O čemu snivaš
O čemu snivaš u prolećnoj majskoj večeri?
O letu il’ zimi, o ljubavi i toplini,
o tuđinsku jara i mržnji, il’ o mesečini
i zvezdama, o jutarnjoj rosi i povetarcu,
il’ bogu, novcu, metku, o nekoj šumi,
ili pustim ulicama, pune čemeri?
O čemu snivaš u letnjoj julskoj večeri?
O moru i vinu, o lanenoj haljini
što pokriva tvoju oblinu, o daljini
međ’ dvoje što su zaljubljeni,
il’ o gitari i kampu, kraj jezera,
i zagrljaju na mesečini?
O čemu snivaš u jesenjoj oktobarskoj noći?
O depresiji i mraku, o sivom oblaku i kiši,
ili o nekoj krčmi, punoj obesti i dima,
o usamljenom ašiku, ispod amrele, dok kruniši
sebe titulom poeta i vagabunde,
ili o vedrom, mirnom danu koji će doći?
O čemu snivaš u zimskoj decembarskoj noći?
O porodičnoj toplini, dok pucketa u kaminu žar,
il’ o Božicnom piru, o glasnoj tišini,
jer su ulice bez saonice,
Ili si duhom bleda, bez sna, kraj tebe je handžar,
ako te Odina poseti u ponoći?
Porok
Ko sam ja? Koja je svrha mog postojanja?
Ja sam dete, zarobljeno u telu čoveka,
Sanjar, iskren, vazda pijan od kajanja,
Dockani zaručnik, takav ću ostati doveka.
Ja sam pas, lutalica, mahnem repom na dobrotu,
U svom ovom mraku, sivilu, magli, znam
Da svetlost, ljubav i celog sveta lepotu
Osetimo tu, baš tu, u srcu kad osvane dan.
Ja sam pijanac, grešan vala često,
U kafanama, mehanama, kod kuće sam,
Vinom putujem na to mesto,
Skrivajući se dok ne osvane dan.
Možda sam raspusnik, možda sam lola,
Lažno grlim i ljubim dame svakojake,
Život je tak’ , nek’ ide dođavola,
Jer vinom sve muke postanu lake.
Možda sam kockar, kockam se životom,
Blefiram, oči mi suze od cigare dima,
Možda sam obestan, predstavljajuci se dobrotom,
Težak samom sebi, pa se lečim akordima.
Ko sam ja? Koja je svrha mog postojanja?
Ja sam dete, zarobljeno u telu čoveka,
Sanjar, iskren, vazda pijan od kajanja,
Dockani zaručnik, takav ću ostati doveka.
Često
Često,
Razmišljam o tebi,
Iako nisi stvarna,
Često,
Vinom tešim sebe,
Stvarnost me ubija,
Često,
Mrzim sebe, jer,
Mrzim svet,
Često,
Maštam o iskrenoj ljubavi,
A za kovanice grlim nju,
Često,
Hteo bih da odem sa ovog sveta,
Al’ njena toplina mi ne da,
Često,
Sa smrtnicima
Izvojevam Pirovu pobedu,
Često,
Nedostaje mi ono,
Što nedostaje svima,
Često
Se nadam da ljubav pobeđuje,
Iako je to samo iluzija,
Često,
Jurim ka samoći,
Nego ka društvu,
Često,
Sa društvom bančim,
U samoći plačem,
Često,
Maštam o velikim snovima,
Dok mi vreme ističe,
Često,
Za kavgom čeznem,
Za život ne marim,
Često,
Želim nju,
Da sa kafom čekamo nove boli,
Često,
Maštam o životu
Koji ne postoji.
Bilješka o autoru:
Nikola Momčilović, rođen je u Leskovcu (Srbija) 1994. godine. Pasionirani ljubitelj muzike, pozorišta i čitanja. Tokom osnovne i srednje škole, i studiranja, svirao je u nekoliko rok bendova. Krajem 2021. godine, započinje rad na solo projketu. Strast za pisanjem, pojavila se u osnovnoj školi. Pisao je poeziju, koja se iskristalisala tokom njegovog studiranja. Napisao je dve zbirke poezije Na raskršću između raja i pakla i Aheron, koje još uvek nisu objavljene.
Prvu horor priču napisao je u srednjoj školi. Tokom studiranja, napisao je preko 50 horor priča. Sa 27 godina, objavljuje prvu zbirku Običan dan. Sada, počeo je sa radom na svom prvom horor romanu. Pored horora i poezije, piše satire i kolumne. Takođe, napisao je i tri drame, Zemlja čuda, Polje kukuruza i Prošlost. Drama Prošlost, biće realizovana 2022. godine, u vidu pozorišnog komada.
Dunjalučar 