Štap je ostao daleko
Ženevsko jezero ličilo je na veliku plesnu dvoranu umetničkog klizanja. Led je umirio vodene talase i sve pretvorio u ravnu površinu slučnu najfinijem kristalnom staklu. Ulične svetiljke presijavale su se na površini pod različitim uglovima, pretvarajući sve u svojevrstan spektar veštačkih duginih boja.
Ljudi su se klizali, neki su imali specijalne cipele, dok su drugi inprovizovali sa svojom svakodnevnom obućom. Bili su lepo obučeni i držali su se za ruke. Iznenada, kao da su svojim prisustvom narušili, idilu tog trenutka, pojavila su se dvojica muškaraca obučena kao da ne pripadaju tu. Umesto da se kreću kao svi ostali, kružno po obodu jezera, oni su krenuli pravo ka središtu. Išli su polako i pričali. Krupniji je glasno govorio nešto, onom nižem i punijem. Nisu se klizali, više su hodali. Sve više su se udaljavali od obale.Okrenuti leđima nisu videli kako se svetla grada polako smanjuju. Nisu čuli ni druge šetače kako ih dozivaju, na njima nepoznatom jeziku. Ništa nisu čuli, zaokupljeni svojim žučnim razgovorom.
Samo su u jednom trenutku osetili kako led ispod njihovih nogu gubi čvrstinu i puca pod teretom njihovih tela. Hladnoća ledene vode bila je kao udarac oštrim nožem u potiljak. Nakon nestvarnog bola, koji nije dugo trajao, telo je počela da obuzima prijatna toplina nesvesti.
Jug Srbije nedavno su zamenili Švajcarskom.Onaj krupniji Luka bio je majstor zidar došao je sa grupom zemljaka na poziv komšije koji je ovde već nekoliko godina radio. I zaista našao im je posao. Radili su na gradilištu, posao koji su najbolje znali i umeli. Doduše nije bilo kao u zavičaju. Nije bilo rakije i meze uz rad, ni koketnih gazdarica, nije bilo ni ritualnog klanja pevca da se temelj poprska krvlju, niti slavlja za postavljanje krova, ali bilo je novca. Uostalom za to su i došli. I sve je išlo po planu nekoliko meseci, dok nije došla kontrola i utvrdila da oni nemaju sve potrebne dozvole za obavljanje tih poslova. Kao da im je osim majstorskog umeća po kome su bili poznati, potreno i nečije odobrenje. Morali su da napuste taj posao i kao privremeno rešenje do dobijanja odgovarajućih dozvola i nastavka građevinskih radova, nađeno im je drugo angažovanje.
Posao je bio na selu u podnožju švajcarskih Alpi, kod tamošnjih seljaka voditi brigu oko stoke. Luka je sa prvim jutarnjim suncem, kome visoke planine ne dopuštaju da raširi zrake, i prospe svoju toplotu na promrzle pašnjake, poveo krave na ispašu. Birao je osunčanu stranu. Sve je bilo drugačije nego u zavičaju, planine su bile veće, livade zelenije čak su i krave bile brojnije. Sve je trebalo biti kao u zavičaju ali nije bilo tako.Bilo je nekako tuđe i strano.Čudno i nelagodno se osećao. Šume su delovale mračno, kao tamni vilajet. I pošao je ka šumi kao nekom nepoznatom silom privučen.
Prilazio je Luka visokom rastinju, držeći štap u ruci. I kao da mu se štap učinio poznatim. Pokušao je da se seti. Štap je bio drven, gladak, u ruci je lepo prianjao. I počeo je odjednom, bez povoda i razloga, da maše njime, najpre lagano a zatim sve brže, sve jače, zamahivao je takvom silinom da su mu vene na rukama i licu počele da iskaču, kao da se branio od nečega. Nečega velikog kao što su nadljudske sile i nemani.
I branio se od vukova, lisica, risova, divljih mački i svih drugih zveri i njihovih senki i zvukova. Branio se dečak od osam godina na obroncima Radan planine u podnožju Đavolje Varoši, u zavičaju, tih posleratnih godina. Godina, nakon Drugog Svetskog rata. Kada nije bilo ničega dovoljno, ni hrane ni odeće i kada su roditelji davali svoju mušku decu da pomažu u kućama u planinskom delu, gde je trebalo čuvati stoku. I niko nije pitao dečaka od osam godina dali se boji, dali sme, dali može. Ne, jednoga dana kada je završena školska godina došli su po njega i odveli ga. Za to celo letnje čuvanje stoke dobiće hranu i odeću. I pošao je, selo nije bilo previše udaljeno nekih dvadesetak kilometara ali to je za osmogodišnjeg dečaka bilo ogromno rastojanje. Šume su mu bile nepoznate, a stoka je često zalazila u njih. Ulazio je u šume bojeći se, kao u drugi svet, svet podzemlja i kada bi izlazio osećao se kao ponovo rođen.Uvek je držao štap u ruci i njime odmahivao. Na taj način kao da je terao svoj strah. Zveri su se čule, nisu se videle ali to je bilo dovoljno da se zauvek urežu u dečiji život. I da ih u svojim očima vidi veće i strašnije, nego što su one to zaista bile.
Leto se nekako završilo, mali Luka vratio se sa planine sa novim pantalonama i kaputićem, ali i sa novim strahom za koga će misliti da je sa godinama nestao i da više nikada neće da se pojavi.
Ali sada, kada je kao četdesetogodišnjak čuvao krave na obroncima švajcarskih Alpi, tako daleko od zavičaja, video je slike svog detinjstva i oživeli su strahovi duboko potiskivani. Drugi pastiri, sa okolnih proplanaka njegovo sumanuto mahanje štapom, videli su kao deo nekog rituala ili igre čija pravila samo on zna. Ali to je bilo više od igre, to je bio život. Život satkan od svih strahova i nadanja, koji čuče i ćekaju trenutak kada će, poput neke davno zaboravljene pesme zatreperiti na našim usnama, probuditi davno zaboravljena sećanja. To je bila borba sa samim sobom.
Kada je vratio stoku sa planine, rekao je svom posredniku u nalaženju posla, da on nemože više da čuva krave. I da će se vratiti kući u zavičaj gde ga čekaju žena i deca.
Sutradan je sišao sa svojim zemljakom , koji ga je pratio, do Ženeve, voz za Beograd polazio je u ponoć, imali su vremena da prošetaju gradom a na tom putu našlo se i zaleđeno jezero. I kao što narod kaže nesreća nikad ne ide sama. Krenuli su u šetnju jezerom, ali zaokupljeni pričom o njegovom povratku, nisu bili dovoljno oprezni. Otišli su daleko od sigurne obale.
Daleko od topline doma, ostavljen od svih, kao nekada na Radan planini, Luka je polako tonuo ka dnu ženevskog jezera.Voda se za njim zatvarala kao nebeski svod, nestajale su zvezde i snovi i on je video štap kako ide ka njemu. Isti onaj koji je nekada držao u ruci i kojim je terao sva zla ovog sveta. Posegao je za njim, ali se štap počeo udaljavati. Izmicao mu je u tom trenutku, kao što mu je polako ali sigurno nestajalo detinjstvo, mladost i život.
Stariji švajcarac, koji je bio najbliži mestu nesreće, objašnjavao je roniocima, koji su tražili tela utopljenih u jezeru, da je uzalud pružao svoj štap jednom od nesrećnih ljudi. On nije uspeo da ga uhvati u trenutku propadanja kroz led ženevskog jezera.
Tela su nađena i izvućena iz jezera, transportovana u zavičaj, a snovi o boljem životu pretvorili su se u smrt.
Jezero je već narednog dana, prvim jutarnjim mrazem, okovalo mesto nesreće, pretvarajući opet sve u savršen red. Kako to ume da bude u Švajcarskoj, gde samo poneki događaj ili čovek sa strane, za trenutak naruši tu viševekovnu harmoniju a zatim se sve vrati, kao da ničeg nije ni bilo. I kao da taj događaj ili ti ljudi nisu ni pripadali ovom svetu.
Najlepša igra stvaranja
Nagli pokreti ljudskog tela presecali su sunčeve zrake, koji su padali pod sve većim uglom na zaravan iznad sela, i pretvarali ih u kolaž svetla, boje i senke.Mlada devojka igrala je u ritmu muzike, koja je dopirala iz obližnjeg romskog naselja. Lagani povetarac mešao je zvuke klarineta, harmonike i doboša čineći ih čas dovoljno glasnim, čas gotovo nečujnim i neprepoznatljivim. Ali to nije smetalo devojci. Ona je svojim čudesnim plesom premošćavala te pauze bez muzike i nastavljala da se njiše u istom zanosu, zabacujući crnu dugu kosu. Njene bose noge prodirale su u tlo. Svaki korak postajao je teži, a zemlja dublja i lepljiva. Oko nogu hvatala joj se mokra zemlja u sve većim količinama, praveći joj najprirodniju obuću na svetu. Obuća je menjala oblik i veličinu, od tankog sloja zemlje u bičevima koji je ličio na sandale starih rimljana, nakon nekoliko koraka, pretvarala se u braon cipele, do trenuka kada je sve to poprimalo izgled dubokih čizama, koje su dosezale do lepo oblikovanih kolena. Voda kojom su je polivali po golim butimama smanjivala je tu čudnu obuću, do samih listova i gležnjeva i trenutka kada bi ona potpuno nestala, a zatim bi se sve to ponavljalo.
Ali to kao da nije uticalo na njene gibke pokrete, koji su iz samo njoj znanih razloga postajali sve brži.
Ruke su joj bile zauzete pridržavanjem podignute haljine, i samo bi ih ponekad zaboravljajući čemu u tom trenutku služe, podizala iznad bedara, pokazujući više nego što je mašta mogla da zamisli.
Grudi mlade igračice nadimale su se i podskakivale u ritmu, prateći pokrete nogu.Tanka haljina jedva je uspevala da ih zadrži. Svesna svoje lepote devojka je svojom pojavom dominirala prostorom i vremenom tog trenutka
Igra kao da nije imala pravila, ritam se menjao od sporog gotovo neprimetnog do divljih pokreta vižljastog tela. U pojedinim trenucima igra je podsećala je na balet, a ona na crnog labuda iz Labudovog jezera, da bi se nakon toga transformisala u argentinski tango devojke bez partnera, a zatim pretvarala u sumanuti trans mladih Derviša.
Podijum za igru bio je rukavac lokalnog potoka u kome je bilo dovoljno vode i gline, koja je prestavljala prirodni tepih po kome se kretala. Grubi i neravan teren pretvarao se u meku i ravnomernu masu pod njenim nogama.
Igra nije postojala radi sebe, već je imala svoju svrhu.
Mlada cigančica nogama je omekšavala glinu za izradu crepulja (sača). Brzina kojom se nakvašena glina stezala pod njenim nogama, terala je na sve brže pokreta a hladna planinska voda potoka davala je svežinu njenoj igri.
Kada je glina pod devojačkim nogama postala dovoljno elastična i gipka, kao njeno crno telo, sjedinjujući najfiniju zemlju i najčistiju vodu planinskog potoka, igra je prestajala. Po svojim nogama tačno je znala kada se treba zaustaviti.O tom trenutku odlučivala je samo ona, bila je nepogrešiva.
Trebalo je sada tu masu umešenu kao testo za božićni hleb, rukama pretvoriti u okruglu dovoljno veliku i ne tako duboku posudu. Posudu koja će hlebu dati mekoću i rumenu koricu kako samo ona to ume, ugradivši u njega svu lepotu pokreta i dodira mladog ženskog tela.
Za formiranje crepulje trebale su spretne ruku. Oblikovanja je bilo poput vajarskog umeća, stim što umesto umetničkog ateljea u velikoj svetskoj metropoli, ovde se sve odigravalo na otvorenom, pored bistrog potoka na obodu sela.
Sve je pomalo podsećalo na nastanak čoveka po Mesopotamijskom mitu, kada je Enki, bog stvoritelj, od gline i vode reke Tigar i Eufrat, napravio sedam glinenih figura muškaraca i isto toliko žena i zatim ih oživeo. Ovde nisu oživljavali ljudi, već predmeti ispod ljudskih ruku, nastavši od zemlje i vode kao izvora života.
Neko će reći zanat, drugi pak umetnost. Umetnost ili zanat bilo je sve jedno, proizvod je bio i jedno i drugo.
Crepulja nije smela biti ni previše debela, jer bi se njome teško rukovalo ali ni suviše tanka kako nebi ispucala.
Još uvek nedovoljno čvrste, crepulje je trebalo ispeči, postepeno, najpre na laganoj vatri a zatim sve jačoj. Za vatru je sakupljeno otpalo granje iz najbliže šume. Bilo je tu najrazličitijeg drveća koje je plamenu i dimu davao potrebnu toplotu i miris.Taj miris ulazio je u sve pore novog proizvoda.
Ukus toga hleba sadržao je svu lepotu i ljubav koja je bila utkana u oblikovanju crepulje. Crepulje će vremenom postajati sve tamnije zbog stalnog zagrevanja i ličiće na crep, kojim su pokrivane kuće, zbog čega su i dobile naziv, i trajaće onoliko dugo koliko su domaćice spretne sa njima.
Mnoge će nadživeti domaćinstva u kojima su korišćene.
Tako i sada ponegde u Srbiji kraj davno napuštene i oronule kuće uz zid, kao da prkosi vremenu, naslonjena stoji crepulja, kao jedan od retkih simbola nekadašnjeg života u tom domaćinstvu. I kao da čuva svu toplinu ispečenih hlebova sa kojima su se budili veseli ukućani, ili sa kojima su odlazili na njive i livade, da obave teške poslove po vrelom suncu. Neki su sa tim hlebom u torbi krenuli u svet, da se jednoga dana kao uspešni vrate. Većina ih je postalo ono što su želeli, ali se nisu vratili, neumitno vreme promena načina života učinilo je svoje.
Sela su opustela, bake, majke, tetke, strine i sve druge žene koje su pečenju hleba pristupale kao ustaljenom ali veoma važnom ritualu, više nema. Nema ni hleba iz crpepulje ( sača) i samo ponekad u nekoj pekari, ili u ekskluzivnom restoranu, kada nam taj hleb, ponude kao nešto posebno, neznajući da smo na njemu odrasli, osetimo taj davno zaboravljeni miris i podseti nas na detinjstvo. Na bezbrižnost i toplinu porodičnog doma, koju su nam pružali naši najbliži, kojih na žalost, na ovom svetu, sve manje ima.
Podseti nas i na mlade cigančice, koje smo kao dečaci posmatrali dok su pripremale glinu i oblikovale crepulje. Dali zbog crepulja ili zbog nas koji smo ih iz obližnjeg šipražja gledali, njihovo mešenje gline izgledalo je kao najlepša predstava igre, stvaranja i zavođenja.
Prisustvovao sam kasnije mnogim plesnim događajima, poput najsavremenijeg performansa predstave „Olimp“ belgijskog reditelja Jana Fabra, gde se poruka pokreta golih tela prekrivenih delimično bojom, krvlju i zemljom, izražava 24 časa bez prestanka.
Ali te predstave, kao da nisu imale istinski sklad pokreta stvaranja nečega, nečega stvarnog, opipljivog i korisnog, kao što su imale igre pravljenja crepulja kraj potoka u malom naselju na jugu Srbije, tih davnih sedamdesetih godina prošlog veka.
Bilješka o autoru:
Bratimir Petrović, Fakultet Političkih nauka u Beogradu. Zastupljen u brojnim časopisima i sajtovima svojom poezijom i prozom. Živi i radi u Kladovu.
Dunjalučar 