Portret
Poštovani čitaoče,
Ne znam kako da započnem ovo pismo. Verovatno si, do sada, već čuo o neobičnim ili neizrecivim dešavanjima u gradu. Vesti se, u ovom gradu, šire brže od bilo koje bolesti. Zbog portreta, ceo grad je poludeo. Ubistva i samoubistva su postale svakodnevne teme. I ja sam, zbog njega završio ovde, u zatvorsku bolnicu i ne znam još koliko mogu da izdržim haotičnu sliku u mojoj glavi. Učinio sam pogrešan korak, ali sada znam šta treba uraditi. Portret se hrani bremenom, koji nosimo sa sobom. Molim te, iako, kao i većina, ne veruješ u priče vezane za taj portret, da taj portret vratiš u kritpi, gde je pronađen. On želi da počiva pored svog stvaraoca. Kripta se nalazi u dvorištu našeg slikara, na proplanku kod borove šume. Znam da sve ovo deluje apsurdno, ali spasi gramzive ljude ove kletve. Pokušaću da ti, kroz par dešavanja, dočaram opasnost tog portreta.
Naime, portret je naslikao Avram, čuveni slikar, po kome je nazvana galerija u gradu. Kod nas je poznat i po nadimku „Belzebup“. Nadimak je dobio zbog kombinacije romanse i užasa koje si morao da osetiš na njegovim slikama. Ima sličnosti sa španskim slikarom Franciskom Gojom, međutim, Avarmove slike su znale da ožive, ukoliko ih dugo posmatraš. Imale su neku neobičnu moć hipnoze. Ipak, nijedna od tih slika nije bila toliko zla i prelepo mračna, kao portret devojčice. Njegov poslednji rad. Viđali su ga kako je sam šetao kroz avliju i kao da je sa nekim razgovarao. Čupav i neobrijani starac, sa rošavim i namrgođenim licem, na prvi pogled delovao je kao običan introvert, bez neke elokvencije. Međutim, kada bi prišao i razgovarao sa tim čovekom, iz njega je proizilazila arogancija, sa dubokom i dobro potkovanom inteligencijom. Ali, samo ga je jedna stvar činila čudnim čovekom. U njegovom namrgođenom pogledu isparavala je neobična bojazan. Mnogima je taj izraz lica bio prikladan za jednog čudaka. Većina meštana ga je izbegavala. Nije prijatno biti u društvu čoveka, koji u glavi ima ekscentrične ideje o mračnim silama i poetično ih oslikava na platnu. Nakon portreta devojčice, on je umro. Zapravo, on je taj portret naslikao u kritpi, gde je i sahranjen. Niko nije video tu devojčicu, nikada, a njega su samo sahranili. Bez obdukcije. On je prva žrtva te monstruozne slike. Ipak, kada je novac u pitanju, dvonošcima je najmanje važno poreklo ili neka folklorna pozadina. Portret je vrhunac njegovog stvaralaštva. Bela pozadina, papira, bez ikakve energije ili atmosfere. Osećala se neprijatna praznina. Pogled devojčice, toliko nevin, detinjast, sladak, ipak iz tih očiju je dopirala ista bojazan koju je autor imao. Pravilne crte lica i usne, isprva, deluju autentično i prirodno, međutim, kada bi malo duže posmatrao to dete, u glavi bi čuo glas te devojčice. Portret bi u tvojim očima postao neizrecivo mračan, a glas bi te nagovarao na najzlobnije stvari.
Nedavno je u našem gradu održana izložba mladih umetnika. Između ostalog našao se je i ovaj portret. Kako je pomenuo mladić, portret mu je prodao izvesni Petrović. Običan lopov i pljačkaš grobova, Petrović je dugo živeo na račun drugih. Iskradao bi se noću i tek sahranjene otkopavao i tražio nakit, novac ili bilo šta vredno. Ili bi pak obio neku kuću ili krao na pijaci dok zagovara prodavce. Kada je pronašao portret, sam joj je odredio veliku cenu. Samo nije znao da cena te slike nije novac, nego sam čovek. Prodao je sliku mladom umetniku, koji ju je poklonio galeriji. Petrović je poslednji put viđen u crkvi, gde je i izvršio samoubistvo. Govorio je ljudima kako ga neke seni prate zbog portreta. Jecajući je govorio da ga je glas u glavi dozivao, da se pridruži gospodaru podzemlja. Večeri između srede i četvrtka, nakon što je okajao svoje grehove, Petrović se obesio ispred crkve.
Tokom izložbe, došao je čuveni kritičar Crnilović. Poznat je po oštrom oku i još oštrijem jeziku. Za života je tri ili četiri puta bio oduševljen i da kažem pozitivan. Optimizam je za idiote, ja nisam idiot, je njegova čuvena rečenica. Te večeri, bio je i više nego korektan. Bez velike arogancije ili cinizma, održao je govor i pohvalio mlade slikare. Tokom koktela, Crnilović je sa velikim uzbuđenjem posmatrao portret. Pokušavao je da kaže par reči za taj portret. Ostao je nem do kraja izložbe. Vlasnik galerije i njegova sekretarica, bili su i više nego zadovoljni zbog toga. Iste večeri, negde posle ponoći, Crnilovića su uhvatili u gradu. Bio je nag, sa velikim posekotinama po telu. Buncao kako mu je portret šaptao da , kako ga je demon napao i pokušao da ga uvuče kroz ogledalo. Dok je stigla hitna pomoć, iskrvario je i umro kao pseto. Mislim da ta slika pažljivo bira svoje žrtve. Vlasnik i njegova sekretarica, dugo su zarađivali i pravili velike izložbe. Mnogo je sveta tuda prošlo, međutim, slika je odabrala njih dvoje. Izložba, prošloga meseca je bila jedna od najvećih do sada. I ja sam tamo bio prisutan. Do tada nisam verovao u ove priče. Za vreme koktela, primetio sam kako su vlasnik i sekretarica, sami otišli u kancelariju. S obzirom da su zarađivali više nego ikad, potpuno sam razumeo njihov tajni ljubavni odnos. Šetajući galerijom, osetio sam hladan vazduh i blagi vetar, iako je sve bilo zatvoreno. Hladnoća i blagi fijuk je, zapravo, poziv. Poziv portreta. Sluh sam izgubio, skoz. Osetio sam bojazan. Nikad do sada nisam osećao tu hladnoću i tu vrstu straha. Krenuo sam ka portretu. Moje misli su bile blokirane, zaustavljene, nestale, ne znam kako da ti to opišem. Bio sam tup sve vreme. Znao sam samo da treba da priđem tom devojčurku. Njen glas sam čuo u glavi. Govorila je da sam sledeći i da dolazi po mene, uskoro. Taj trans prekinula je moja prijateljica Sanja, koja je primetila da je moje ponašanje neuobičajeno. Bio sam siguran da sam odmerenim korakom došao do tog portreta. Velika izložba i proslava, biće upamćena kada je sekretarica, Ksenija, izašla iz kancelarije. Puzila je. Njeno telo je bojila krv. Sama sebi je iskopala oči, ritualno ih je podigla i vikala Ona mora da bude uništena! Ona nas vodi k njemu! Mi smo hrana… Panika je nastala. Hitna pomoć i policija su kasno stigli. Umrla je u lokvi krvi. Telo Nikole, vlasnika galerije, pronađeno je u kancelariji. Znaš i sam da svi umetnici imaju najerotičnije fetiše. Verovatno si čuo da je bio vezan za krevet i šrafcigerom, na smrt, izboden. Ja sam jedini znao o čemu je govorila. Znao sam da sam sledeći i da moram da zaustavim sopstvenu smrt. Nakon ispitivanja policije, uzeo sam flašu viskija i krenuo nazad u stan. Odmerenim korakom sam pešačio i pio. Razmišljao sam kako da uništim sliku. Svetlo na banderi je, kao i obično, treptalo. Hladnoću i fijuk vetra, koju sam osetio u galeriji, osetio sam sada i na ulici. Podigao sam glavu i okretao se, kao da me neko doziva. Bio sam sam na ulici. Svetlost sa bandera i zgrada, kao da je gutala neka tama. Mrak je, deo po deo, gutao grad. Taj mrak išao je ka meni. Glas devojčice, opet sam čuo u glavi, govorila je Uskoro! ili tako nešto. Zatvorio sam oči, počeo sam da jecam. Drhtao sam, sve dok beskućnik nije pitao da li je sve u redu i potražio sitninu. Na smrt me je preplašio. Odjurio sam u stan. Gledao sam kroz prozor kada će policija da napusti mesto zločina. Hteo sam da spalim sliku. Ako ne mogu sliku, onda galeriju. Jedini spas za mene i ostale. Čekao sam da prođe ponoć. Išao sam gradom, oprezno, i kad god bi mi se ukazala prilika, ukrao bih benzin iz automobila. U rancu sam imao tri plastične flaše. Dovoljno za spas. Ispred galerije je dežurala policija. Jedan auto i dvojica zaspalih. Ušunjao sam se i došao do portreta. Mislim da je portret to i hteo. Galeriju sam polio benzinom. Zatim, tromo sam skinuo portret i skakavcem (vrsta noža) počeo da sečem i uništavam sliku. Plan je tekao kako treba. Krik, koji sam čuo u tom trenutku, u mojoj glavi, bio je neobično mračan, kao da ga je sam vrak ispustao. Nisam mogao da podnesem taj pritisak. Upalio sam upaljač zapalio galeriju. Nisam jurio vani, osećao sam vrelinu vatre, čuo pucketanje drvene građe dok gori. Kleknuo sam i čekao da sa slikom izgorim. Jak udarac u glavu me je prosvestio. Galerija je gorela, ali slika nije. Slika je bila sa mnom, izmazana krvlju. Držao sam nož u jednoj ruci. I ja sam bio krvav. Žena je ležala na ulici, izbodena. Poslednje atome snage koristila je ispustajući glasnie krikove. Zbunjen i zapanjen situacijom i slikom, prvo sam čuo pucanj pištolja, a zatim ostio metak, kako je prodirao u mom stomaku. Preživeo sam to i sada sam ovde, zatvoren. Seni i glas su me porazili. Iako je sada leto, osećam neverovatnu hladnoću. Ne mogu više da podnesem tu bol, patnju. Znam da ti sve ovo zvuči nadrealno i nemoguće, ali jednu stvar, dragi čitaoče, upamti, nemoj pokušavati da uništiš sliku! Greška je bila što sam hteo da je uništim. Vrati je!
Za mene je već kasno. Kada završim ovo pismo, skočiću sa sedmog sprata. A ti, spasi sebe i ostale.
I ne zaboravi, kripta slikara Avrama. Portret je sada u muzeju, u centru grada.
Autor: Nikola Momčilović
Bilješka o autoru:
Nikola Momčilović, rođen 1994. godine u Leskovcu. Apsolvent na Fakultetu bezbednosti u Beogradu. Ljubitelj je knjiga, stripova, pozorišta i muzike. Uživa uz satiru, horor, nadrealni i apsurdni humor. Kao neafirmisani pisac, autor je zbirke kratkih horor priča Običan dan i dvije zbirke poezije Na raskršću između raja i pakla i Aheron, a uskoro počinje rad na svom prvom horor romanu. Kao omiljene pisce izdvaja Sergeja Jesenjina, Danila Harmsa, Branka Miljkovića, Branislava Nušića i Ivu Andrića. Također, Brama Stokera, E. A. Poea, Stivena Kinga, H. F. Lavkrafta i R. L. Stivensona.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 