Hans – Georg Gadamer: FIlozofija i poezija
Zagonetna je bliskost koja postoji između poezije i filozofije i koja je najzad, od vremena Herdera i nemačkog romantizma, stupila u opštu svest. Ne uvek sa saglasnošću. To bi svakako trebalo da važi pre kao dokaz o lošem stanju posthegeleskog razdoblja. Univerzitetska filozofija 19. i 20. veka – ne tek u nizu Šopenhauerovih pogrdnih tirada – izgubila je svoj rang u odnosu na velike laike i velike pisce ranga jednog Kjerkegora i Ničea, a još više time što su je zasenile sjajne zvezde velike romaneskne literature, posebno Francuza Stendala, Balzaka, Flobera i Rusa, Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja.
Ona se gubila u polju istraživanja istorije filozofije ili je branila svoju naučnost u sterilnosti saznajnoteorijske problematike. Ali ako u našem veku univerzitetska filozofija ponovo zadobija izvesno važenje – pomenuću samo takozvane filozofe egzistencije Jaspersa, Sartra, Merlo-Pontija, Gabriela Marsela i pre svih drugih Martina Hajdegera – to se ne dešava bez odvažnosti da se zađe u rubnu oblast poetskog jezika-i to se često sudara sa oporom kritikom. Profetske odore loše stoje filozofima koji hoće da budu ozbiljno uzeti u razdoblju nauke. Zašto velike tekovine moderne logike, koja je u poslednjih stotinu godina načinila ranije nezamisliv napredak u odnosu na Aristotela, mogu da se ostave po strani i u sve većoj meri zatamne iza senki poetskih obIika?
Međutim, udaljenost i bliskost, plodna napetost između poezije i filozofije nije problem tek od juče i prekjuče. On prati čitav put zapadnjačkog mišljenja, koji se od svih istočnjačkih govora mudrosti odvaja upravo time što u sebi nosi tu napetost. Platon govori o staroj neslozi (noλonà diapopá) poezije i filozofije, proteruje poeziju iz svog carstva ideja i dobra, a istovremeno je preuzima u sebe, pripovedač mitova koji zna da na nedostižan način pomeša svečanost i ironiju, bajkovitost i jasnoću mišljenja. Isto tako možemo da se upitamo ko bi hteo da između poezije i filozofije, između slike i pojma, razdeli ono što u sebi ujedinjuju Stari i Novi zavet i milenijum hrišćanskog tumačenja sveta i pevanja o svetu.
To je onda jedno večno pitanje, zašto i na koji način jezik, jedini medijum onoga sto se misli i onoga što se peva, može da postigne to zajedničko i to različito. Sigurno nije svakodnevna jezička upotreba ta u kojoj se takav afinitet pojavljuje ili čak ostvaruje u interferenciji. Doduše, svagdašnji govor već može da evocira oboje, i sliku i misao. Ali govori ljudi uopšte stiču smislenu određenost i jednoznačnost na osnovu životne povezanosti koja svoju konkretnost dobija preko situacije i adrese. Dakle, reč izgovorena u takvom konkretnom sklopu delanja ne stoji za sebe. Ona uopšte ne ,,stoji”, nego se kreće” – do onoga što je rečeno. Čak ni pisano fiksiranje takvog govora ništa na tome ne menja, ako i zadatak razumevanja tako odvojenog teksta poseduje sopstvene hermeneutičke teškoće. Suprot tome, poetska reč je jednako kao i filozofska u stanju da stoji i da se u odvojenosti “teksta” u kome se artikuliše iskaže sa sopstvenim autoritetom. Kako jezik može to da čini?
Nesporno je da jezik, onako kako se odvija u svakodnevnoj primeni, to nije u stanju, ali takođe i da mu to nije potrebno. On može da se približava idealu jednoznačnog označavanja zamišljenog, ili da se daleko udaljava od takvog ideala – pomislimo recimo na politički govor – u svakom slučaju on ne stoji za sebe, nego za nešto što se odvija u praksi iskustvenog života ili iskustva nauke, i na čemu se iskazni pogledi potvrđuju ili propadaju. Reči ne ,,stoje” u sebi samima. Tek životna povezanost je ta koja im – izrečenim ili napisanim- daje da budu potpuno razrešive. Pol Valeri je u jednom duhovitom poređenju, koje cilja na stara vremena zlatne vrednosti, pesničku reč uzdigao nad svakodnevnom upotrebom jezika. Ovaj poslednji je kao sitniš (i kao sav naš papirni novac), po tome što sam ne poseduje vrednost koju simbolizuje dok nasuprot tome poznati stari zlatnik iz vremena pre Prvog svetskog rata sam poseduje metalnu vrednost koja odgovara onoj koja je na novcu utisnuta. Tako i pesnička reč nema neku puku primenu za nešto drugo, već kao i zlatnik – jeste ono što predstavlja.
Nije mi poznat neki sličan iskaz o reči filozofa – sem ako se on možda ne krije u poznatoj Platonovoj kritici pisma i njegove nemoći da se odbrani od zloupotrebe onoga ko se njime koristi. Jer ta kritika ukazuje na jedan način bića filozofskog mišljenja, dijalektiku dijaloga, koja sa svoje strane stoji za sebe, toliko jako da može da stoji čak i u pesničkom mimezisu Platonovog dijaloga – u tekstu sigurno sasvim posebne vrste, koji čitaoca ponovo zapliće u dijalog koji tekst prikazuje. Jer filozofija se izgrađuje tek u dijalogu ili ćutke, u njegovom unutrašnjem obliku koji nazivamo mišljenjem – filozofija je beskonačni napor pojma. Ona može iza sebe da ostavi svakodnevni govor sa njegovim kolebljivim mnenjima. Ne znači li to da ona može iza sebe da ostavi puku reč?
Tako na kraju izgleda da se sasvim raspada bliskost izmedu poezije i filozofije, koja kod obaju leži u opovrgavanju razmene reči prakse i zahteva prirodnih nauka. Nisu li to ekstremi, reč koja stoji i reč koja zalazi u neizrecivo? Međutim, njihova bliskost čuva svoje pravo i može da se utemelji. Tome je upravljeno sledeće razmatranje.
Za to može najpre da posluži ukazivanje da je osnivač fenomenološke filozofije Edmund Huserl, braneći se od svih naturalističkih i psihologističkih nerazumevanja filozofije koja su se širila krajem 19. veka, za suštinu filozofije razvio jedno metodičko samorazumevanje koje je nazvao „ejdetskom redukcijom”. Iskustvo kontingentne stvarnosti se metodički sužava. To se de facto dešava u svem stvarnom filozofiranju. Jer samo apriorne strukture suština svih stvarnosti oblikuju -oduvek – carstvo pojmova ili, kako ih je Platon nazivao, ideja”.
Ko sad pokušava da opiše zagonetnu posebnost umetnosti, a time takođe, i pre svega, poezije, neće moći da izbegne da se slično izrazi. On će govoriti o njihovoj idealizujućoj tendenciji. Čak i kada umetnik sledi neki realistički pravac ili naprotiv pravac koji teži punoj apstrakciji, neće moći da ospori idealnost svog stvaranja, razrešavnje u jednu idealnu, duhovnu stvarnost. Huserl koji je ejdetsku redukciju koje uključuje ukidanje svih slojeva stvarnosti shvatao kao metod filozofije, mogao je otuda da kaže da se u oblasti umetnosti ta ejdetska redukcija ,,ispunjava spontano”. Sužavanje slojeva stvarnosti, takozvana “epoche”, uvek se već dešava tamo gde se odvija umetnost – kao što niko ne smatra neku sliku ili statuu stvarnošću, čak ni u ekstremnom slučaju iluzionističkog slikarstva, koja još uzdiže iluziju stvarnosti u idealnu sferu i predstavlja kao estetsku draž. Pomislimo recimo na svodove u S. Ignatio u Rimu, koji dobro ilustruju tu tačku.
Tako se tamo gde je jezik medijum postavlja pitanje koje igra posebnu ulogu u odnosu između filozofije i jezičkih umetnosti, kako se te dve eminentne i istovremeno kontrarne forme jezika odnose jedna prema drugoj, tekst poezije koji stoji u sebi i jezik pojmova koji sam sebe ukida i sve zbivanje ostavlja iza sebe.
…
Izvor: Gadamer Hans- Georg: Filozofija i poezija.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 