Proza: Nikola Momčilović

Kuća broj 13

Dva studenta, adolescenta, stigoše u varošicu. Jutro, sunce se na istoku rađalo i svojim zrakovima dalo znak za novi dan – nova enigma. Stanica, udaljena nekih pet minuta pešačenja od gradića, eksterijerom nije pružala utehu putnicima. Na jednoj strani lokalno groblje, a na drugoj strani poljane kukuruza i borova šumica. Pored te poljane, bila je stanica. Kućerak sagrađen od cigli. Tu radi Maki, stariji čovek, sede kose, uvek namršten, pripit i zanesen rešavanjem ukrštenica. Ispred je mala veranda, par stolica i klupom, uvek rezervisana lokalnom alkoholičaru Miti.

Dvojica mladića, nakon kraće konsultacije sa Makijem, uputiše se ka varošici. Po Makijevom uputstvu, stigli su u pab Gremlin, gde ih je čekala starija žena, Divna. U svojoj sedamdesetoj godini izgledala je živahno i razdragano.

„Dobar dan, ovde bi trebalo da nas čeka jedna gospođa, Divna se zove.
„Ahaa, vas dvojica ste sigurno Filip i Nemanja, čeka vas, na spratu” , uputi ih konobarica.
„Dobar dan, gospođo Divna, ja sam Nemanja, ovo je Filip.“
„E momci, dobro vi nama došli. Hoćete li kafu ili neko piće?“
„Hvala, ali, umorni smo od puta, bilo bi bolje da pođemo odmah.“
„Naravno, naravno.“
Vozeći do njene kuće, varošica nije ostavljala pozitivan utisak adolescentima. Popucali asphalt, sa ponekom rupom. Ljudi, šetajući, bleda lica i jezivim pogledom ih ispratiše. Iako je jutro bilo sunčano, hladnoća je vladala tog dana.

„Evo momci, stigli smo.“

Velika drvena montažna kuća sa ogromnom avlijom, blizu borove šumice, na kraju varoši. U bašti behu male statue anđela i mala fontana od kamena. Žubor fontane, zelena površina, cveće i statue anđela bili su prava perosnifikacija raja. Ispred je bila veranda, duž cele kuće, sa ljuljaškom, stočićem i stolicama. Napravili su kraću turneju kroz kuću. Od podruma do njihovih soba na spratu.

„Ovo su vaše sobe“ , reče ona, dajući im ključeve. Sobe su bile jedna pored druge.

„A je l’ ima ovde još nekog, od stanara” , upita Filip. „Ili samo nas dvojica?“
„Moja kći stanuje ovde, njena soba je na kraju hodnika. Danijela se zove, ali ona je poslom, do varoši. I Nevena je tu. Ona je ovde par meseci, ali prolazi kroz težak period. Ostavio ju je dečko, otišao preko noći. Od tada ona malo bunca i katkad se razneži pa se rasplače.“
„Samo zbog dečka?“ , cinično upita Nemanja
„Sine moj, ljubav je to. Može da te podigne u nebesa nečija ljubav, ali isto tako da povredi kao da ti neko zarije nož duboko u srce samo jednim postupkom ili jednom rečju. Lepota, sjaj, osmeh, radost, međutim, bol, patnja, nedostajanje, tuga, sve je to ljubav. Kratko rečeno, ljubav je osećaj postojanja. Budite malo pažljivi sa Nevenom. Pričajte sa njom, ali joj dajte i prostora da prebrodi ovaj period.“
„Nema problema teta Divna. Bićemo dobri sa njom.“

Divna je otišla svojim poslom. U kući su ostadoše troje mladih. Filip i Nemanja u svojim odajama, pripremali su se za novi početak. Došli su kao pomoć staroj gospođi, pride da zarade nešto novca, kako bi nastavili svoje školovanje. Vlasnica kuće je imućna gospođa. Otmena, i drži disciplinu. Momci bi joj pomagali oko težih stvari, prenošenje nameštaja, cepanje i slaganje drva, okopavanje bašte…skoro za sve domaćinske poslove.

Nakon što bi obavili posao, sedeli bi na terasi na spratu, iza kuće. Pogled je bio usmeren ka prirodnim lepotama borove šume. Međutim, pored te lepote, u isto vreme, javljala se sablasna nota te šume. Kao neka energija, koja je širia jezu i strah. Dok su sedeli i uživali uz popodnevnu kafu, najednom se pojavila Nevena. Crvenokosa raščupana devojka, sa razmazanom šminkom od plakanja.

„Vi ste moji novi cimeri?“ , upita ih nezainteresovano i navali se na ogradu terase gledajući prema šumi.
„Da, ja sam Nemanja. Ovo je Filip. Za tebe Neca i Fića. Hoćeš kafu?“
„Neću. Koliko ostajete?“
„Dogovorili smo se na šesdeset dana. To je nekih dva meseca, otprilike.“
„Mnogo je to“ , reče ona histerično, „Ne možete toliko…morate da zovete nekog da dođe po nas ovde! Ova varoš je sjebana! Svi su ovde sjebani! Ubili su ga, pili su njegovu krv! Ona je veštica! Moramo odmah da idemo odavde!“ Na trenutak je stala, kao kad telefon blokira. Pogled joj je beše prazan.
„Ne, nije veštica…ne znam šta govorim…sve je u redu…“ , govorila je ovo, malo trzajući i kao kad na trkama pištaljkom najave početak trke, otrčala je u svoju sobu.
„Hahaha jebote, al’ je ova prsla“ , ponosno reče Filip
„Iskuliraj malo. Idem da vidim šta se dešava sa njom.“
„Pusti je Neco, neka se isplače malo. Biće joj lakše. Popij ovo pa da nastavimo sa poslom.“

Još nekih sat i po do ponoći. Svi su zaspali osim Nemanje. Noćna ptica. Dopisivao se sa devojkom. Sve je bilo tiho. Zrikavci su pevali svoje pesme, a svici su krasili mračne livade, kao što umetnici krase ovaj svet.

Tipkajući po telefonu sa osmehom na licu, čuo je nekog u hodniku. Nije mnogo obraćao pažnju. Neko ima slabu bešiku ili mala crvenokosa ima neki ritual da obilazi sobe, dok svi spavaju, sve u nadi da će pronaći svog voljenog. Ionako je malo čudna, na prvi pogled.

Konačno kad je i on pokušao da zaspi, čulo se jako kucanje na njegovim vratima. Odgovorio je da uđe taj ko god da je. Kucanje, zapravo lupanje. Toliko jako, da bi taj zvuk probudio sve stanare. Ustao je da vidi ko je i šta se dešava. Ispred njegove sobe nije bilo nikog. U hodniku takođe. Pomislio je na Filipa. On ima te momente kada pravi prenkove. Čim je ušao u sobu i zatvorio vrata, lupanje je nastavljeno. Malo ga je i uplašilo. Tromo je izašao u hodnik, obišao sve sobe. Svi su se već bili zaključali. Vratio se u sobu i zaspao.

Jutro je bilo sivo i kišovito. Podstanare je probudila galama i vika iz komšiluka. Dok su fruštukovali, Divna je, nenadno ušla kod njih.

„Mali Mišo, od komšinice Mare, preminuo je.“
„Koliko je mali imao godina?“ , upita zbunjeno Nemanja.
„Četiri godine i tumor“ ,Nevena se ubaci. „Doći ćemo kasnije da zapalimo sveću. Šteta. Mali, ne znam da li je to dobro ili loše. Nije proživeo mnogo, svega četiri godine, možda je i bolje što je napustio ovaj kloakni svet.“
„Ne lupetaj! Taj mali je mogao da bude pesnik, političar, glumac, ko zna šta je život spremio za njega! Mogao nešto da promeni!“ , ljutio joj odgovori Filip.

Fruštuk i kafu završiše u tišini. Da se ne bi kasnili mnogo, otišli su svo troje do groblja. Na trenutak su pomislili da je Nevena bila u pravu. Kad su došli, zapalili sveću, meštani su ih jezivo hladnim pogledima pratili. Gledali su malo u njih, malo okretali glave. Troje mladih je osetilo veliku neprijatnost, pa su ubrzo otišli.

Na izlasku iz lokalnog groblja, preko puta na stanici, Mita i Maki ih ispratiše neobičnim osmehom. Momci i devojka ih uplašeno pogledaše, pa nastaviše svojim putem.

U povrtku, Nemanja im je ispričao njegov događaj od prošle večeri. Međutim, ništa nisu čuli. Pomišljali su da je možda to bila Danijela. Po Neveninim rečima, ona skoro nikad ne napušta sobu. Uvek je tamo, ko zna šta radi. Momci su pokušali da je demantuju, jer uglavnom je poslom u varoši, kako kaže domaćica. Nevena je, strožijim tonom, nagovestila da za vreme njenog stanovanja kod Divne, nikad nije upoznala, niti je videla Danijelu.

Prošla je ponoć. Nemanja je opet jedini ostao budan. Bar mu se tako činilo. Déjà vu. Lupanje na vrata. Mislio da je da naglo izleti iz sobe, sprečilo ga je to što je čuo zavijanje i bruksizam. Umesto lupanja počelo grebanje na vrata. Polako se povlačio nazad prestravljen. Sada je strah preuzeo kontrolu nad njim. Nije znao ko je to, znao je samo da ne želi da vidi tu osobu. Došao je do prozora. Tromo ga otvorio, ali nije izašao. Mali Mišo kome jutros sveću zapalio, jurišao po dvorištu. Smejao se, ushićen, i pevušio je pesmicu „Jedan dva tri, ubićeš ih ti, četiri pet šest, želiš ih pojest, sedam osam devet, vidi devu ispod krevet…“

Od straha se onesvestio. Sutradan je svim ukućanima ispričao šta mu se desilo. Dovoljan dokaz je taj što je bio bled kao krpa. Imao je napad drhtavice. Pomalo liči na Nevenu sa ovim ponašanjem. Samo je imao noćnu moru…budala. Pomislio je Filip. Radili su ceo dan, ali ovoga puta u tišini. Katkad bi Nemanja, kad bi pravio pauzu, obilazio oko dela kuće gde je bila Danijelina soba. Morao je da proveri ko je ona i da li je ona Hudini, koji mu ne da mira. Predveče je pokucao sa Nevenom na Danijelina vrata, a onda pokušao na silu da ih otvori. Vrata behu zaključana.

Negde oko 3 posle ponoći, dobro poznati zvuk. Tiho kucanje. Nervozan i ubijen ovom deliričnom igrom, frustriran i uplašen, Nemanja je otvorio vrata. Bila je to Nevena. Uplašena. Htela je kod njega da se sakrije.

„I tebe je napala ta spodoba?“
„Ne, nije. Čula sam samo korake i škrgutanje zubima…“ , i prestravljeno je zaplakala. Neca je zagrlio, i otpratio je do kreveta. To je bilo njeno prvo spavanje sa drugim muškarcem, od kad je njena jača polovina misteriozno nestala.

Prolazili su dani i dani, Nemanja je promenio svoj lik. Dosta je smršao. Izgubio je apetit, boju lica. Nekada bi prolazili sati, a on bi stajao kraj prozora i imao isti onaj jezivi pogled kao meštani na sahrani. Gledao je praznim pogledom. Noćima se čulo lupanje stepenicama, grebanje. Iznenadio se je kada se Nevena malo zbližila sa Filipom. Čuo je i škripanje starog kreveta i krik devojke koja je doživela orgazam. Kada ostanu on i Filip, govorio je kao Nevena Ona je veštica! A onda bi se isključio. Divna je bila sve vreme tu, ali nije ometala momke tokom obavljanja poslova. Doručak, ručak i večera su uvek bili servirani na vreme. Kafa takođe. Odlazila je kod komšinice, kao i svaka starija žena, ali čudnog ili neobičnog kod nje, Filip nije primetio. Naprotiv, delovala je vrlo brižljivo zbog Nemanje. Prema njima je imala majčinski odnos.

„Baki, još dvadeset dana i idemo. Aj molim te saberi se, šta ti je čoveče? Kao da viđaš utvaru svake večeri!“
„Ima nešto ovde! Moram da saznam šta! Možda sam poludeo, ali znam da ima!“
„Nevena ti je napunila glavu veštičarenjem! Da li si ti normalan? Mi smo Ivica i Marica, pa smo zapali kod stare bake. Samo kuća nije od čokolade!“

U to Nemanja planu. Uhvati Filipa za revere, i, iako je Filip bio jači, Neca ga je podigao sa stolice i tresnuo jako o zid. Tolika snaga u izgladnelom i izludelom čoveku.

„Čuo sam tebe i Nevenu kako se krešete! Nemoj da mi prodaješ muda za bubrege!“
„Ti si lud! Niti sam ja spavao sa tom spodobom, a i ti često maštaš i haluciniraš!“

U to ga je Nemanja svom snagom udario pesnicom u stomak.
Predveče, dok su Nevena i Filip na hodniku rapsravljali o proteklim dešavanjima, iz Nemanjine sobe je dopirala neka neobična pesma.
Iz przemlja je dolazila Divna u spavaćici.

„Dečice, izvinite, da niste videli onaj moj kuhinjski nož?“
Zbunjeno odgovoriše da nisu, a pesma iz sobe je dopirala jače.

Divna pokuca na vrata kod Nemanje. Naglo se vrata otvoriše, a on je sa nožem nasrnuo na vlasnicu kuće. Ubode je jednom nožem u grudni koš, na šta Nevena vrisnu i pobegla u svoju sobu. Filip je skočio da odbrani gazdaricu. Porvaše se dva ortaka. Kako su se, kao valjak, kotrljali niz hodnik, hladnokrvno su udarali jedan drugoga. U toku borbe Neca je ispustio nož, a njegov drug je to iskoristio i zgrabio ga je za gušu. Dok se koprcao i borio za vazduh, uspeo je jednom rukom da dohvati nož. Zario ga je Filipu, prvo u grudni koš, a onda u stomak. Tromo je, sa nožem, ustao, kašljajući. Krenuo je ka sobi gde je bila Nevena. Nesvesno je zapevao pesmu „Jedan dva tri, sve ću vas ubiti, četiri pet šest, želim vas pojest, sedam osam devet, vidi devu ispod krevet…“ Pevušio je to i lagano je ušao u sobu. Nastavio je sa pesmom dok je tražio Nevenu Jedan dva tri, sve ću vas ubiti, četiri pet šest, želim vas pojest“ –a kada je došao do njenog kreveta, „sedam osam devet, vidi devu ispod krevet…“ Naglo kleknuo i pogledao je, na šta je Nevena vrisnula, u još jače plakala.

„Dobro veče Nevena“ , reče oštro- Zgrabio je kosu i izvukao. Držao ju je čvrsto. Jednom rukom je stegao oko glave, a drugom je nožem, nežno i polako, prelazio preko njenog stomaka.
„Hajde sad da mi pokažeš, gde matora obavlja rituale!“
„Molim te, ako mi obećaš da nećeš nikoga da povrediš!“
„Samo si ti ostala, a da i mala Daca, skrivena u mišiju rupu! Kada završim sa tobom, onda ću i sa njom da se pozabavim!“
„Zašto ovo radiš?!“
„Ja? Ne radim ja ništa srećo moja. Divna baca vradžbine na nas, ja samo hoću da ih se rešim. A tebe da kaznim, jer si me prevarila! Spavala sa mnom, tražila si da te čuvam, da bi se kresala sa Filipom! Oboje ćete da platite za to!“

Naglo je poveo prema hodniku. Na njegovo iznenađenje, jedno telo je falilo. Filip. Nije bio tu. Zbunjen i izgubljen, nastavio je napred. Dok je vodio prema stepeništu, plač i jecaj Nevene je prekinuo jak pucanj iz pištolja. Pa još jedan. I još jedan. Nemanja se okrenuo, Filip je ležao i iz starog pištolja, pucao je u svog sasvim novog ortaka. Nemanja je pao. Na licu je imao izgubljen pogled kao u onim danima, kada se odvijala metamorfoza.

Nevena je pomogla Filipu da zaustavi krvarenje i da ustane.

„Јеsi li dobro?“
„Za sada, jesam.“
Zbunjenu je upitala Filipa „Odakle ti pištolj?“
„Gazdarica“ , odgovori. „Imala je pištolj kod sebe.“

Čekali su policiju. Čekajući, tajanstvena vrata, kao da su ih dozivala. Filip je, naslonjen malo na nežno i uplašeno stvorenje, malo na zid, došao do cilja. Do Danijeline sobe. Pucao je u bravu. Vrata zaškripaše i tromo se otvoriše. Soba je bila skoro prazna. Na jednoj strani beše stari ormar sa polomljenim vratima. Na stolici, kraj prozora je bila lutka. Plastična velika lutka koja gleda kroz prozor, kao u nekom izlogu. Iznad leve dojke, na džemperu je pisalo Danijela, moja lepotica.

Dok su čekali pomoć iz grada, udaljen nekih pet kilometara, Nevena je nervozno vršljala po sobi. Zastala je kod porodične slike, Divna i njena plastična kćer. Pomerila je tu sliku, a u ormaru se otvori prolaz. Zbuniše se oboje. Filip je spremio pištolj i tromo krenuše. Na podu ormara se nalazio tajni prolaz. Siđoše oboje. Telefonom su osvetljavali, kako bi pronašli prekidače. Kada su upalili svetla, Nevena kriknu od straha. Filip se skamenio. Prostorija je bila obavijena satanističkim crtežima i simbolima. Na podu je bio pentagram. Luster je ličio na ogroman svećnjak. Na uglu prostorije je bilo telo, Neveni dobro poznatog mladića. Telo njenog dečka Marka koji je misteriozno nestao.

Policija i hitna pomoć su bili tu. Odvodili su ih dalje od tog ukletog mesta. Dok su ih vodili, meštani, su ih ispratili istim onim hladno jezivim pogledom, kao kad su dolazili i prisustvovali sahrani.

Na izlazu iz varoši, gledajući to mesto, Mita i Maki su im mahali, kao da im poručuju Dođite nam opet!

Avramov dnevnik

4. jul 1984
09:00

Stigoh u grad. Bilo prijatno letnje jutro, sa povetarcem. Grad je na jugoistoku zemlje. Okružen brdašcima i šumom, koji behu kao prirodni bedem gradića. Predivan pejzaž. Poslat sam ovde kao agitator. Moj posao je da pomognem gradonačelniku oko predstojećih izbora. Završio sam političke nauke i psihologiju sa prosečnom ocenom 9. Kvalifikacije sam prošao odlično. Od desetoro prijavljenih, izabrali su mene kao najpouzdanijeg i najboljeg. Nadam se da ću to i opravdati.

Kasnije
10:30

Upoznao sam Kristinu, gradonačelnikovu sekretaricu. Adolescentkinja, prelepa graciozna devojka, crne kose i vitkog stasa. Pozvao sam je na piće. Nasmešila se i pristala. Pride, uputila me je na adresu gde ću da boravim dok ne prođu izbori.
Stara dvospratna kuća, bilzu centra. Koliko sam razumeo Kristinu, vlasnik te kuće se iselio i napustio grad pre sedam godina. Delovala je malo uplašeno, ali je taj strah skrivala osmehom.

5. jul ’84
08:30

Noć je bila prilično duga. Oka nisam sklopio. Napolju je bilo toplo i prijatno veče, međutim u celoj kući je bilo dosta hladnije. Pride, celu noć se čuo bat štakora na tavanu. Enterijer kuće je delovao otmeno i čisto, iako je prazna sedam godina. Pokušaću da vam je opišem.

Na ulazu je kraći hol, a u produžetku hola bile su stepenice koje vode ka spratu. Sa leve hola strane je dnevni boravak, omanji šank sa pićem i veliki kamin. Sa desne strane je kuhinja i trpezarija. Zidovi su bili ukrašeni slikama, naročtito u holu, na spratu. To su bile slike bivšeg vlasnika stana. Negde sa porodicom, a u čelo hola samo njegov portret. Stariji čovek, sede prorede kose. Plave oči, izražene crte lica sa veoma ozbiljnim pogledom. Delovao je kao neki kancelar ili političar. Bio mi je poznat odnekud. Zatim, tu su bile dve spavaće sobe, veliko kupatilo i jedna prostorija koja je bila zaključana. Nisam uspeo da pronađem ključ. Mislim da je to radna soba bivšeg vlasnika kuće.

Sastanak sa Kristinom
20:30

Zaljubio sam se. Očarala me je njenim osmehom. Studirala je prava. Delovala je malo tajanstveno. Imao sam utisak da nešto skriva. Pričali smo i šalili se, malo na naš račun, malo na račun posla koji nas očekuje. Primetio sam da baš i ne voli Zorana gradonačelnika.

Noć
02:45

Probudio me bat štakora. Ostavio sam prozore otvorene. I dalje je bilo hladno. Izašao sam na terasu i zapalio cigaru. Napolju je toplije. Najednom je đavolski fijuknuo vetar. Kad sam krenuo nazad, ka sobi, čuo sam muziku na radiu. Zvuk je dolazio iz radne sobe, odnosno kancelarije. Ispod vrata je prodirala svetlost. Neko je bio unutra, ali vrata su bila zaključana. Razvalio sam i ušao. U kancelariji nije bilo nikog. Na radiu je bila pesma Ohio – Neil Young. Prozori behu zatvoreni. Ugasio sam radio i svetlo, a onda se vratih u krevet.

6. jul ’84
09:00 – 14:00

Policija je vršila istragu. Nakon kraćeg ispitivanja, odjurio sam na sastanak sa gradonačelnikom. Nezainteresovano me je pitao šta se desilo. Prava meta je bila Kristina. Udvarao joj se. Nabacivao joj se ciničnim i prostim ucenjivačkim šalama. Nakon sastanka, Kristina mi je dala pismo. Nisam ga otvarao. Otišao sam pravo kući. Inspektor je još uvek bio tamo. Nisu našli tragove provale ili bilo šta sumnjivo. Dao mi je njegov broj, za slučaj da primetim nešto.
Predveče, otvorih pismo. Htela je da se sastanemo sutra tačno u podne, kod crkve. Tajno.

Noć
02:45

Iz kancelarije se opet čuo radio. Muzika me je probudila. Ugasih radio i malo sam čeprkao po kancelariji. Našao sam novine. Falio je deo naslovne strane i deo strane negde na početku. Hmm. Gledajući te novine, čuo sam škripanje stepenica i bat koraka. Neko je dolazio. Uzeo sam sa stola makaze, tiho i munjevito izleteh iz sobe kako bih iznenadio provalnika. Nije bilo nikog.

7. jul ’84, tajni sastanak
12:00

Kristina je htela smakne gradonačelnika s vlasti. Htela je moju pomoć i podršku. Sve vreme je plakala dok smo razgovarali. Sinoć je bio kod nje, iznenadno. Silovao je. Nije smela da se obrati policiji, jer on ima doušnike tamo. Rekao sam joj da ću je zvati ovih dana.

7. jul
14:30

Posle tajnog sastanka, bili smo u centru grada. Pravili smo anketu. Ljudi nisu nešto zadovoljni sa politikom gradonačelnika. Ovde sam poslat kako bih mu pomogao, međutim, mislim da ću pomoći Kristini da ga detronizira. Zlouptrebljava položaj i ucenjuje njegove saradnike, osobito devojke. Kristina kaže da ovo nije prvi put kako je ucenio i silovao. Monstrum!

Noć
02:45

Probudila me buka. Buka kao da neko lupa pečate. Zvuk je dopirao iz kancelarije. Svetlo je bilo upaljeno, radio tiho pevušio. Sve je prestalo čim sam se pojavio. Nije bilo nikog unutra. Obuzela me panika. Nervoza. Izludeću, pomislih. Ubiće me ova delirična igra.

8 – 16. Jul ’84
10:30

Zvao sam Kristinu. Insistirao sam da nekoliko dana bude moj gost. Kao izgovor, rekao sam joj da je bolje da bude kod mene, da je Zoran opet ne ucenjuje. Pravili smo planove kako da ga detroniziramo. „Kakav život, takva smrt!“ Rekla je to ratoborno. Mada, imala je pravo. Međutim, glavni adut zašto sam je pozvao bile su paranormalne pojave. Hteo sam da i ona bude prisutna kada se nešto dešava, kako bih se uverio da nisam poludeo. Na moju veliku žalost i iznenađenje, ništa se nije dešavalo tih nekoliko dana tokom njenog boravka.

16. jul
16:00

Gradonačelnik je održao prvi predizborni miting. Nisam bio previše zainteresovan za njegov govor. Pomenuo je nešto „Čovek je čoveku vuk.“ Jedina pametna stvar koju je izgovorio tog dana. Dok je masi praznio glave, posmatrao sam njegove ljude. Neko od njih je Houdini koji me teroriše posle ponoći. Kasnije me je pitao da li mi se dopao njegov govor i kako je prošao miting. Tobože mu odgovorih da sam zadovoljan i da ima šanse za novi mandat. Ni cenzus nećeš da prođeš, ako se ja pitam!, pomislih u sebi.

Noć
02:45 – 06:50

Ovo je bila najgora noć u mom životu. Napolju je bila kiša sa grmljavinom. Probudio me je vrisak žene. Kroz otškrinuta vrata videh nekog ili nešto kako je projurilo. Uzeo sam pištolj iz aktovke i hitro sam izašao iz sobe. Nije bilo nikog. Nenadno se čuo dečiji plač. Dolazio je iz kupatila. Česma na kadi je bila uključena, a zavesa navučena. Plač je dolazio iza zavese. Prestravljeno sam prilazio. Sa drhtavicom sam pomerio zavesu, a plač je prestao tog trena. Zavrteh slavinu i krenuh lagano ka holu. Dok sam obilazio prostorije u prizemlju, muški, dubok glas me je dozivao iz kancelrije. Jureći ka kancelariji, u holu videh ženu, obešenu kako visi na balkonu, pored stepenica. Vrisnuo sam tad i pao na zemlju prestravljen. Okrenuvši se da uzmem pištolj, žena nije bila tu. Poludeo sam. Počeo sam da haluciniram…ovo je prokleto ukleta kuća, pomislih. Glas me je i dalje dozivao iz kancelarije. Jeza me je prolazila, strah je postao moje drugo ime. Jecao sam i ubrzano disao. U kancelariji nije bilo nikog, osim poruke na zidu
Veritas amara est !

Na stolu su se nalazili delovi iz novina. Poklapali su se sa onim novinama koje sam bio pronašao (deo naslovne strane i strane na početku novina). Vesti su bile o vlasniku koji se je „iselio iz ove kuće“ :

„18. jula 1977. U dva sata i četrdesetpet minuta posle ponoći desilo se monstruozno ubistvo. Gradonačelnik Pavle Petronijević je svirepo ubijen sa svojom porodicom. Za počiniocem se još uvek traga. Ubijeni su Pavle Petronijević, njegova supruga Olga i kćer Helena…“
Sledio sam se. Ovo je ukleta kuća. Pokušao sam da telefoniram, ali bezuspešno. Opremio sam se i krenuo kod Kristine. Lagala me je. Znala je šta se ovde desilo, zato je i strah skrivala osmehom. Milsim da ona zna ko stoji iza ovog svirepog ubistva.

Ko god bude ovo pronašao i čitao, samo jednu poruku imam beži odavde! Hitro sam pošao kod Kristine. Ali, predstava je tek počela. Vrata behu zaključana, spolja. Moj ključ nije mogao kroz ključaonicu, kao da su mi dali pogrešne ključeve…a možda su i zamenili bravu u međuvremenu. Jureći kućom da razbijem prozor i izađem, opet sam naleteo na ženu koja je bila obešena. Dečiji plač je bio glasniji i glasniji. Plakao sam i ja. Kada sam se vratio u kancelariju, za te stare novine, i da uslikam natpis na zidu, naleteo sam na vlasnika. Imao je ranu od metka na desnoj slepoočnici. Rekao je Kakav život, takva smrt!
Nakon toga sam izgubio svest. Probudio sam se u holu.

17. jul
06:50 – 09:45

Pokušavao sam da dođem k sebi. Ležao sam, a strah je u meni nadirao, kao kad ključa voda. Ovu porodicu znam. Ne znam odakle, ne znam kako…ali sam siguran da ih poznajem!
Zoran je ubio Pavla da bi se domogao vlasti i torturisao ljude , jedina misao koja mi je prolazila kroz glavu, Kristina je znala za to, zato mi nije ništa saopštila. Čuo sam neke glasove, pominje se ubistvo. To je bila vest na radiu. Neko je ubio gradonačelnika Zorana. Ubijen je jednim metkom! Verovatno u slepoočnici ! Ona je sledeća! Znala je, ali je ćutala. Nakon sedam godina su otkrili ko je ubio Pavla Petronijevića! Moram da je pronađem dok još nije kasno.

17. jul
11:00

Veritas amara est – istina je gorka. Kristina nije bila kod kuće. Provalio sam unutra. Pretražio sam sve sobe i sva dokumenta, u nadi da ću da pronađem nešto važno za ubistvo Pavla. Jedino što sam pronašao je poruka na stočiću u njenoj spavaćoj sobi „Avrame, čim budeš ovo našao, brzo se vrati kući, čekaću te!“

Šta se dešava ovde, za ime boga?!!

17. jul
11:35

Upravo sam se prišunjao svojoj kući. Ako budem preživeo sledeći talas događaja, ispisa…

Realnost

Dok je Avram pisao svoje poslednje misli u svom dnevniku, na potiljku je osetio cev. Drhtav ženski glas mu naredio da se ne okreće i da polako korača ka ulazu sa podignutim rukama. To je bila Kristina.

Prozori u dnevnom boravku prozori behu zamračeni. Plamen u kaminu je osvetljavao prostoriju, međutim kada je uplakana Kristina bacila Avramov dnevnik u kaminu, plamen se pretvorio u zver koja je sa zadovoljstvom i ruganjem Avramu proždrla svaki list. On je klečao sa rukama na potiljku i gledao u pod. Kristina je stajala nasuprot njega. Toliko je uplašena da se i na najmanji šum trzala i jednom povukla okidač pištolja i pogodila šank.
„Kako si mogao?! Zašto si to uradio?!!“ uptala ga je jecajući i pomalo vičući
„Ne razumem! Šta se desilo?!!“

Kristina je bacila fasciklu pred njim, naredivši mu da je otvori. Tromo je uzimao fasciklu i …buum…videvši naslov, sliku i vest počeo je da trepće očima. Trzao je glavom i sećanja su se vratila kao lavina koju izazove eho. Počeo je i on da drhti. Prevario sam svoju maćehu nekom slikom na balkonu i to iskoristio da je ubijem…obesio sam je…lavina misli je i dalje rušila sve pred sobom. Nakon toga sam oteo mlađu polu sestru, čvrsto je Zagrilo , zapušio joj usta i odveo u kupatilo. Kada za pričešće je bila sprmena. Potopio sam je i držao joj glavu u vodi. Snažno se odupirala, ali bezuspešno. Nešto sam šaputao dok sam je potapao…neku molitvu… Poslednja karika lanca je očuh Pavle. Dva dana pre ovog svetog pročišćenja i doprinos žrtve Bogu, ukrao sam očev pištolj iz kancelarije. Moj otac je imao običaj da se zavali u fotelji, sluša vesti na radiu i pije kafu. Setio sam da je i moj otac često govorio „Kakav život, takva smrt.“ Nije čuo moj ulazak. Njegovo uživanje je sada večno. Spašen je! Papiri koji su bili u fascikli su dokumenti iz duševne bolnice. Avram je bio verski fanatik. Bio je zatvaran u ludnici i dva puta pobegao. Tokom odrastanja je često napadao i nasrtao na ljude govoreći im da ih čeka strašni sud. Sada njega čeka strašni sud, Kristina je bila sudinica.

„Zašto?! Zašto si se vratio?! Koliko njih si još ubio dok si dolazio?!“

Dotad, onaj uplašeni i izgbljeni izraz lica, najednom je postao apatičan i hladan. Naglo je podigao glavu i pogledao je Kristinu u oči, kao da želi da je hipnotiše.
„Zašto?! Svet mora biti pročišćen. Pun je nevernika i blasfemije! Bog je toliko zavoleo ovaj svet da je svog Sina dao! Za uzvrat, treba da mu se ukaže ljubav i žrtva! Ubio sam studenta koji je trebao da vam pomogne!“
Govorivši joj ovo polako je ustajao. Njegov apatični pogled nije pomerao s nje i tromo je koračao ka njoj.

„Pucaću! Molim te, ne prilazi!“
„Pucaj draga, oslobodila si debelog krmka, Zorana, oslobodi i mene! Ali, ako to ne učiniš…“
„Molim te, prestani!“ prekinula ga je vriskom.
„Ako to ne učiniš, draga moja i lepa Kristi, zbog preljuba koje si učinila sa krmakom, na vlasti, bićeš kamenovana! Ha ha ha kamenovana!“

Drhtajući i plačući koračala je unazad, uz stepenice, ka balkonu.
„Molim te, prestani! Pucaću!“
„Pucaj draga, i oslobodi me! Ili ćeš biti kažnjena zbog preljube!!!“

Govoreći joj, rukama je zadirkivao i plašio. Uz to je kroz kuću odjekivao smeh vraga koji je dopirao iz Avramovog grla i stomaka. Smeh i vriska fanatika, psihopate!
Vitlajući rukama pred njom, uhvatio ju je za zglob. Gromoglasno je vrisnula i opalila.

Avram se skotrljao niz stepenice. Na njegovom licu je bio blagi osmeh zadovoljstva koji je krv, slivajući se niz lice, bojila.

Bilješka o autoru:

Nikola Momčilović, rođen 1994. godine u Leskovcu. Apsolvent na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. Ljubitelj je knjiga, stripova, pozorišta i muzike. Uživa uz satiru, horor, nadrealni i apsurdni humor. Kao neafirmisani pisac, autor je zbirke kratkih horor priča Običan dan i dvije zbirke poezije Na raskršću između raja i pakla i Aheron, a uskoro počinje rad na svom prvom horor romanu. Kao omiljene pisce izdvaja Sergeja Jesenjina, Danila Harmsa, Branka Miljkovića, Branislava Nušića i Ivu Andrića. Također, Brama Stokera, E. A. Poea, Stivena Kinga, H. F. Lavkrafta i R. L. Stivensona.