Proza: Jovana Dimkić

Koraci

“Zovem samo da ti čestitam rođendan”, rekao je tihi, pokorni, ženski glas.

Čovek za telefonom se mrštio. Posmatrao je maglovito, učmalo jutro i činilo ku se da nijednom, baš nijednom za 50 godina nije video sunce za svoj rođendan.

Ženu koja mu je čestitala rođendan je mrzeo, bio je siguran u to. Često je zamišljao kako u nju ispaljuje čitav šaržer municije, besno urlajući.

Bio je ljut na sebe što je uopšte podigao slušalicu, što je dozvolio tom bednom instinktu života da ga obmane da pomisli da će mu kakva sreća ili tračak smisla doći pozivom. “Bedno!”, pomislio je. “Posle svih ovih godina, zaista bedno od tebe Jozefe”.

Glas sa druge strane žice se nije čuo, tek duboko i teško disanje koje je Jozefu bilo tako poznato i u kome je ranije tako uživao. Zavladala je potpuna tišina sa obe strane, samo su misli i osećanja zveketala među golim zidovima poput ispuštene metalne posude.

Muškarac, Jozef, odluči da prekine tišinu. “Da me više nikada nisi nazvala!”, srdito je rekao i zalupio slušalicu.

Svake godine odgovorio bi gotovo isto, poenta bi bila ista, samo bi pomalo promenio izbor reči. Prošle godine rekao joj je da se ne usuđuje da ga više ikada pozove, one pre toga da ga ne uznemirava, one pre da je bezbožnica, veštica i nepoželjna.

Sada se prisećao svih tih varijacija na temu, sve do deset godina unazad. A deset godina unazad bio je njegov rođendan i isto je bila magla i isto se osećala učmalost, ali tada mu nije smetala. Sedeo je na tremu svoje kuće u svom ribolovačkom prsluku i nežno gladio psa po glavi. Bila je zora, mada ništa nije nagoveštavalo da će sunce uopšte izaći tog dana. Pas se češao. Bio je star i pun buva, a Jozefu se činilo da će ga one pojesti. Istinsku tugu osetio je dok je razmišljao o sudbini svog vernog, četvoronožnog prijatelja, kao da ga je već tada živog oplakivao. Takvo teško osećanje povuklo bi ga sa sobom u bezdan, da jedan par mekih ruku nije prošao prstima kroz njegovu sedu kosu. “Srećan rođendan!”, rekao je veseli, ženski glas i Jozef u tom času oseti kako ga crne ruke tame puštaju, kao da izranja iz mutne bare i ponovo udiše vazduh. Uspeo je čak i da se nasmeje i učmalost nestade. Poljubio je ruke te male, nežne žene i posadio je u svoje krilo. “Ti si smisao mog života, Anika, znaš li to?”, žena se samo smešila, a Jozef pomisli kako je blagoslovena što ne zna pravu dubinu i puno značenje njegovih reči; što ni ne sluti šta se sve iza njih krije. “Napravila sam ti nešto noćas dok si spavao”, reče ona i poskoči, lagana poput pera, da iz frižidera donese okruglu, šlagom ukrašenu tortu. Mirisala je na vanilu i belu čokoladu, a Jozef pomisli kako nikada nije video lepše ruke od onih koje su pred njega sada spuštale brižljivo napravljeni, ukusni poklon. “Hoćeš li da duvaš svećice?”, upita žena.

“Nema potrebe”, odgovorio je Jozef: “istu želju zamišljam od kada sam te sreo. Valjda ju je sreća već zapamtila”.

“Možda bi ipak trebao da je poželiš opet”, reče Anika, ali joj Jozef kratkim pokretom šake jasno reče da to nije potrebno.

Sada je, prisećajući se toga, mrzeo sebe što nije duvao svećice i zamislio želju. Delovalo mu je kao da bi sve bilo drugačije da je samo dunuo u proklete svećice i pomislio: “Molim te da zauvek bude pored mene”. Bio je besan što je dopustio sebi da se opusti, da se navikne. “Bio sam lenj, glup, naivan da pomislim da će sreća raditi stvari bez da je stalno na to podsećam, bez da ja radim”, mislio je.

Plakao je; od besa, od bola, od mržnje. Ponovo je zamišljao kako je rešeta, iznova i iznova je ubija i oživljava. Delovalo mu je kao da je čitava večnost prolazila u toj fantaziji.

Taman kada bi bes postao nepodnošljiv i kada bi u svojoj ruci video bi poslednji metak, fantazija bi se raspršila poput sna i iščezla, završavala bi uvek smeštanjem poslednjeg metka u sopstvenu lobanju. Svaki put kada bi pucao u sebe, osetio bi pravi bol, čitava glava bolela bi ga kao da je zaista razneo sopstveni mozak. Kad-kad bi bol postao toliko jak da bi rukama prepipavao svoje teme u potrazi za rupom.

Tako je bilo i sada dok je klečao na hladnom pločniku pokraj telefona i tiho jecao. Poželeo je da se okrene i ugleda svoj mozak na podu i prepusti se, konačno, svojoj smrti i blaženom zaboravu. Samo tako mogao bi da zaboravi onaj prolećni dan, miris jorgovana (koji je sada tako mrzeo) i njene ruke oko vrata drugog čoveka. Nije mogao sebi da oprosti taj dan, iako je slutio da će do njega doći. Trebalo je da zna da će sve otići dođavola, jer sreća ne može postojati, znao je to, ali je mrzeo sebe što se usudio da to zaboravi, da se prepusti i spusti gard. Udarao bi se u glavu svakog puta kada bi se toga setio, kako je glupo viknuo “Znao sam!” i kako ga je ona pogledala očima srne u kojima je sada titrala laž.

Razmišljao je potanko gde je pogrešio. Već deset godina se bavio time. Gde je pogrešio? Da li je trebalo češće da joj govori da je voli, ili češće da joj kupuje cveće; zar je moguće da nije sve videla iz njegovih očiju i da nije razumela njegove načine izjavljivanja ljubavi poput tople šoljice kafe svakog jutra i podsećanja da ode kod lekara?

Zar je moguće da nije uspela da prepozna da on ni sa kim nije tako blizak kao sa njom, iako mu je bliskost strana, i da sebe stavlja na najstrašnije muke samo da bi nju video nasmejanu?

Da li je njegova česta odsutnost dovela do ovoga; to što je malo govorio, puno mislio i što se nikada nije žalio kada mu je bilo loše?

Prevrtao je po glavi hiljade razloga, ali mu nijedan nije donosio odgovor. Možda su svi ti odgovori zajedno bili rešenje, a možda je samo trebao da dune svećice onog dana. Možda bi to bilo rešenje za sve.

Setio se, zatim, kako je glupavo udario tog muškarca malo ispod nosa i kako je on bolno zaječao i srušio se na zemlju; kako ga je ona odgurnula i stala u zaštitu tom bedniku.

Nije poželeo da i nju udari, da ih oboje ubije i završi sa tim, ne! Nije voleo sebe toliko, niti je toliko mario za sopstvene emocije. Želeo je da kazni sebe za sopstvenu naivnost i verovanje u sreću za koju je još od malena znao da ne postoji.

Kako ga je ljubav toliko zaslepela i napravila od njega takvu budalu?

Želeo je sebe da kazni za to, te se zbog toga tog dana, a ni svih dana posle toga, nije ubio. Smrt bi bila olakšanje. Smrt bi bila ponovno verovanje u sreću, a to se zarekao da sebi više nikada neće dozvoliti.

Presudio je sebi da živi: u istoj kući u kojoj su oni živeli, sa istim nameštajem, sa svim njenim stvarima u sobi i pomadama na kojima se već nahvatala buđ.

Osudio je sebe na ljubopitljive poglede komšija, govorkanja seljana i mržnju samoga sebe.

Tako je živeo: kao pustinjak u svetu od uspomena koje ne sme da dotakne, a kojih je morao da se seća.

Tako je živeo… od dana do dana… od nedelje do nedelje… od meseca do meseca… od godine do godine… željno iščekujući i pažljivo smišljajući, svakoga dana, šta će joj reći, a šta prećutati, kada ga pozove sledeće godine.

Bilješka o autorici:

Jovana Dimkić rođena je 24.09.1997. godine u Beogradu. Pisanjem se bavi od svoje osme godine, kada je, zbog odlaska na rekreativnu nastavu, mlađoj sestri, kojoj je do tada svakodnevno pričala priče pred spavanje, napisala nekoliko priča u svesku kako bi joj ih roditelji čitali dok je ona odsutna. Nastavnici i roditelji su rano primetili njenu ljubav prema pisanju i u tome je podržavali.

Završila je Zemunsku gimnaziju, a zatim psihologiju na Fakultetu za Medije i Komunikacije u Beogradu. Trenutno je na master studijama kliničke psihologije na Filozofskom Fakultetu u Novom Sadu. Pored toga, edukuje se za psihoterapeuta pri Asocijaciji Sistemskih Terapeuta. Objavljivanje svojih radova je započela pre dve godine kada je njena priča pod nazivom “Portret (ne)srećne duše” izabrana za zbornik Službenog Glasnika. Njena druga priča pod nazivom “Presuda” izabrana je za zbornik Službenog Glasnika 2021. godine. Članica je Udruženja Mladih Književnika Srbije. San joj je da se bavi pisanjem i psihoterapijom sa gluvo-nemim osobama na znakovnom jeziku koji za ove potrebe uči.