Edgar Morin: Kulturna industrija

Edgar Morin: Kulturna industrija

Da bi industrijska kultura postala mogućna, bili su potrebni tehnički pronalasci: kinematografija, a naročito bežični telegraf. Ti pronalasci su tako iskorišćeni da su i njihovi tvorci često bili iznenađeni: kinematograf, aparat za snimanje pokreta, postaje plen spektakla, snova, dokolice; radio, prvo namenjen čisto utilitarnim svrhama, sa svoje strane postaje plen igre, muzike, zabave. Vetar koji te pronalaske nosi prema kulturi jeste vetar kapitalističke dobiti. Radi dobiti i zahvaljujući njoj razvijaju se nove tehničke umetnosti.

Bez tog čudesnog podstreka kapitalističkog duha ovi izumi, bez sumnje, ne bi doživeli tako potpun razvoj i do te mere masovan. Ali pošto je jednom već uzeo zalet, ovaj pokret prelazi granice kapitalizma u pravom smislu reči; u začetku razvoja sovjetske države Lenjin i Trocki su shvatili društveni značaj filma. Kulturna industrija se razvija u svim režimima, kako u državnom okviru, tako i u okviru privatnog preduzetništva. U sistemima zvanim socijalističkim, država je apsolutni gospodar, cenzor, direktor, proizvođač. Državna ideologija može, dakle, da igra glavnu ulogu.

Ali, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama privatno preduzetništvo nikad nije sasvim prepušteno svom sopstvenom razvoju: država tu, u najmanju ruku, igra ulogu policajca. Od kulturne, suverene države, do države — policajca postoji skala prelaznih situacija. U Francuskoj se, na primer, država mesa u štampu samo u pogledu davanja prethodnih autorizacija, ali drži pod svojim okriljem nacionalnu agenciju za informacije (AFP); u oblasti filma ona odobrava i zabranjuje, delimično subvencioniše proizvodnju filmova, kontroliše preduzeća za proizvodnju filmova; na radiju ima monopol, ali toleriše efikasnu konkurenciju okolnih stanica (Luksemburg, Evropa broj I, Monte Karlo, Andora); na televiziji se trudi da zadrži svoj monopol.

Kulturni sadržaji se manje ili više bitno razlikuju zavisno od vrste intervencije države — negativne (cenzura, kontrola) ili pozitivne (usmeravanje, prilagođavanje domaćim uslovima, davanje političke linije) — zavisno od slobodoumnijeg ili autoritativnijeg karaktera intervencije, zavisno od tipa države koja interveniše. Ne uzimajući u obzir ove promenljive vrednosti, možemo reći da premda postoji podjednaka briga da se privuče maksimum publike i u privatnom sistemu (težnja za maksimalnom dobiti) i u državnom (politički i ideološki interes), privatni sistem želi pre svega da udovolji potrošaču. Učiniće sve da zabavi, razonodi, u granicama cenzure. Državni sistem pak želi da ubedi, vaspita: s jedne strane, on teži da širi ideologiju koja može da bude dosadna ili da razbesni, s druge strane, dobit ga ne podstiče i može da prezentuje vrednosti »visoke kulture« (naučne razgovore, ozbiljnu muziku, klasična delà).

Privatni sistem je življi jer zabavlja. Želi da prilagodi svoju kulturu publici. Državni sistem je krut, usiljen. Želi da prilagodi publiku svojoj kulturi. To je alternativa između stare guvernante Anastazije, lišene svake erotičnosti i pin-ap devojke poluotvorenih usana. Ako za trenutak treba postaviti problem u normativnim terminima, nema, po mom mišljenju, izbora između državnog i privatnog sistema, već treba napraviti novu kombinaciju. U međuvremenu, u okviru iste nacije, putem konkurencije između privatnog i državnog sektora (u pogledu radija, televizije i filma) najbolje će se neutralisati njihovi najopasniji vidovi, a njihovi najzanimljiviji vidovi (kulturna ulaganja u državnom, neposredna kulturna potrošnja u privatnom sistemu) moći će da se razviju. Ovo, naravno, samo u ravni apstrakcije.

U ovom eseju neću proučavati problem kulturnih prirepaka državne politike, niti kulturni sistem zvani »socijalistički«, mada, izuzimajući Kinu, i tamo postoji duboki prodor elemenata masovne kulture američkog tipa. Predmet mog proučavanja su kulturni procesi koji su se razvili izvan državnih (ili religioznih, ili pedagoških) usmeravalačkih sfera pod prvim naletom privatnog kapitala i koji se, uostalom, dalje mogu proširivati, sve do državnih kulturnih sistema. Da bih izbegao svaki nesporazum, upotrebljavaću termin kulturna industrija za označavanje odlika zajedničkih svim sistemima, privatnim ili državnim, zapadnim ili istočnim, zadržavajući termin masovna kultura za industrijsku kulturu koja preovlađuje na Zapadu.