Kritika predstave “Divlje Meso”
Predstava – „Divlje meso“ premijerno je izvedena u aprilu 2021. godine u Beogradskom dramskom pozorištu. Ovo delo makedonskog pisca Gorana Stefanovskog, adaptirao je (delimično uspešno) sam reditelj, Jagoš Marković. Ostaje dosledan temi i ideji drame, uz određene intervencije na planu likova i fabule. U slučaju ove predstave, nije nam jasno da li je radnja smeštena u epohu ili sadašnjost. Što se dramskog predloška tiče, krajnje je konkretizovano vreme i mesto u kome se komad odvija. U pitanju je Skoplje pred drugi svetski rat.
Dok se u predstavi, reditelj poigrava od samog početka. Zbunjuje nas pesmom kojom otvara predstavu, čiji će se stihovi ponoviti još par puta, kao lajtmotiv, u pitanju je pesma Đorđa Balaševića „Računajte na nas“. Zbunjuje, jer nama (kao gledaocima) stavlja određeni vremenski kontekst po kom, uz prvu repliku: „Rat će. Biće rata“ koju izgovara Dimitrija (Jovo Maksić), naslućujemo da je u pitanju period pred raspad SFRJ. Da bi ubrzo shvatili kako to nije slučaj, kada u sceni osvećivanja kuće uoči slave, najmlađi sin porodice Andrej (izvanredni Luka Grbić) ponudi popa (Milan Čučilović) da se vakciniše. Taj momenat ostaje kao običan geg, ništa više od toga. Pored vremenske neartikulisanosti, tu je i prostorna (tačnije geografska).
Nama do kraja neće biti jasno da li se komad odvija u Skoplju ili na jugu Srbije. Što me dovodi do zaključka da reditelj izbegava da pojasni kako se radnja dešava u Srbiji danas, iz sebi poznatih razloga. Komad se bavi porodičnim raskolom, koji prožimaju dijametralno suprotni pogledi na stvarnost, tradiciju i moral. Porodicu čine: Dimitrije Andrejević, njegova žena Marija (Sandra Bugarski), najstariji sin Simon (sigurni Aleksandar Vučković), njegova žena Vera (maestralna debitantkinja Andrijana Đorđević) srednji sin Stefan (odlični Marko Todorović) i najmlađi Andrej. Do raskola dolazi zbog uplita „strane sile“, tj gospodina Klausa (Pavle Pekić) u već krnje odnose unutar kuće. Stefan je zaposlen kod (u komadu gospodina) gospođe Hercog (Ljubinka Klarić), kao referent u predstavništvu strane automobilske kompanije, čiji predstavnik, gore spomenuti gospodin Klaus, dolazi u učmalu (nama nepoznatu) kasabu da proveri poslovanje firme. Zajedno sa gospođom Hercog, na stanici ga čeka njen savetnik Sivić (Emir Ćatović), sa prilično jakim vezama u policiji i zacrtanim životnim ciljem da uspe. Kako bi „omekšali“ Klausa, domaćini mu priređuju prijem. Stefan na prijemu ne odvaja oči od neposredne i inteligentne, ali zapostavljene Sare (vešte Vanje Nenadić), koja šokira „lažne“ građane kako bi privukla makar malo majčine (gospođe Hercog) pažnje. Tokom predstave se pokreću sledeća pitanja: karijerizam ili smrt, i da li svet klizi u potpunu korporativizaciju, gde ćemo svi biti lako zamenljivi šrafovi velikog mehanizma?
Markovićeva adaptacija vešto lišava komad nepotrebnih likova, proletera i vozača Ace, kao i statista. Dok se sa Vračarom (harizmatičan Aleksandar Jovanović) ponovo poigrava (po meni) na dnevnopolitičan način. Reditelj sigurno i pametno smešta naše junake u jedan prostor iz koga nema izlaza. Na prvi pogled, smešta ih u kuću porodice Andrejević, kaljavih zidova, trošnog nameštaja, koja samo što se ne sruši. Ali zapravo to je samo jedan sloj odlične scenografije koju je radio sam reditelj. Kao drugi sloj, mi iz scenografije iščitavamo blatnjavu i krhku kasabu u kojoj se radnja odvija. Ovom analogijom, možemo doći i do države, ali ipak ne, jer ono što Marković nije vešto izveo adaptirajući tekst, jesu ključne odrednice kada i gde se radnja odvija. Bilo kako bilo, sve odiše („živim“) blatom iz koga nema izlaska. Marković režira vešto, uspostavlja brz ritam, dok glumci glume precizno i efektno. Pred nama je jedna porodica po sredini, možda pomalo stereotipna. Otac Dimitrije, pokušava da ostane glava kuće, iako invalid. On je zapravo nemoćni patrijarh koji nemoć nadoknađuje bukom. U svemu zavisi od sujeverne i pogubljene supruge Marije. Koju u svemu odmenjuje snaha Vera, stub i otirač kuće. Svi je gledaju ispod oka dok ne rodi dete, a ona to ne može dok dvori sve njih. Počevši od svog (konstantno) pijanog i nesposobnog muža Simona koji kelneriše u obližnjoj birtiji. Preko srednjeg, Stefana, koji više ni ne jede kod kuće, već radi u predstavništvu i mašta o Evropi i svetlijoj budućnosti. Do najmlađeg Andreja, prodavca, radnika, proletera, koji je u čitanju reditelja Markovića nešto između nacionaliste i skojevca. Svakako besan i dovoljno mlad da još uvek veruje u revoluciju. Svi naši junaci imaju divlje meso u sebi. To je staro verovanje da, ako vam dlaka upadne u grlo, stvori oteklinu koja vas uguši. Samo što njihovo divlje meso nije dlaka u grlu, već zaostalost i sujeverje. Klaus, kao nekog koga svi iščekuju, zapravo je čovek sa tajnom. Na njega pogledaju kao na izbavitelja, a ne shvataju da je on samo produžena (mehanička) ruka korporacije. Makar u ovoj interpretaciji, dok je u komadu nacistička sila koja predstavlja novu sutrašnjost, u osvit drugog svetskog rata. To je još jedna izmena koju reditelj donosi, jer sa njom razlog odpuštanja gospođe Hercog, nije njeno jevrejsko poreklo, već neuspelo poslovanje. Čitav mehanizam se stereotipno uklapa u današnjicu. Kolonizatorska sila koja je došla „da nas siluje, polomi i ponovo sastavi“ te nauči šta i kako da mislimo. Mada smo tako nešto videli već bezbroj puta. Momenti u kojima su Andrejevići harmonična porodica su jedino momenti kada se prisećaju prošlosti. Braća prstaju sa svađom i tučom, okupljaju se oko roditelja i ponovo (kao deca igraju). To me dovodi do Markovićeve namerne ili nenamerne reference na Đorđa Strekera, italijanskog reditelja. Naime, reditelj se referiše na Strelerovu čuvenu režiju „Višnjika“, u kojoj on koristi igračku voz koji prolazi scenom i nagoveštava dolazak novog doba.
Izbor muzike koju je reditelj napravio daje štimung čitavoj atmosferi. Igra na ivici sa upečatljivim, južnjačkim sevdalinkama, jer se služi Stankovićevskim oružjem koje je „dovodilo u opasnost“ čak i „Koštanu“, zbog snažnog karasevdahskog melosa koji razdire dušu. Tako je i ovde.
Što se ostalih rediteljskih postupaka tiče, mogu se okarakterisati kao dobro zamišljenim, ali već viđenim. Scenografija je minimalistička, zidovi nalik na stare (seoske) kuće od blata. U dnu scene uz zid, platforma za likove više društvene klase, dok su na centralnom delu scene i proskenijumu drvene (pohabane) stolice namenjene članovima porodice Andrejević.
Glumačka podela je dobra i smela. Mladi glumci prednjače, u njima se ogleda želja za igrom. Najprijatnije iznenađenje jeste debitantkinja Andrijana Đorđević u ulozi Vere, kojoj će ova predstava biti (siguran sam) samo prag u daljoj karijeri. Dokazala se kao prava tragetkinja. Ruku pod ruku sa već prepoznatljivim Lukom Grbićem, koji energično dočarava Andreja. Ostali glumci su uneli glumački trud u svaku ulogu, i zadovoljstvo ih je gledati na sceni. Pre svega bravurozna Vanja Nenadović, koja tumači Saru. U njenom hladnom pogledu i odsečnom stavu isijava sva zavodljivost mlade, elokventne devojke. Marko Todorović kao Stefan svakako je dosledan predstavnik srednje generacije sanjara, Aleksandar Vučković kao Simon na energičan način uzdiže svoj lik. Emir Ćatović kao Sivić, sigurno i hladno tera od sebe i trunku sentimenta, kao i mogućnosti da bude prevaren.
Kostimi koje glumci nose zanimljivi su i intrigantni, na tragu rediteljskog poigravanja sa vremenom i prostorom. Čini se kao da su u epohi, ali bi lako mogli biti odevne kombinacije današnjice. Maria Marković Milojev jeste neko ko se dokazao u svom poslu, počevši od najskorijeg briljantong posla na predstavi „Kasper“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kao i u predstavama „Sudnji dan“ i „Mnogo buke ni oko čega“. Kostimi se uklapaju u celinu, ali daju određenu notu. Imućniji likovi nose kostime koji su pod uticajem građanskih i salonskih drama, dok je porodica u proleterskoj odeći, neutralne bluze i pantalone, suknje, sa kožnim jaknama. Sivićev kostim je na primer kožno odelo koje odiše malograđanštinom, time kostim pomaže karakterizaciji lika koji pokušava da se „upiše“ u visoko društvo. Zato Sara na primer, nosi svečanu večernju haljinu koja se vrlo lako skida, ali ispod nje ona nosi korset i helanke boje kože kojom se umanjuje vulgarizacija nagog ženskog tela.
Ovo je još jedna u nizu premijera Beogradskog dramskog pozorišta. Gorčinu ostavlja nesnađenost oko same adaptacije komada, koju je bez pomoći dramaturga na sebe preuzeo reditelj.
Autor: Bojan Tasić
Bilješka o autoru:
Bojan Tasić, rođen 1995. godine u Vranju, Srbiji. U rodnom gradu završava osnovnu srednju školu, te upisuje Pravni fakultet pored kog, na završnoj godini, upisuje i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, na smeru dramaturgija. Još u srednjoš školi počinje da piše poeziju ali se ubrzo okreće prozi. Dve kratke priče mu objavljuje Valjevski časopis za kulturu „AKT“, dok priča „Vinogradi“ po motivima triptiha „Beračice“ Save Šumanovića biva uvrštena u deset najboljih studentskih priča na konkursu Službenog glasnika „Vi pišete mi nagrađujemo“. U toku prve godine na studijama dramaturgije njegova radio drama „Dva minuta mržnje“ biva snimljena kao ispitni rad radio produkcije, takođe po njegovom scenariju „Priručnik za samoubice“ snima se kratkometražni film. Učesnik radionice na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, nakon čega piše kratkometražni film za ispitni rad reditelja Milutina Miloševića pod nazivom „Najmiliji“. Takođe uređivao bilten, pisao kritike i bio član okruglog stola kritike na prošlogodišnjem pozorišnom festivalu „Joakim Vujić“, za koji ove godine takođe sarađuje na biltenu i radi intervju sa Ninom Plavanjac, o njenom komadu „Just voice“ u izvedbi Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja. Radio na scenarijima za još par kratkometražnih filmova, od kojih je najskoriji za postapokaliptični film „Kod“ studenta filmske režije u Banja Luci, Branislava Stošića. Radio kao dramaturg na studentskom pozorišnom festivalu FIST, koji organizuje Fakultet dramskih umetnosti, i na predstavama „Art“ sa koleginicom Teodorom Marković, sa kojom radi na jednom dokumentarnom i jednom kratkometražnom igranom filmu. Učestvovao na osmišljavanju koncepta izložbe „Bezumlje moje realnosti“ Veronike Milić, čija je postavka u pripremi. Radi na monodrami „Da sam ja neko“ sa glumicom Tamarom Vukić, kao i na scenariju za celovečernji film, tj. mjuzikl „Moldur“ sa rediteljkom Katarinom Krstić. Bio ovogodišnji kritičar festivala BOOKSTAN koji se održava u Sarajevu.
Dunjalučar 