Friedrich Nietzsche: S one strane dobra i zla
Predigra filozofije budućnosti
Pretpostavimo da je istina žena — kako? Zar se ne sumnja s razlogom da su se svi filozofi ukoliko su bili dogmatičari, slabo razumevali u žene? Da su grozna ozbiljnost i nespretna nametljivost s kojima su oni dosad obično prilazili istini bile nezgrapno i nepodobno sredstvo upravo za pridobijanje žene? Izvesno je da se istina nije dala osvojiti — pa svaka vrsta dogmatike stoji danas beznadno smrknuta i obeshrabrena.
Ako uopšte još stoji! Ima, naime, podrugljivaca koji tvrde da je ona pala, da svaka dogmatika leži na tlu, još više — da je svaka dogmatika na umoru. Ozbiljno govoreći ima dobrih razloga za nadu da je svekoliko dogmatisanje u filozofiji, ma kako se pravilo svečanim, konačnim i neprikosnovenim, bilo samo bezazlena detinjarija i početništvo; i možda je vrlo blizu vreme kad će se opet, ko zna po koji put, shvatiti šta je zapravo bilo dovoljno da se položi kamen temeljac za tako uzvišene i bezuslovne filozofske građevine koje su dogmatičari dosad podizali — neka narodna praznoverica od pamtiveka (kao ona o duši koja u vidu praznoverice o subjektu i misaonom ja ni danas još nije prestala da stvara pometnju), možda neka igra reči, neka zabluda kojoj je kumovala gramatika, ili neko veoma smelo uopštavanje vrlo uskih, vrlo ličnih, vrlo ljudskih, odviše ljudskih činjenica.
Možda je filozofija dogmatičara bila samo obećanje za naredne milenijume: kao što je u još ranije vreme bila astrologija za čije je usluge utrošeno rada, novca, oštroumnosti i strpljenja možda više nego ranije za bilo koju stvarnu nauku — njoj i njenim “nadzemaljskim” pretenzijama imamo zahvaliti za monumentalni stil građevinarstva u Aziji i Egiptu. Izgleda da sve velike stvari, da bi se s večnim zahtevima urezale u srce čovečanstvu, moraju najpre proći svetom kao čudovišne i grozne nakaze: jedna od njih bila je dogmatska filozofija, na primer vedanta-učenje u Aziji, platonizam u Evropi. Ne budimo nezahvalni prema njoj i pored toga što se mora priznati da je dosad najgora, najmučnija i najopasnija od svih zabluda bila zabluda dogmatičara: naime, Platonova izmišljotina o čistom duhu i o dobru po sebi. Ali sada kad je ona savladana, kad je Evropa odahnula od ove more i u najmanju ruku može da uživa u jednom zdravijem snu, sad smo mi, čiji je prvi zadatak budnost, naslednici sve one snage koja se razvila u borbi protiv ove zablude.
Istina se, nesumnjivo, morala postaviti na glavu i ono perspektivističko, osnovni uslov svakog života, poreći da bi se o duhu i o dobru govorilo onako kako je to činio Platon; čak bi se smelo, poput lekara, upitati: “Otkud takva boljka na najlepšem izdanku antičkog sveta, na Platonu? Da ga nije pokvario opaki Sokrat? Da Sokrat ipak nije kvario omladinu? Da nije zaslužio svoju kukutu?” — Ali borba protiv Platona, ili da kažemo to razumljivije, i za “narod”, borba protiv hiljadugodišnjeg hrišćansko-crkvenog pritiska — jer hrišćanstvo je platonizam za “narod” — urodila je u Evropi divnim naponom duha kakvog na zemlji još nije bilo: tako zategnutim lukom može se strela sad odapeti i na najudaljenije ciljeve.
Istina, evropski čovek oseća taj napon kao nepodnošljivo stanje; već dvaput je u velikom stilu učinjen pokušaj da se luk popusti: jednom pomoću jezuitizma, drugi put pomoću demokratske prosvećenosti: ova je slobodom štampe i čitanjem novina mogla zaista postići da duh sebe više ne oseća tako olako kao “muku”! (Nemci su pronašli barut — svaka čast! Ali oni su to opet izravnali — pronašli su štampu.) A mi, pošto nismo ni jezuiti ni demokrati, čak nismo dovoljno ni Nemci, mi dobri Evropljani i slobodni, veoma slobodni duhovi — mi je još i danas imamo, svu tu muku duha i svu napetost njegovog luka! A možda i strelu, zadatak, ko zna? Cilj…
Sils-Marija, Gornji Engadin,
u junu 1885.
Izvor: Friedrich Nietzche, S one strane dobra i zla
Dunjalučar 