Cepanje straha
koračam
obećala sam sebi
od svake kapi krvi
iz tabana
jedna grobnica
za sliku iz prošlosti
koračam
dok zemlja podrhtava
u nemilosti
koračam
da stignem
na ivicu tvog sveta
gde je ništa
i stižem
da vidim odraz
zalazećeg sunca
na vodi
koja se probija
između dve stene.
Poslednjim Amazonkama
Vama,
za koje se ne zna,
o kojima se ćuti,
koje niste navikle
da kažete kako ste
slušajući druge,
deleći savete,
nesebično pomažući,
dajući reč…
Vama,
što ste same decu dizale,
u ognju samoće umirale
i iz pepela se ponovo rađale,
da niko ne vidi…
Vama,
bezdetnima, iz raja izgnanima,
u ljubavi nespretnima,
robinjama principa
i sopstvenih zabluda…
Vama,
satkanima od snova,
smernosti okova,
odanosti i gordosti…
Još uvek pripada ceo svet!
Volela bih da se volim…
Pa da mi više nikada:
ne izmiče tlo pod nogama
ne presedne zalogaj
ne sedi slon za vratom
ne studene prsti
volela bih da se volim
dok skakavci jedu letinu
dok suša cepa zemlju
dok kiša čini da usev gnji
dok kiša pada
volela bih da se volim
kad grmi
i kada sevne samo sebe da vidim
sama sa sobom da likujem
nad prirodom
volela bih da sa sobom u miru kafu pijem
da se umijem i pomilujem
lice na koje sam pljuvala
volela bih da ne psujem
da dišem i osećam kako dišem
da ćelije pevaju volela bih…
volela bih
da se volim toliko
ili bar onoliko
koliko me vole
neki čudni ljudi.
Bilješka o autorici:
Dušica Mrđenović rođena 1990. godine u Somboru. Piše poeziju i prevodi je sa ruskog. Radovi zastupljeni u mnogim domaćim i međunarodnim zbornicima i književnim časopisima. Do sada objavljene dve autorske knjige: poezije Samo u nama (2015, Gramatik, Beograd) i Kraj jednog dramskog čina (2020, Anoa, Beograd). Njena poezija prevođena na: ruski, engleski, makedonski, nemački, italijanski, albanski, korejski i kineski jezik.
Dunjalučar 