Mitologija antičke Grčke u Izgubljenom raju Johna Miltona

Mitologija antičke Grčke u Izgubljenom raju Johna Miltona

Malo je kritičara koji u pobuni Satane protiv Boga i sudbini čoveka nakon Sataninog pada nisu prepoznali mit o Prometeju. Ta priča ima dosta sličnosti i sa izvornim hebrejskim mitom o Luciferovom padu. Prometej-Titan, najmudriji od svih, vešt u arhitekturi, medicini, astronomiji, plovidbi, praktičnoj delatnosti uopšte, paleći baklju o Helijeve sunčane kočije, silazi s Olimpa i krišom vraća ljudima jednom oduzetu vatru. Uvređeni Zevs ga kažnjava poznatom torturom, koja je u biti isto pakleno večno obnavljanje bola i muka. lako je ova kazna bila večna, ona je preinačena. Prometejev greh otkupljuje Herakle oslobodivši ga muka, ali otkup je neminovan. Kentaur Hiron, Heraklov učitelj, silazi dobrovoljno u podzemni svet da otkupi Prometeja.

Satana, po Miltonu, pre pada je jedan od najviših, a si gurno najviši heruvim u hijerarhiji anđela. Sjajem i lepotom, a s početka i mudrošću izdvaja se od ostalih. Sudbina je htela da se on uskoro izvrgne u ljutog protivnika Božijeg i zavidnog takmaca u vlasti nad svemirom. Pobunjuje trećinu nebeskih anđela i pokušava da osvoji Nebesa. Bog (kod Miltona Sin Božiji po nalogu Oca) posle duge borbe upotrebljava munju i isteruje Satanu (nekada Lucifera – hebr. .luconoša) zauvek ga bacivši s Nebesa u najdublji ponor i već za njega pripremljeni pakao. Ali vrata paklena ipak su samo upola zapečaćena, on se vraća na više sfere, uspeva da dospe na Zemlju, novostvoreni svet, stize u Eden, podučava Evu da je zabranjeno stablo zapravo stablo znanja i besmrtnosti, stablo bogova. Eva posluša; Adam posustaje i on proba sa stabla plod koji ih potpuno menja od bogolikih stvorenja u obične ljude i smrtnike.

Tako ljudski rod ovde dobija nešto što nije vatra, ali nešto što mu pripada uprkos zabrani. Tradicionalno je shvatanje da je ljudski rod stvoren posle Sataninog pada, ali se mnogi u tome ne slažu. Kasnije ćemo govoriti o takvim mitovima. Ljudski rod otkupljuje kasnije Hristos. Stari su govorili da su um i znanje poprimili nešto od elementa vatre i da je čovečji duh kao neki vazduh koji hrani vatru saznanja i plamen Žudnje za saznanjem. U Raju je to saznanje oličeno u drvetu spoznanja dobra i zla. Podudarnos ti svakako ima. O uzajamnim uticajima grčkog na hebrejski mit i obratno govorićemo kasnije.

Već u otvaranju Izgubljenog raja javlja se mitološki okvir i pesnikovo evociranje antičke tradicije u liku muze neba – Uranije. Preplitanje antičkog i hebrejskog mita se ustanovljava na samom početku i do kraja je osnovni sadržinski element speva. Prvo ćemo opisati odgovarajući mit, a onda razmatrati kako ga Milton obrađuje i kakvu misao unosi u njega.

Trećeg dana stvaranja sveta vrhovni arhanđeo Božji, heruvim po imenu Lucifer, sin Zore (-Helel ben Šahar), koračaše Edenom sav u blještavim draguljima. Tijelo mu sija se poput ognja od karneola, topaza, smaragda, dijamanata, hrizolita, oniksa, jaspisa, safira i rujnih granata, optočenih najčišćim zlatom. Neko se vreme Lucifer, koga Bog beše postavio za Čuvara nad svim narodima, ponašao razborito; ali oholost mu ubrzo pomuti pamet. “Uspeću se na Nebesa, po vrh zvezda Božjih presto ću dići”, reče. “Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem severu. Uzaći ću u visine oblačne, bit ću jednak Višnjemu.” Bog, primetivši Luciferove težnje, zbaci ga s Edena na Zemlju, a sa Zemlje u Seol (bezdan prim. prev.). Lucifer zasja poput munje padajući, ali se pretvori u pepeo… (uporedi sa Isaija 14.12-15).

Helel ben Šahar (hebr. “sin zore” – prim. prev.) bila je izvorno planeta Venera, poslednja ponosna zvezda koja prkosi izlasku Sunca: jednostavna hebrejska alegorija koja se, međutim, udružila s mitom o Faetonovom padu – kojeg je usmrtila vatra kad se povezao u sunčanim kolima svog oca Heliosa. Taj mit, iako je grčki, nastao je, izgleda, u Vavilonu gde bi svake godine gradskim ulicama projurila sunčeva kola bez vozača, kao simbol predaje krune -za koje je vreme jedan dečak zamenjivao cara na prestolu ceo dan. Tog bi zamenika, miljenika boginje Ištar (koja je vladala nad planetom Venerom), kasnije prinosili kao žrtvu. Isaija stoga izgleda da proriče da kralj mora pretrpeti istu smrt kao i njegov zamenik.