Meša Selimović: Derviš i smrt
Među prvim iskazima Selimovićevog romana Derviš i smrt stoji Nurudinova reč da je njegovo zapisivanje poteklo ,,iz potrebe koja je jača od koristi i razuma”. Nurudin ne zna šta ćče sve biti zapisano, kojim će neistraženim putevima krenuti njegova misao i njegova nada, kao što ne zna ni da li će nada biti ostvarena a misao dovoljna. On samo zna da će mu pisanje pomoći da sačuva nešto od onoga što se zbivalo u njemu, da bi ga tako otrgao od uništenja što svemu ljudskom preti. Šejh hoće da vidi sebe kakav postaje, a upravo mu pisanje to omogućuje, pisanje koje on naziva ,,nemilosrdno isljeđenje, šejtanski posao“
Akcenat je ovde stavljen na unutrašnji vid istine.
Noć je, sveća pucketa, golubovi se javljaju s tavana tihim gukanjem, pero škripi po hartiji, nezaustavno, red po red.
Šta Nurudin hoće? Za kakvim razrešenjem teži? Šta bi on da dokona, da prelomi u sebi, da odredi? Nije u pitanju nje govo postojanje od juče, nije u pitanju Derviš i njegov život precizno određen propisima derviškog reda. O tome Nurudin – svetlo vere – zna sve. Nije derviš stavljen na probu savesti. Na probu savesti stavljen je čovek u dervišu. Evo pravog pitanja: Derviš prema čoveku, čovek prema Dervišu. Problem je u uki nutom jedinstvu. Staza između Derviša i čoveka u njemu zas trta je maglom i taj put se više ne može lako preći, kao ranije. Nema više puta između onoga što jesi, što si mislio da je tvoje postojanje i misli koja razara tvrđavu postojanja. U Derviševim nemirima rije pomisao da je negde nekakva pogreška, da je u harmoničnom planu života nekakva pukotina, neki rascep koji svakim trenutkom biva širi, preteći da proguta sve što je činjeno za četrdeset godina časnog života. Nurudin oseća sebe kao golu kožu i golog čoveka, najednom.
Ahmed Nurudin ne zna hoće li ti njegovi zapisi biti sve dočanstvo ili optužba. Svedočanstvo o čemu? Optužba protiv koga? Ovakva dilema traži jasno i čisto određenje. A upravo je to ono za što Derviš nije sposoban, još nije sposoban ili je možda zauvek nesposoban. Zato on postajanje, za razliku od postojanja koje je navika i utvrđeni red, naziva čudom, a čudo u postajanju jeste večito preobražavanje pred rizikom samo stalnog koraka. Čovek je promena, zapisaće usamljeni Derviš ove noći, ali nas neće ubediti da je to misao koju on najprisnije prihvata i podržava.
U trenutku nedovoljne kontrole, odslikavajući sopstveno psihološko stanje, napisaće Nurudin reč pobuna, a kasnije, znatno ublaženo, reč nered. U pogledu kvalitativne odrede nosti ova dva izraza stoje daleko jedan od drugoga. Pobuna je nešto što se odnosi na druge i protiv drugih; nered je nešto što se tiče pojedinca i samo njega. Ali u Dervišu su obe ove psiho loške struje isprepletane, teško ih je razlučiti i zapravo su dva izraza za istu stvar; ako ne leksički, psihološki one su svakako sinonimične. Derviš hoće i mora sebe da poštuje. To je Nuru dinovo osnovno polazište. Svaki čovek ima pravo na minimum samouvažavanja. To je nešto što je Nurudin celog života učio, učeći druge. To je religijski vid njegove svesti. Tačnije, to je svest koja je potekla iz Kur-ana, i upravo izvorište a ne sama svest jeste ono što joj daje izuzetnu impulsivnost. Živeti u skladu sa samim sobom, ukidajući svaku suprotnost između sveta i svesti, čak, poistovećujući svest i svet – to je re svesti ligijsko-metafizička koncepcija pred kojim se našao Ahmed Nurudin. Zapravo, ta koncepcija nije nešto što tek treba kon struisati, nego nešto što treba spasti, sačuvati po svaku cenu, jer je upravo ona došla u pitanje. Težnja za uvažavanjem samoga sebe jeste religijsko-metafizički koncept preobražen u ovaj jednostavni psihološki zahtev iza kojeg se skriva stvarna kon cepcijska suština.
U prvom poglavlju, s intonacijom lirsko-filozofskom, Meša Selimović načinje važno pitanje postojanja i postajanja, tra janja i egzistencije, prihvatanja životnih okolnosti kao date i apsolutne mere i ulaženja u one životne prostore u kojima je sve slučaj i u kojima je, eo ipso, rizik osnovni zakon.
Za četrdeset godina svoga života Ahmed Nurudin hoda prema Dervišu tekije mevlevijskog reda kao prema svome cilju, da bi se u kritičnoj tački dogodio preokret koji Ahmed nije u stanju da spreči. Od te kritične tačke Nurudin će započeti hod u obrnutom pravcu, regresivan hod na putu traženja izgubljene ljudske suštine. Za četrdeset godina svi Nurudinovi ljudski potencijali biće utrošeni da bi se formirala jedna profesija, pro fesija derviša, o kojoj je Nurudin verovao da je najviša subli macija ljudskosti, a kada se ispostavilo da je ta pretpostavka gra dena na nepotpunom proračunu, čak na netačnom proračunu, Ahmed Nurudin će se okrenuti prema svetu svog detinjstva i mla dosti da tamo potraži ostatke svoje raspršene ljudskosti, da bi se još jednom -ovoga puta konačno-uverio ,,da je svaki čovjek uvijek na gubitku”.
Sećanje na prostranstvo ogromnog neba detinjstva jeste najdublji bol i rana ove knjige. To je tema koja se neprekidno vraća i varira (kao dobro izveden muzički motiv); to je molska lestvica romana. Između gudura koje se podižu s obe strane teki je blešti uska proceplina neba. Derviš oseća stisnutost u sebi i oko sebe, a iznad svega je svestan neba, te svetlosti koju on neo dređeno poistovećuje s detinjstvom, s roditeljima, sa šumama iz kojih je jednom davno otišao i u koje se više nikad neće vra titi. Njega muči bol za neiskušanim, propuštenim mogućno stima.
U romanu možda i nije toliko u pitanju: šta da se radi, ko liko: šta je trebalo uraditi? Jer, u trenutku kada roman počinje, sve je već gotovo; uzmaka nema; ništa se ne može promeniti. Roman je samo jedna rekapitulacija, svodenje računa, bilans. Ali, to nije prosto prisećanje. Ovde napor nije usmeren ka tome da se tačno razumeju okolnosti koje oblikuju i snaga subjekta da ih prihvati ili odbaci. Važno je ono što čini subjekt romana Ahmed Nurudin, ali je ne manje važno, štaviše daleko je važnije ono što Ahmed Nurudin ne čini.
Ahmeda Nurudina možemo shvatiti tek kada uzmemo u obzir oba pola njegova ponašanja – njegove aktivnosti koliko i njegove apstinencije. I opet u dva vida pojavljuju se njegovo činjenje i njegovo nečinjenje. Oni su motivisani snažnim emo tivnim impulsima, ali i izvanrednom promišljenošću na osnovu koje možemo tvrditi da je pred nama štivo i sa snažnim misaonim nabojem. Ahmed Nurudin je intelektualac. To nas prinuđuje da njegovo ponašanje razmatramo i sa stanovišta razloga, po sebno onih koje Nurudin sam unosi u tkivo romana kao moguće motivacije čina. Tu se otvara polje opštih pitanja. No kako se svaki čin događa u sasvim konkretnom mediju, neće biti mogu ćno ispustiti iz vida upravo okolnosti, dakle ono na šta pojedi nac samo delimično može da utiče. U okolnostima uvek ostaje jedna tvrdina koju je nemoguće do kraja razoriti. Ali, razumeti Nurudina, kao i svakog čoveka, nije isto što i razumeti okolnosti u koje je ovaj bačen. Štaviše, pravilno razumeti ponašanje jednog čoveka znači razumeti ga uprkos okolnostima, uprkos tački ot pora koja ne dopušta podređivanje. (…)
Izvor: Miodrag Petrović, Roman Meše Selimovića.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 