Postmoderna u arhitekturi
Većina knjiga o postmoderni počinje ili bar sadrži poglavlje posvećeno postmodernizmu u arhitekturi. Postoji više razloga koji objašnjavaju ovu činjenicu, a ključni je već spomenut u prethodnom poglavlju. Prvo, arhitektura je vidljiva u svakodnevnom životu, zbog toga što oblikuje mesto gde ljudi žive, ostvarujući time snažan uticaj na njih. Drugo, iz razloga što građevinske investicije staju mnogo, pre nego što se pristupi podizanju nekog objekta sledi debata između stručnjaka o stilu kojim će on biti sagrađen. Iz ovog proizilazi da se u domenu arhitekture javilo veoma mnogo argumentovanih i zasnovanih stanovišta koja su branila ili osporavala postmoderne tendencije. Treće, internacionalni stil nastao je neposredno nakon Prvog svetskog rata i predstavljao je pravac korišten više decenija u arhitekturi.
Istorija arhitekture nije zabeležila takvo mnoštvo pravaca kao istorija slikarstva tokom XX veka. Otuda se, za razliku od drugih polja u kojima se raspravlja o modernizmu i postmodernizmu, u arhitekturi može reći da postoji dobro definisan pojam modernizma. Samim tim postaje i mnogo jednostavnije odrediti odlike postmodernizma. Internacionalni stil označio je modernizam u arhitekturi i razvio se postepeno tokom prve polovine XX veka da bi nakon Drugog svetskog rata postao preovlađujući. Ideja vodećih arhitekata, pripadnika ovom pravcu kao što su Ludvig Mis van der Roe, Valter Gropijus i Le Korbizije, bila je da stvore univerzalno primenjivi moderni stil koji bi prevazilazio kulturne granice zemalja. Ovim bi izgradnja građevina širom sveta sledila ista pravila bilo da se one prave u Japanu, Kini, nekoj evropskoj zemlji ili Sjedinjenim Državama.
Modernizam u arhitekturi odlikuje prekomerna upotreba materijala kao što su beton, staklo i čelik, a samo projektovanje i izgradnja je vođena idejama racionalnosti i funkcionalnosti. U stvari, funkcionalizam je sa etabliranjem internacionalnog stila nadvladao druge stilove unutar arhitektonskog modernizma, kao što su to bili konstruktivizam i ekspresionizam. Idejna matrica u prostornom planiranju gradova bila je Atinska povelja. Ona je isticala osnovne četiri funkcije o kojima mora da se vodi računa pri projektovanju: stanovanje, rad, odmaranje i kretanje. Šire gledano, modernizam u arhitekturi se nadovezivao na okolnosti nastale razvojem industrije sa zahtevom za radikalno novim prostornim planiranjem i građevinama.
Na primer, ukidanje ornamenta bilo je jedno od sredstava u modernoj arhitekturi kojim se postizala težnja za univerzalizmom i raskidom sa prošlošću. Novi industrijski gradovi zahtevali su nove forme stanovanja i prostorne organizacije, a internacionalni stil modernističke arhitekture je bio taj koji je trebalo da udovolji takvim zahtevima. Le Korbizije je projektovao svoje mašine za stanovanje, a Mis van der Roe se posvetio stvaranju arhitekture za tehnološko društvo (Malpas, 2005) Kako mnogi kritičari modernizma u arhitekturi primećuju, emancipatorski zahtevi prešli su u diktaturu. U osnovi, cilj modernizma u arhitekturi je bio krajnje human. Težilo se obezbeđivanju što većeg broja stanova za što veći broj ljudi iz radničkog sloja, uz istovremeno prevazilaženje problema iz zapuštenih industrijskih slamova XIX veka, koji su bili na lošem glasu zbog oskudnih sanitarnih i infrastrukturnih uslova stanovanja.
Uprkos najboljim željama, plan zapadnih vlada da izgradnjom novih gradskih naselja širom sveta obezbede pristojne uslove stanovanja širokom sloju ljudi, nije uspeo. Useljavanje ljudi u uniformna naselja, koja su ih odvajala od njihovog tradicionalnog miljea, prouzrokovao je nepredviđene posledice. Društveni planeri su stavili ljude u poziciju da se prilagode funkcionalnoj i racionalnoj šemi novog oblika stanovanja. Ovo je konačno rezultiralo povećanjem obima kriminala, neprilagođenog ponašanja, vandalizma i društvene izolacije. Ispostavilo se da ljudska egzistencija ima mnogo složenije i kompleksnije zahteve od potreba za stanovanjem, radom, odmaranjem i kretanjem. Ono čemu ljudi teže je želja za autentičnošću sopstvene egzistencije, a ona nije mogla da se zadovolji u bezličnim i uniformnim delovima grada nastalim pod dominacijom internacionalnog stila.
Potpuno iste stambene građevine sa identičnim ulicama i prostornom geometrijom doveli su do alijenacije velikog broja stanovništva. Čitavi kvartovi podizani su prema istom planu jednog arhitekte u različitim gradovima, što je konačno dovelo do toga da je počela da nestaje autentičnost samih gradova. Kraj modernizma i početak postmodernizma u oblasti arhitekture može se dakle mnogo lakše odrediti nego u drugim sferama. Čarls Dženks je u svojoj knjizi Jezik postmoderne arhitekture (1985), a to se kasnije u mnoštvu radova koji tematizuju savremenu arhitekturu ponavlja, odredio kao tačan datum kraja modernizma 15. jul 1972. godine u 15 sati i 32 minuta (Dženks, 1985 i Apinjanezi i Garet, 2002). Ovaj datum se više uzima simbolično, ali događaj koji se desio tada bio je više nego očigledan dokaz nehumanosti, totalitarnosti i uniformnosti jednog stila koji je prestao da bude dominatan, a sam čin je označio priznavanje njegovog potpunog poraza.
Tog dana srušeno je stambeno naselje Pruit-Ajgo u Sent Luisu koje je podignuto za ljude sa niskim primanjima. Razlog rušenja je nepodobnost za stanovanje, a da ironija bude veća, arhitekta je za svoj projekat nastao 1951. bio ovenčan nagradom Američkog instituta za arhitekturu. Ovo je defi nitivno označilo da na papiru arhitektonski uspeli projekti internacionalnog stila ne za- dovoljavaju humane potrebe za stanovanjem i da čovek nije automat sa četiri funkcije kojem je potrebna mašina za stanovanje. U suprotnosti prema modernizmu postmodernizam, u arhitekturi se odlikuje uvažavanjem već postojećih stilova, regionalnih identiteta i lokalnih tradicija. Kroz proces koji Čarls Dženks naziva dvostruko kodiranje savremena postmoderna arhitektura se pokazuje kao eklektična jer pozajmljuje stilove iz različitih perioda i citatna zbog oslanja- nja na već postojeća građevinska rešenja. Pod dvostrukim kodiranjem podrazumeva se da se unutar jednog arhitektonskog ostvarenja višejezičnošću omogućuje obraćanje različitim vidovima percepcije građevine.
Sa jedne strane, redundantni nivo jednog ostvarenja obraćao bi se prosečnom čoveku koji arhitekturu posmatra i konzumira u svojoj svakodnevici bez nekog daljeg zadubljivanja, dok sa druge strane, postoji ironizujući nivo koji ostaje opažen samo od jednog sloja obrazovanih ljudi (Dženks, 1985). Radi se o recikliranju, ili onome što Dženks zove radikalni eklekticizam, koji u stvari predstavlja povratak prošlom kroz citate koji se ne prenose direktno, već se rekontekstualizuju i prenose na takav način da stvaraju utisak okruženja koje referira ka širokom spektru stilova i epoha stvarajući višeslojan prostor stanovanja. „Radikalni eklekticizam, nasuprot tome, započinje projektovanje od ukusa i jezika koji preovlađuju u određenom mestu, a arhitekturu prekomerno kodiraju (mnogim nepotrebnim znacima) tako da ljudi različitih ukusa – i široki slojevi i elita – mogu da je razumeju i koriste“ (Dženks, 1985: 196).
Ovim smo došli do tačke ključne za postmodernu arhitekturu, a to je odnos prema istoriji. Kod postmodernih arhitekata zanimanje za istoriju se ne ispoljava kroz ogoljenu citatnost, već nastaje kao rezultat spoznaje da soliteri internacionalnog stila, izgrađeni neadekvatno isto- rijskoj strukturi grada i ljudskim potrebama, razaraju taj grad. Osnovna ideja je stvoriti takve arhitektonske građevine zasnovane na dobrom poznavanju činjenica iz istorije jednog regiona različitih od zemlje do zemlje. Možda se najbolja formulacija ovih zahteva može naći kod uticajnog autora Keneta Framptona (Malpas, 2005). On se zalaže za ideju kritičkog regionalizma, koji je prema njemu mnogo bolje rešenje od postmodernizma. Frampton odbacuje postmodernizam smatrajući da nema nikakve intelektualističke mogućnosti, već predstavlja čistu reci- klažu i populizam (Malpas, 2005). Najbolji primeri postmodernih tendencija u arhitekturi jesu građevine Roberta Venturija, Roberta Sterna, Čarlsa Murea i Mihaela Gravesa.
Venturi je smatrao da je svet Diznilenda i Las Vegasa bliži ljudima u Sjedinjenim Državama od onoga što im je dosadašnja arhitektura ponudila. Prema njegovom shvatanju treba da učimo od Las Vegasa, koji je nastao potpuno spontano i neplanirano. Učenje od već postojećeg okruženja jeste način da postanemo revolucionarni. „Za umetnika, stvaranje novog može značiti odabir starog i već postojećeg. Pop umetnici su ponovo naučili ovo“(Venturi u Sim, 2002: 200). Odbacujući arhi- tektonski univerzalizam Venturi pledira za lokalni stil uz upućivanje ka istorijskoj prošlosti što uključuje povratak ornamenta, simbolizma, parodije i citata. Najčešće analizirana postmoderna građevina je Hotel Džona Por- tmana Bonaventura u Los Anđelesu o kome su pisali i Fredrik Džejmson i Žan Bodrijar, najznačajni teoretičari postmoderne. Džejmson o ovom hotelu piše kao o građevini koja teži totalnom prostoru, koja formira svoj unutrašnji svet, grad izolovan od ostatka Los Anđelesa sa svojim unutrašnjim specifičnim tipom odnosa. Staklena koža, kako Džejmson naziva spoljašnjost hotela, odbija grad od sebe onemogućavajući da vidimo hotel sam po sebi i nudeći nam umesto toga distorzirani odraz okoline hotela na staklu hotelskog zida. Unutar hotela stepenice i liftovi zamenjuju ljudsko kretanje. (…)
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 