prerasti svog oca (književnika).

Dakle, književnost nam potvrđuje verovanje Budista- svi smo mi jedna velika duša, a samo nas koža razdvaja; izgleda da smo veoma rano u istoriji civilizacije kroz književnost našli način da tu fizičku barijeru premostimo.


Autorica: Jovana Dimkić

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Bilješka o autorici:

Jovana Dimkić rođena je 24.09.1997. godine u Beogradu. Pisanjem se bavi od svoje osme godine, kada je, zbog odlaska na rekreativnu nastavu, mlađoj sestri, kojoj je do tada svakodnevno pričala priče pred spavanje,  napisala nekoliko priča u svesku kako bi joj ih roditelji čitali dok je ona odsutna. Nastavnici i roditelji su rano primetili njenu ljubav prema pisanju i u tome je podržavali.

Završila je Zemunsku gimnaziju, a zatim psihologiju na Fakultetu za Medije i Komunikacije u Beogradu. Trenutno je na master studijama kliničke psihologije na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu. Pored toga, edukuje se za psihoterapeuta pri Asocijaciji Sistemskih Terapeuta. Objavljivanje svojih radova je započela pre dve godine kada je njena priča pod nazivom “Portret (ne)srećne duše” izabrana za zbornik Službenog Glasnika. Njena druga priča pod nazivom “Presuda” izabrana je za zbornik Službenog Glasnika 2021. godine. Članica je Udruženja Mladih Književnika Srbije. San joj je da se bavi pisanjem i psihoterapijom sa gluvo-nemim osobama na znakovnom jeziku koji za ove potrebe uči.


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png