Paduano Gvido: Antiogna
Antigona otkriva sestri Ismeni da je kralj Tebe, njihov ujak Kreont, odmah nakon rata s Argom, u kojem su se njihova braća Polinik i Eteokle međusobno poubijala, izdao edikt koji zabranjuje sahranu Polinika, napadača sopstvenog grada. Antigona je čvrsto rešena da prekrši ovu naredbu i, kada je Ismena odbila da se bori protiv nadmoćne vlasti, navodeći kao razlog njihovu nemoć to da su one samo žene, ona najavljuje da će dalje nastaviti sama.
Na ispražnjenu pozornicu stupa hor tebanskih staraca, koji proslavlja pobedu nad zavojevačima, zahvaljujući Zevsovoj pravdi. Potom stiže Kreont, koji, pošto je za osnovno načelo svoje vladavine proglasio prevashodstvo opšteg dobra, nared bu formuliše rečima koje smo saznali već od Antigone. Hor je ne komentariše, već se ograničava na to da potvrđuje zakonitost vladaočevih mera. Odmah potom na scenu bane jedan stražar, donoseći vest da je naredba prekršena, a Polinik sahranjen. Hor nagađa da se u tom činu, možda, nazire volja bogova, ali Kreont ih silovito ućutkuje: nije moguće da bogovi, “čine poštu zlotvoru”. Pre ce biti da neko kuje zaveru protiv njega da je podmitio stražare.
Dok se glasnik udaljava, gotovo ne verujući da se spasao kraljevog gneva, hor u dubokom razmišljanju peva o čoveku njegovoj sposobnosti da dela, što izaziva strah (deinós). Ljudskoj preduzimljivosti duguju se civilizacija i napredak, zemljoradnja, lov, ribolov ostale veštine koje unapređuju život. Ta se preduzimljivost zaustavlja jedino pred nepremostivim ograničenjem smrti. Ali, ona je dvosmislena “čas naginje na zlo, a čas na dobro”.
U taj mah vraća se stražar sprovodeći Antigonu, koja je uhvaćena na delu, zateče na kako obavlja zabranjenu sahranu. Štaviše, ona ju je obavljala po drugi put, pošto su, po Kreontovom naređenju, uklonili sloj praha. Između njega i Antigone dolazi do žestokog sučeljavanja. Antigona izjavljuje da su iznad naredbi vladara ,božji, nepisani, “stalni zakoni”, koji nalažu da se pokojnicima odaje pošta, mimo bilo kakvog političkog ili moralnog stava. Ona se ne plaši smrtne kazne, jer ona, u nesreći u kojoj se nalazi, za nju ne bi predstavljala štetu, i sigurna je da njeni sugrađani dele isto uverenje, čak i ako se ne usuđuju da ga ispolje. Sa svoje strane, Kreont stavlja naglasak na Antigonino nepokoravanje, koje je utoliko manje podnošljivo što potiče od žene. Za istu krivicu sumnjiči čak i Ismenu, koju odmah potom dovode na pozornicu i zaista joj se pripisuje podjednaka odgovornost. Ali, Antigona to oštro odbacuje, makar uz to „patila”. Tada se Ismena obraća Kreontu i pokušava da spase sestru, podsećajući ga da je ona verenica njegovog sina Hemona. Uprkos tome, Kreont ostaje nepokolebljiv u odluci o smrtnoj kazni.
Hor opeva tužnu sudbinu Labdakida, koju jadi “ne minu, poslednju nadu Edipove loze, donji uzimaju bogovi, njin krvav zastire prah, i reči bezumlje, i gnevna srca strast”. Zatim na scenu stupa Hemon, od koga Kreont zahteva odanost pokornost, tražeći mu da se dobrovoljno odrekne Antigone: njeno ponašanje – još teže utoliko što ona pripada njegovoj familiji – podriva društvenu vrednost koju on smatra temeljnom, a to je poslušnost vladaru, “koga poslušaj i u malom pravičnom suprotnom”. Hemon “diplomatski” uverava oca, ali ga potom moli da čuje i istinu koja bi mogla biti drugačija od njegove, a u koju Tebanci veruju bez hrabrosti i da je saopšte, upravo kako je to tvrdila Antigona. Njegova dužnost, kao sina – izjavljuje Hemon – jeste da se stara o očevom dobrom glasu i da ga podseti koliko je pogubno istrajavanje na pogrešnom izboru. U predstojećoj stihomitiji, Kreont brani prava apsolutne vlasti, ali mu Hemon, osim prava bogova, suprotstavija i prava građanstva. Zatim odlazi oćajan, dok Kreont saopštava način izvršenja kazne: Antigona će biti živa sahranjena u pećini.
Hor komentariše Hemonovo ponašanje, opevajući univerzalnu moć ljubavi, koja je u stanju da razreši svaku drugu porodičnu i društvenu vezu.Zatim Antigona, koju vode u smrt, izražava svoje očajanje, poredeći svoju smrt sa smrću Niobe, koji jer posle pokolja njene dece, zatrpala planina. Ali, ona ponovo potvrđuje svoj izbor, što ne bi učinila ni za muža ni za dete, budući da su oni zamenjivi, dok brat to nije, pošto su roditelji mrtvi.
Naredna horska pesma razvija niz mitskih primera: Danaja je zatvorena u sobu grobnicu kada je nosila Perseja, Zevsovog sina; Likurg je odricao božanstvo Dionisu i zbog toga ga je ovaj zatočio; Finejeve sinove oslepila je maćeha.
Na pozornici se pojavljuje Tiresija, slepi prorok, koji Kreonta obaveštava da zna menja koja potiču od ponašanja ptica od žrtvenih životinja, nedvosmisleno ukazuju da je čitav grad ukaljan time što Polinik nije sahranjen poziva kralja da se opameti. Kreont ga optužuje za podmitljivost, a kao odgovor Tiresija otkriva i drugi njegov greh, simetričan s prvim: on je nesahranjenim ostavio mrtvo telo a sahranio je jedno živo, pa će zbog toga biti kažnjen gubitkom sina. Pred tim otkričem, hor nalazi hrabrosti da stane na Tiresijinu stranu, pa Kreont ustukne pred njihovim savetom i žuri da oslobodi Antigonu.
Glasnik objavljuje smrt Hemona, koji se ubio, i pred njegovom majkom, Euridikom, pripo veda: Kreont je prvo odao posmrtne počasti Poliniku, a potom se obreo kod Antigonine pećine; ali, devojka se bila obesila. Hemon je besno napao oca mačem, a kada ga je Kreont izbegao, okrenuo ga je protiv samog sebe, ubijajući se i slaveći “mrtav, na njoj mrtvoj, bračnu slast u Hadovim dvorima”. Euidika, skamenjena, izlazi, a Kreont ulazi, sa sinovljevim lešom u rukama: kako sam kaže, krivac i žrtva mu ista krv su!” Drugi glasnik donosi vest da se Euridika ubila, proklinjući Kreonta, koji očajnički priziva smrt.
Etičko-politička problematika koju pokreće Antigona verovatno je apsolutno najčuveniji slučaj antičke kulture, kako za onoga ko, na tragu Hegelovog tumačenja, veruje da se tu suprotstavljaju dve pozitivne sile (država, koju predstavlja Kreont, i porodična religija, koju predstavlja Antigona), tako i za onoga ko u Antigoni vidi simbol građanske neposlušnosti, a, još opštije, simbol ljudskog otpora protiv bilo kakve represije. Ovo drugo tumačenje ne iscrpljuje tematiku tragedije; a za ono prvo se mora jednostavno reći da je pogrešno, plod nesporazuma koji za doslovnu uzima početnu Kreontovu besedu o opštem dobru, a da pri tom ne proverava njegovu primenu u postupcima koji su usledili. (…)
Izvor: Paduano Gvido: Antičko pozorište.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 