Hans – Georg Gadamer: FIlozofija i poezija II
Po jednom dobrom fenomenološkom principu, ovom pitanju ćemo prići preko ekstrema i stoga biramo kao ishodišne tačke lirsku pesmu i dijalektički pojam. Lirska pesma je ekstrem jer ona bez sumnje najčistije implikuje neodvojivost jezičkog umetničkog dela od originalne jezičke pojave – kako to pokazuje neprevodivost lirske pesme na druge jezike. Unutar lirike okrenućemo se njenom najradikalnijem liku, poésie pure, kako ju je programski bio uobličio Malarme.
Već pitanje o prevodivosti – i ako na njega još odgovaramo negativno – pokazuje da se u ekstremnom slučaju, kod neke na najviši stepen uzdignute muzikalnosti pesničke reči, radi o muzikalnosti jezika. To je ravnoteža između zvuka i smisla koja se stalno odigrava i koja se izgrađuje kao pesnički oblik. Ako sledimo analogiju koja je bila bliska Hajdegeru kada je rekao da boja nije nikada toliko boja kao kada se pojavljuje na slici nekog velikog slikara, kamen nikada nije toliko kamen kao kada pripada stubu koji nosi zabat nekog grčkog hrama – i svako od nas dobro zna da je tek ton muzike uopšte ton – postavlja se pitanje, šta to treba da znači da reč i jezik najviše postaju reč i jezik u pesmi.
Šta to kazuje o sastavu bića pesničkog jezika? Strukturisanje zvukova, rime, ritmovi, vokalizacija, asonanca itd., čine stabilizujuće faktore koji vraćaju i uspostavljaju iščezlu i od sebe otišlu reč. Oni na taj način konstituišu jedinstvo tvorevine. Ali to je tvorevina koja je istovremeno jedinstvo jednog govora. To znači da su u pesmi na delu i druge logičko gramatičke forme izgradnje smislenog govora, ako su kadre da ustuknu u korist tog momenta izgradnje tvorevine.
Sintaksička sredstva jezika mogu biti posebno štedljivo postavljena. Pojedinačne reči svojim stajanjem za sebe dobijaju na prezentnosti i na zračenju. Konotacije koje reči daju obilje njenog sadržaja, još više semantička gravitacija koja po sebi živi u svakoj reči tako da njeno značenje ukazuje na mnogo toga, tj. može da se mnogostruko odredi, mogu da se slobodno odigravaju zahvaljujući toj štedljivosti sintaksičke određenosti. Ma koliko mnogoznačnost i zatamnjenost teksta koje se tako postižu dovodile u sumnju interpretatora – one su strukturni element takve poezije.
Sve to svodi ulogu reči u govoru na njenu najizvorniju mogućnost, na imenovanje. Imenovanjem je uvek nešto pozvano u sadašnjost. Doduše nikada pojedinačna reč kao takva, bez određenja u kontekstu, ne može da evocira jedinstvo nekog smisla koji se proizvodi tek u celini govora. Čak i ako, kao u modernoj pesmi, biva skršeno jedinstvo predstavljanja i uopšte napušteno svako opisivačko držanje – u korist iznenadujućeg obilja odnosa nepovezanog i neistovrsnog – pitamo se šta stvarno znače reči koje tu imenuju. Šta tu biva imenovano? Takva lirika svakako sledi baroknu pesmu, ali ona ipak ne nalazi opet jedinstvenu pozadinu neke opšte stvaralačke i obrazovne tradicije koju je posedovalo razdoblje baroka. Kako iz figura zvuka i krpica smisla treba da se obrazuje celina? To vodi hermetičkom karakteru poésie pure.
Na kraju, hermetički karakter takve lirike je u vremenu sredstava masovnih komunikacija jedna razumljiva nužnost. Kako treba reč još da se uzdigne iz bujice saopštenog? Kako treba da se sabere na sebi, ako ne otuđenjem u odnosu na uopšte uobicajena očekivanja govora? Uporednost blokova teksta polako se raspoređuje u celinu građevine i to tako da se ne menjaju konture nijednog pojedinog bloka. To ide tako daleko da kod modernih pesama mnogi pokatkad uopšte odbacuju jedinstvo smisla i govora kao neprimeren zahtev. Mislim da u tome nisu u pravu. Jedinstvo smisla nije zadano tamo gde je govor. Ali ono je zgusnuto na kompleksan način. Skoro da izgleda da stvari pozvane imenovanjem ne bismo zaista smeli da uzmemo u obzir, pošto se niz reči sigurno ne povinuje jedinstvu niza misli niti se može stopiti u jedinstvo nekog opažaja. Nijedna reč neke pesme ne znači to što kaže: Ali ona se vraća sebi samoj, da bi odstranila skliznuće u prozu govora i retorike koja joj pripada. To je zahtev i legitimacija poésie pure.
Izvor: Gadamer Hans- Georg: Filozofija i poezija.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 