Kritika predstave „Široka zemlja“


Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Kritika predstave „Široka zemlja“
„Široka zemlja“ Artura Šniclera, u režiji Marka Manojlovića i izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta

Nakon sto deset godina, od premijernog izvođenja predstave „Široka zemlja“ Artura Šniclera, ovaj tekst, na naš jezik prevodi profesor Boško Milin, za potrebe izvođenja istoimene predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Režiju potpisuje Marko Manojlović, koji poslednjih godina aktivno stvara u vodećim beogradskim pozorištima, ne prezajući od različitih eksperimenata, kako sa izborom tekstova, tako i sa izborom rediteljskih rešenja. Preispitujući (ne)mogućnost monogamnih ljubavnih odnosa, preko sistema ljubavnih trouglova, prodirući surovo u podsvest ljudskog uma, Šnicler, pre svega, postavlja nekoliko važnih pitanja kroz ovaj tekst – Da li se ljubav potrvrđuje kroz nečiju žrtvu? Da li je laž zaista najteža reč? Kako se na kraju sve svodi na ljubav i smrt?

Teško je probiti se kroz Šniclerovu dramsku strukturu, kao i njegov, samo naizgled, jednostavan jezik. Zato je bitno da, pre svega, počnemo od same priče. Raspravljajući o društvenim konvencijama i sugerišući na dezintegraciju dobrih buržoaskih vrednosti, Šnicler priču započinje vešću o samoubistvu mladog pijaniste Alekseja Korsakova, koji se, kako će se ispostaviti, ubio zbog nesrećne ljubavi prema Geniji, supruzi vlasnika fabrike Fridriha Hofrajtera. Fridrih okrivljuje ženu da je odgovorna za Aleksejevu smrt, a onda polako otkriva da je i sam donedavno imao aferu sa Adel Nater. Žučna rasprava, završava se Fridrihovom odlukom da sa prijateljem, doktorom Mauerom, ode na planinarenje. Fridrih se tamo upušta u novu ljubavnu avanturu, sada sa mladom Ernom, koja je ujedno i Mauerov predmet želje. Mauer izgubivši bitku, besno odlazi. Fridrih, posle nekog vremena takođe biva odbijen, te kreće nazad za svojim drugom.



U međuvremenu, Genija i sin njene prijateljice gospođe Ajgner, mornarički zastavnik Oto, takođe započinju ljubavnu avanturu. Fridrih za to saznaje još pre svog povratka kući, kao i celokupna dekadentna, aristokratska skupina, te to postaje njihov glavni predmet rasprave. Taj ljubavni trougao pretvoriće se u dvoboj, u kom će jedan od muškaraca, neminovno izgubiti. Paralelno sa tim, gospođa Ajgner dolazi da poseti Geniju, dajući joj do znanja da prihvata njenu vezu sa Otom. Tokom tog razgovora, Fridrih se vraća kući, te samim tim i postaje jasno ko je izgubio bitku. Genija ne uspeva da gospođi Ajgner saopšti tužnu vest, te ona spokojno odlazi. Kada bračni par ponovo ostane sam sa svojim problemima, Fridrih samo kratko saopštava da se njihov sin Persi vratio kući.

Sada kada smo upoznati sa sižeom i konstelacijom likova, možemo zaključiti da je Šniclerova opsesija seksualnošću složena koliko i sama ljudska individua. To se jasno može videti kroz analizu vodećih ženskih likova, koje otkrivaju potpuno nove slobode u ranim godinama dvadesetog veka. Počnimo od centralne ženske figure Genije (Marija Vicković), koja još na samom početku, biva izmaknuta iz stereotipa voljene žene, koji je nesumnjivo odgovarao komadima te epohe. Ona ne voli svog muža, može se reći da je samo roditeljski nastrojena prema njemu. Još ranije, želela je da ga napusti i započne život sa sinom. Ispovedajući se doktoru Maueru (Petar Benčina), otkriva da je nekada videla samoubistvo kao mogući spas iz učmalosti bračnog života. Kako je nastavila da ipak živi sa Fridrihom (Vojin Ćetković), može se reći da je ona pre svega glumica u vlastitom životu. Ona skriva svoja osećanja od sebi bliskih ljudi, te je doživljavamo kao neiskrenu i neautentičnu. Genija nije u miru sa sobom, ostaje nedokučiva figura, koja neprestano odbija da se promeni. Ona mrzi takmičarske uloge njenog društvenog kruga, ali istovremeno ne započinje nezavisni život. Činjenica da je u životu ništa ne ograničava, ni materinske ni društvene obaveze, njenu pasivnost čini još tužnijom. Nažalost, Marija Vicković tumačeći ovu ulogu, ne unosi nikakvu dozu dinamike u govor i pokret, te lik Genije čini još dosadnijim i nepristupačnijim za identifikaciju.

Nasuprot Geniji, Erna (Tamara Šustić) je samouverena mlada žena koja zna šta hoće i to otvoreno i iskreno izražava. Ona, ne samo da sa entuzijazmom učestvuje u sportskim takmičenjima aristokratije, nego kroz njih vidno oživljava svoje strasti i nagone. Reditelj kroz jedan od mečeva, eksplicitno prikazuje prisnost Erne i Fridriha, koja se ne sakriva ni od koga, pa čak ni od same Genije. Ernina sklonost ka nekonvencionalnim i avanturističkim načinom života, razlikuje je od pasivno-neaktivnih žena oko sebe. Sa njom počinje nova ženska generacija. Ona čini prvi korak u ljubavnim aferama, ona ne pridaje veliki značaj vođenju sigurnog, materijalno bezbednog života. To se jasno vidi kada odbije Fridrihovu prosidbu, jer joj je važnija lična sloboda. Time ne pristaje da se potčini tradicionalnim rodnim ulogama, ali ipak prihvata konvencije tog vremena i uči da igra odgovarajuće društvene igre.

Kao antipod gorepomenutim likovima, izdvaja se Ana Majnhold – Ajgner (Svetlana Bojković) koja je napustila svog muža doktora fon Ajgnera (Irfan Mensur), zbog mnogobrojnih neverstava i započela samostalni život. Ona je samouverena glumica koja jedina nije ničija ljubavnica. U ranijim rediteljskim postavkama ovog komada, gđu Ajgner tumačile su mlađe glumice. Ali Marko Manojlović odlučuje da ovu ulogu dodeli Svetlani Bojović, koja, iako izuzetnog glumačkog talenta, zaista fizički ne odgovara liku koji tumači. Umesto da iskoristi Šniclerovu pristrasnost prema likovima glumica, koje je sam pisac smatrao nezavisnim i emancipovanim ženama tog vremena, Manojlović stvara bledi prikaz brižne majke, koja ništa drugo ne radi, već samo slepo prati svog sina. Prisutna su još dva ženska lika, Adela (Milena Vasić) i Gospođa Val (Milica Mihajlović) koje ni za šta drugo ne služe u ovoj postavci, sem da se glasno smeju, po potrebi skidaju i tako zavode muškarce.

Ni oslikavanje muških likova nije ništa uspešnije. Fridrih i Nater (Srđan Timarov) predstavljeni kao muškarci srednjih godina, nezasiti seksualnih avantura, kojima više dominiraju nagoni, nego sam razum, i koji ništa drugo u životu ne rade, sem što brinu o tome sa kim će sledeće da započnu ljubavnu avanturu. S druge strane, mladi Oto (Aleksej Bjelogrlić) je mornarički zastavnik, koji je posvećen samo svojoj profesiji, dok se nepovratno ne  zaljubi u Geniju. Taj romantičarski zanos, potpuno odudara od pojma ljubavi kakvog imaju ostali junaci. Te je reklo bi se, zanimljivo poigrati se sa tragedijom inicijacije jednog od glavnih likova. Ali Manojlović, to ne čini, već većinu dramski potentnih događaja ostavlja da se dešavaju „iza scene“, pa ih naknadno saopštava kroz tračeve dekadentnih aristokratskih krugova.

To nije slučajno. Već od samog početka, jasno je da se Manojlović referiše na tzv. rediteljski pristup „live cinema“, po kojem je prepoznatljiva Keti Mičel. Naravno, praksa uključivanja filma u pozorište, dominantna je još od 20.veka, kada su Piskator i Mejerholjd tragali za novim pozorišnim jezikom. Ali čini se, da ovakav pristup dobija svoj pun oblik u postdramskom pozorištu. Kako je Manojlović spojio postmodernističke tendencije sa epohom u kojoj se i sam komad dešava?

Pre svega, scenografija (Branko Hojnik) i kostimi (Lana Cvijanović i Maria Marković Milojev), potpuno odgovaraju modi sa početka dvadesetog veka. Iako bi se kroz boju kostima, mogao naznačiti senzibilitet svakog od junaka, Manojlović ne bira ovo rešenje, te oni ostaju samo komadi verodostojne odeće. Proscenijumom dominira veliki bračni krevet, mobilan za premeštanje sa jednog kraja na drugi. S njegove desne strane su stolica i cvet. Malo dublje, na kosini, je badmintonska mrežica, a iza nje sudijska stolica. Reklo bi se da je ovo sasvim u redu, ako reditelj pribegava pukoj rekonstrukciji teksta.

Ipak, upliv postmodernističkih tendencija, dekonstruiše ovu priču. Te dobijamo multimedijalnu predstavu, u kojoj su film i pozorište sinhronizovani. Izvođenje glumaca se snima u real time-u i projektuje na velike video bimove koji su postavljeni na samoj sceni, audio-vizuelni efekti se dodaju i kreiraju u toku samog izvođenja. Kamera je medijator između glumaca i publike u sali, te glumci igraju i za prisutnu publiku i za kamere. Manojlović zapravo prikazuje ogoljeni proces snimanja filma na pozorišnoj sceni. Video prenos problematizuje živo izvođenje i upotrebu tehnologija, prenos vidljivog i nevidljivog na sceni. Tim se rastvara pozorišna iluzija, te se pažnja publike rasipa na više strana. Potrebno je istaći da je ovo izuzetno zahtevan proces, u kom vrlo lako može doći do greške koja bi bila pogubna po čitavu predstavu. Ipak, iako sa ovim predstava postaje atraktivna, već posle prvog sata, to postaje samo izlizano rediteljsko sredstvo.

Snimatelji Ana Dostanić i Petar Jovanović, video realizator David Srbljin i muzičari Dušan Petrović i Nemanja Aćimović, aktivni su parcipanti predstave. Njihov timski rad, počinje od kamermana koji prati delove scenske radnje i shodno tome bira kadrove. Potom, video mikser direktno stvara na miks pultu ispred scene. Nepotrebno je naznačavati koliko je vremena potrebno za uvežbavanje glumačkog mizanscena u odnosu na te kadrove, kako bi se ostvarila preciznost igre na dva fronta, za publiku i kameru simultano. S toga, važno je pohvaliti ambicioznu rediteljsku zamisao i trud celokupne ekipe. Koliko god uspešno ili neuspešno ovo bili implementirano u samu predstavu, mora se istaći da je ovo nešto što ovu predstavu izdvaja od drugih.

Iako je trajanje predstave u okviru današnjih pozorišnih konvencija, dominira utisak da je vreme toliko ekstenzirano, da u nekim trenucima postane mučno pratiti sve te događaje. Ritam je gotovo isti tokom cele predstave, upravo zato što se reditelj nije pozabavio odvajanjem „bitnog od nebitnog“. Manojlović je prikazao sve događaje, ali ne i značenjski dočarao njihovu važnost. Tako reditelj ne oslikava složenost junaka, već sve svodi na animalno. Kao primer toga navodim da se glumci presvlače na sceni, nekontrolisano simuliraju seks, čak u jednom trenutku dovezu i čitav auto na scenu. Sve u svrhu sulude atraktivnosti. Postavlja se jednostavno pitanje, zašto?

Nije li zanimljivije videti poniranje aristokratije kroz vešto napisane ispovesti u kojima objašnjavaju prirodu čoveka, na šta se referiše i sam komad. Nije li u srži „Široka zemlja“ priča o čoveku i njegovoj duši?! O čoveku u kojem se kriju oprečna osećanja i pobude. Zašto reditelj svodi ovaj komad na površnu priču o preljubi, ljubavi i smrti? Šta ga tu inspiriše? Tekst sigurno ne. On je ovde samo podloga za rediteljsko manevrisanje i iskazivanje veština kojima reditelj misli da barata. Stoga tematski punktovi ovog komada, bivaju banalizovani do kranjih granica. A mi kao gledaoci, ostajemo zbunjeni. Bez odgovora, bez postavljenih pitanja, bez zadatih asocijacija. Jednostavno bez ičega. Sa osećajem da smo gledali loš prikaz nečije svakodnevice, koja na kraju nije donela ništa sem aplauza.  


Autorica: Teodora Marković

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png
Bilješka o autorici:

Teodora Marković odrasla je u Obrenovcu, opštini u Srbiji.  Ima 21 godinu. Tokom srednje škole, kroz amatersku pozorišnu trupu upoznaje se sa pozorištem i filmom. Sa 17 godina uz pomoć četiri prijatelja, organizuje pozorišni festival Obrenovački pozorišni susreti. Za inovativnu ideju i doprinos svojoj lokalnoj zajednici, dobija prvu nagradu Akademije umetnosti u oblasti menadžmenta. Uporedo, piše kratke priče, za koje dobija prvu nagradu na konkursu Udruženja  za decu sa smetnjama u razvoju. Nakon završene srednje škole, upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, smer dramaturgija. Na prvoj godini osvaja počasnu nagradu za polučasovni scenario na internacionalnom festivalu u Ohaju u Americi. Pesma „ Ispovest prologa“ publikovana je u zborniku radova Poenta izdavaštva, a pesma „ Strah“ štampana u zborniku radova biblioteke u Kolašinu. Adaptira Čehovljevu pripovetku „ Shvatio je“ za ispitnu predstavu studenta pozorišne režije. Na drugoj godini fakulteta ekranizuju joj se scenarija za kratkometražne filmove  „Ožiljci“ i „ Pustoš“.  Takođe, adaptira delo Aleksandra Popovića za potrebe monodramskog izvođenja. Radi kao dramaturg na predstavama „ ART“ i „ Tako je moralo biti“. Trenuto se snima film po njenom scenariju za kratkometražni film „ Beži“, a aktivno učestvuje i u stvaranju jednog dokumentarnog filma. Radila je kao dramaturg na FIST festivalu koji organizuje Fakultet dramskih umetnosti. Bila je ovogodišnji kritičar festivala BOOKSTAN koji se održava u Sarajevu.

Ова слика има празан alt атрибут; име њене датотеке је kjhkhkkhc48d.png