O čemu govori kada govori o trčanju – „Maratonac“ Nebojše Lujanovića
Kao u pesmi Bebi Dol, tako i u „Maratoncu“ (Fraktura, 2020) Nebojše Lujanovića imamo sve: krv, sreću, suze i znoj. Ovo su, ipak, četiri stvari bez kojih se ne može trčati na duge staze, a ne može se, na kraju krajeva ni živeti. Pišući o svom iskustvu sa šest različitih svetskih maratona, Lujanović nam od Plitvica, i Ljubljane, preko Beča i Rima, do Minhena i Moskve govori o raznim čovekovim mestima pucanja i mestima uspona.
Upakovana kao knjiga o sportu, ova je priča jedna od onih koja nadilazi sumu sopstvenih delova. Lujanović nas uvodi u lepe i ružne momente odrastanja, on govori o dečijim boljkama – duševnim i fizičkim, o preprekama koje mu stalno krče put i jedinim načinima na koje je uspeo da ih prevaziđe. A, negde u centru svega toga, nailazimo na knjigu o knjigama i pisanja o pisanju.
“Nikakve razlike između trčanja maratona i pisanja romana nema,“ objašnjava ovaj pisac u prvom poglavlju. „Oboje zahtijeva dugo pripremanje i okolišanje, sagledavanje, kao odmjeravanje protivnika u ringu prije borbe. Dugo traženje slabih točaka kako bi ih uklonio, kritičnih točaka kako bi ih vizualizirao. Prije same utrke već si u mislima pretrčao nekoliko puta svaki komad staze. Nitko se ne odlučuje na maraton ili roman preko noći. Ili, ako se odluči, to neće biti baš neko prolazno vrijeme.“
Kao balkanski pandan Murakamiju i njegovom poznatom delu o trčanju, Lujanović nam otvara prozor u sopstveni svet literarne i fizičke patnje. On nas, uz bes i ogorčenost, ali i neophodne momente oduška, upoznaje sa svim tegobama potrebnim za ovakve poduhvate velikih distanci. Za Lujanovića, književnost je maraton – jedan isposnički, usamljenički poduhvat koji čovek radi isključivo zbog sebe, isključivo da bi video da može.
Mada nismo svi sportski tipovi, kao što nismo svi ni za književnost, „Maratonac“ je retka knjiga koja uspeva da spoji ove dihotomije. Govorivši o ljudmia i onome što nas čini takvima, pred nama je hibridno delo koje diše svakim okretanjem strane, a vazduh ispušta svakim istrčanim korakom.
Kao uvod u ove svojevrsne memoare, čeka nas nekoliko redova iz „Faktotuma“ Čarlsa Bukovskog. „Idi do kraja“, piše ovaj američki autor, a time se vodi i sam Lujanović. Pisavši o trčanju, a trčavši o pisanju, on u stvari govori o jedinom ispravnom putu u životu – dati sve od sebe bez kalkulacija, bez premišljanja. Da li je to maraton ili nešto drugo, za Lujanovića se mrve čovekovog zadovoljstva svakako nalaze jedino u onim iscrpnim momentima u kojima dajemo sve od sebe.
Kako kaže Bukovski, kada jednom pređete na tu drugu stranu i iscedite poslednji atom snage pre nego što konačno padnete na tle – to je najbliže bogovima što ćete ikada biti. Iako on sam verovatno nikada nije potrčao, njegova se filozofija kod našeg pisca-maratonca pokazala kao tačna. Bilo da je u pitanju 42 kilometara staze ili kilometarsko ređanje slova: „Ako bi da pokušaš, idi do kraja.“
Autorica: Olivera Mitić
Upute na tekst:
Nebojša Lujanović, Maratonac.
Bilješka o autorici:
Olivera Mitić rođena je u Smederevu 1998. godine. Završila je novinarstvo na Fakultetu za medije i komunikacije, kao i holandski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osim pisanja novinarskih tekstova, kao i književnih i pozorišnih kritika, bavi se i pisanjem proze. Njena priča „Beskrajne plave čestice“ objavljena je u Makartovom zborniku „Priče iz izolacije“, priča „Pljeskavica“ objavljena je u „Rukopisima 44,“ dok je priča „Kuća“ ušla u zbornik Službenog glasnika za najbolje studentske priče 2021. godine, kao i u u najuži izbor „Lazine kuće za pisce“ za najbolju pripovetku 2021. godine. Trenutno živi i radi u Beogradu.
Dunjalučar 