Friedrich Nietzsche: O ljudskoj mudrosti

Friedrich Nietzsche, 1844. – 1900.

Friedrich Nietzsche: O ljudskoj mudrosti

Nije vis: već provalija je ono što je strašno! Provalija, gde pogled pada sunovrat u bezdan a ruka poseže u vis. Tu zadrhće srce pred svojom dvostrukom voljom. Ah, prijatelji, da li vi pogađate dvostruku volju i moga srca? U tome je eto za mene provalija, i opasnost, što moj pogled pada sunovrat u vis, a moja bi ruka da se drži i oslanja – na dubinu!

Moja se volja grčevito hvata za čoveka, vezujem se lancima za čoveka, jer me nešto nosi silno u vis ka natčoveku: onamo hoće moja druga volja. I toga radi živim među ljudima slep, kao da ih i ne poznajem: da ne bi moja ruka izgubila sasvim svoju veru u ono što je postojano. Ja ne poznajem vas ljude: ta pomrčina, i uteha, često su se već širile oko mene. Svaka varalica može me naći kraj kapije na drumu, i ja pitam: da li hoćé da me prevari? To je moja prva ljudska mudrost, što puštam da me varaju da se ne bih morao čuvati od varalica.



Ah, kad bih se čuvao od čoveka: kako bi onda mogao čovek biti kotva za moje uže! I suviše lako odvio bi se, i mene odbacio bestraga! To je proviđenje koje upravlja mojom sudbinom: da treba da sam bez obazrivosti. Ko neće da ugine među ljudima, mora da nauči da pije iz svih čaša; a ko hoće da među ljudima ostane čist, mora se umeti oprati i u prljavoj vodi. Često sam sâm sebe ovako tešio: »Napred! Ne malakši! Staro srce! Nesreća ti dade loš savet: smatraj to za svoju sreću!«< A ovo je druga moja ljudska mudrost: ja više volim da poštedim sujetne nego ponosite.

Zar povređena sujeta nije mati svih žalosnih igara? A gde se ponos vređa tu poraste nešto što je još bolje od ponosa. Da bi se mogao život dobro posmatrati, treba igru njegovu dobro igrati; a za to opet treba do brih igrača. Dobri su igrači, koliko znam svi sujetni: oni igraju, i hoće da ih rado gledaju, sav im je duh u toj volji. Oni se prikazuju, oni se pronalaze; volim da u njihovoj blizini posmatram život, to leči od turobnosti. Zato štedim sujetne, jer su mi oni lekari protiv turobnosti, i vezuju me za čoveka kao za pozorište. A onda: niko nije u stanju da u sujetnoga izmeri svu dubinu njegove skromnosti. Ja ga volim, i sažaljevam ga njegove skromnosti radi. Od vas hoće on da se nauči veri u samoga sebe: njega hrane vaši pogledi, on jede hvalu iz vaših ruku.

Čak i vašim lažima veruje, ako dobro lažete o njemu: jer, sasvim u dubini, njegovo srce uzdiše: »šta sam ja«! I, ako je ono prava vrlina koja ne zna za sebe: eto, sujetni ne zna za svoju skromnost! A treća je moja ljudska mudrost: što ne dam da mi se pokvari posmatranje zla usled vaše strašljivosti. Ja sam blažen kad gledam čudesa što ih izleže toplo sunce: tigrove, i palme, i zmije zvečarke. I među ljudima ima lepoga poroda toplog sunca, i mnogo čudesnih pojava zloga. Doduše, kao što mi se ni najmudriji među va ma nisu učinili baš tako mudri, tako sam našao da je i ljudska zloba u stvari manja nego što se kaže. I često sam se pitao mašući glayom: čemu još i zvekećete, zmije zvečarke? Zaista vam kažem, ima još budućnosti i za zlo! I, najtopliji jug još nije pronađen za ljude.

Za mnogo što se kaže danas da je najveća pakost, a nije šire od dvanaest pedalja, ni duže od tri meseca! A doći će doba kad će se veće aždaje javljati na zemlji. Jer, da natčovek ne bi ostao bez svoje aždaje, nadaždaje koja će biti dostojna njega: zato mora još mnogo toplog sunca da prži močvarnu pra šumu! Od vaših divljih mačaka moraju dotle postat tigrovi, a iz vaših otrovnih žaba krokodili: jer do bar ište dobra lova! Zaista vam kažem, dobri i pravedni! Na vama je mnogo što za ismejavanje, a pre svega vaš strah od onog što se dosad zvalo »đavolom«<!

Vi ste u duši svojoj toliko tuđi onom što je veliko, da bi vam natčovek u svojoj dobroti izgledao strašan! A vi mudraci i mnogoznalci, vi biste bežali pred sunčanim ognjem mudrosti u kojem natčovek s uživanjem kupa svoju nagotu! Vi najviši među ljudima, na koje sam naila zio! evo u čemu je moja sumnja u vas, i moj po tajni smeh: ja slutim da biste vi moga natčoveka nazvali – đavolom! Ah, zasitio sam se tih najviših i najboljih: želeo bih iz te »visine« naviše, napolje, dalje ka natčoveku.

Groza me spopade kad videh te najbolje u njihovoj nagoti: ponikoše mi krila da poletim u daleke budućnosti. U dalje budućnosti, na južnije jugove, nego što ih je ikad sanjao stvaralački duh: onamo gde se bogovi stide svake odeće! A vas hoću da vidim odevene, vi braćo moja, i bližnji, i to nakićene, i sujetne, i dostojanstvene, kao »dobre i pravedne«<. I odeven ću i sâm sedeti među vama, da ne bih poznao ni vas ni sebe: jer u tome je moja poslednja ljudska mudrost.

Tako je govorio Zaratustra.


Izvor: Friedrich Nietzsche: Tako je govorio Zarthustra.

Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:

Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija

Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka: