O mnogoznačnostima Prometeja – Jan Kott
Ljudi su dobili od Prometeja vatru. U prvom stasimonu hora u Antigoni, nazvanom Odom i Himnom čoveku, ljudi su sami sve naučili. “I govoru i vatrenoj misli divio se i državnom redu.” (353 ) Bogovi se ne spominju, osim Zemlje, Majke svih i svega. Ali Zemlju Veliku Majku tu, iz godine u godinu, ore čovek koji je konje upregao u plug. “On i Zemlju, najvišu boginju, međ bozima večnu neumornu, neprestano u duboko oru, ralo mu se veruga po brazdi a konji ga svakog leta vuku.”
Hesiodovoj i Eshilovoj teogoniji više puta je suprotstavljana svetovnost ove čovekove apologije kod Sofokla. Čovek je tu sam, nema bogova, i sam sebi na svemu zahvaljuje. “I plemenu lakokrilih ptica meće zamke te ga vešto lovi, i buljuku divijih životinja i gomili riba pod pučinom razapinje i namešta mrežu umnik čovek.” Ali čini se da svetovnost tu nije ono što je najvažnije. U tome horu, koji prethodi privođenju Antigone pošto je bacila šaku zemlje na nago bratovljevo telo, pohvala ljudske veličine spojena je sa strahom.
Mnoge sile postoje na zemlji, al’ nijedna kao čovek silna.” Deina su pojave divotne i strašne (..čudo” i divotnost” imaju oba ta značenja), čovek je deinotaton, najčudniji, drugačiji” i „tuđ” u svemiru. (Neznanac, stranac i otuđeni.) Najjači i najdovitljiviji od svih stvorova, tuđ je prirodi koju je podjarmio, tuđ može da bude čak i gradu koji je sam stvorio, tuđ je čak i samome sebi. “Hipsipolis apolis”, visok u svome gradu i bez države, domovina mu je istovremeno tuđina. Njegova agresivnost je bez granica, kadar je čak da menja budućnost, i samo protiv smrti nema leka. Bez pomoći ne gre u budućnost. Od smrti samo ne izhaja leka, a pronade uytuk teškoj bolji”. Egzistencijalistički smisao toga iskaza prvi je, valjda, pročitao Martin Hajdeger: Lutajući svuda, neiskusan i bez potomstva, on stiže do ništavila. Nikakvim bekstvom ne može se suprotstaviti jedino napadu smrti, čak i ako je uspeo da izbegne mukotrpnu bolest.” A kako je to već blisko Hamletovom monologu:
“Kakvo je remek-delo čovek! Kako je plemenit umom! Kako neograničen po sposobnostima! Kako je u obliku i pokretu skladan i celishodan! Kako je izrazom sličan anđelu! Kako po razumu naliči na Boga, ukras sveta, uzor svega života! Pa ipak, šta je za mene kvintesencija prašine? Čovek mi se ne mili…ne…”
Ako je svest rupa u bivstvovanju, u Sofoklovom pozorištu okrutnosti rupa uništava bivstvovanje i samu sebe. U Antigoni troje junaka ne nalaze drugog izlaza sem samoubistva, a vladalac u panici beži iz svog upropašćenog kraljevstva:
“Mnoge sile postoje na zemiji, al’ nijedna kao čovek silna.”
Od egzistencijalističkog suda o ljudskoj sudbini u prvom horu Antigone realistička i istorijska antropologija materijalne kulture i odnosa premoći u Prometeju izgleda neizmerno daleka. Ali vatra je bila drugi po redu Prometejev poklon ljudima. Prvi poklon je daleko zagonetniji.
PROMETEJ: Ne pustih da unapred ljudi vide smrt.
HOROVOĐA: A kakav lek im za tu bolest iznađe?
PROMETEJ: Naselih duše njine slepim nadama.
HOROVOĐA: Obdario si ljude darom velikim.
Dejvid Gren u predgovoru uz svoj prevod “Okovanog Prometeja” vezuje “slepe nade” sa mitom koji Platon navodi u “Gorgiji”. U početku Zevsove vladavine ljudi su unapred znali dan svoje smrti i izlazili su još živi pred svoje sudije, obučeni i sa svom imovinom. To je bio uzrok mnogih zloupotreba i Zevs je taj običaj ukinuo. Tim mitom poslužio se Eshil radi svojih ciljeva. Životinje znaju čas svoje smrti, a Prometej je ljude izveo iz životinjskog stanja; “oduzeo im je životinjski razum i dao im je razum ljudski. Oslobodio ih je od straha i dao im je “slepu nadu”
Neizvesnost smrti bolja je od izvesnosti. Znaju to svi kojima se saopšti da boluju od raka. Grenova interpretacija je čovečna i suptilna, ali Eshilov Prometej, “Dalekovidi”, bio je onaj koji je znao i koji je hteo da zna. “Unapred jasno znam budućnost svu.” Ljude je učio da se ne boje, ali ne po cenu neznanja. Kad je k njemu dotrčala Ija, jedina smrtna osoba od svih učesnika tragedije, objasnio joj je sve što je čeka, sve do poslednjeg mesta na kome će se završiti njeno lutanje. A kad se za časak pokolebao, jer mu se njegovo znanje učinilo previše okrutnim, umešao se Hor: “Govori, kazuj sve! Ta vole patnici unapred jasno znati jade potonje.” I Prometej je dovršio svoju priču o budućim Ijinim mukama. Ija je druga, posle Prometeja, ličnost tragedije, epizoda s njom zauzima centralno mesto, “slepe nade” kao da se naročito vezuju za njenu sudbinu.
Ija je bila kći Inahova. Inah je bio kamenit potok pored Arga. Bogovi reka bili su potomci Okeana, te je Ija, prema tome, njegova unuka, o čemu Prometej, uostalom, obaveštava Hor. Moglo je to da ima značaja u prvobitnom mitu, jer voda je arhetip rađanja i seksa. U drugom sloju mita Ija je bila mesec. Mlad mesec je vezan s porastom vode, svih tečnosti i mleka. Ija je postala Zevsova ljubavnica. Ali kad je to otkrila Hera, pretvorila je lepu devojka u kravu i naredila Argu, nakazi sa sto očiju, da je čuva. Tada je Zevs poslao Hermesa da nakazu uspava sviranjem na flauti i da ga potom ubije. Ija je bila slobodna, ali je Hera poslala za njom ljutog obada koji ju je neumoljivo bo do krvi i gonio iz mesta u mesto. Njeno lutanje završilo se u Egiptu, gde joj je Zevs vratio ljudsko telo. Tamo mu je Ija rodila sina.
Eshil je stari mesečev mit i legendu očistio od anegdote i žanrovske obojenosti. Arg se u Ijinim morama jedva spominje. Nju progoni Hera i devojci nerazumljiva božanska upornost, ali u kravu je nije pretvorila Hera, nego je to učinio Zevs. Ni u jednoj grčkoj tragediji, sve do Euripidovih Bahantkinja, požuda i slepa snaga nagona nisu pokazani tako silovito i brutalno.
Izvor: Kott Jan, Jedenje bogova.
Dunjalučar 