Pojam postmoderne – početak upotrebe termina

Pojam postmoderne – početak upotrebe termina

Jedna od prvih upotreba termina može se detektovati još krajem XIX veka, kada je engleski slikar Džon Votkins Čepman opisao umetnost, koja je po njemu bila avangardnija od francuskog impresionizma, kao postmoderno slikarstvo (Velš, 2000, Apinjanezi i Garet, 2002). Ovim je Čepman hteo da kaže da on i njegovi prijatelji slikaju modernije od onoga što je tada smatrano najmodernijim i preovladavajućim pravcem u slikarstvu. Godine 1917. reč postmodernizam se spominje u delu Rudolfa Panvica pod nazivom Kriza evropske kulture. Panvic piše o postmodernom čoveku ali kako navodi Volfgang Velš: „Samo, to nije mišljeno originalno, već prozirno. Panvicov postmoderni čovek je samo domišljato obnovljena repriza Ničeovog natčoveka“ (2000: 23). Zatim, sledeću upotrebu ovog termina nalazimo 1920-ih i 1930-ih u dva dela teologa Bernarda Idingsa Bela Postmodernism and Other Essays i Religion for Living: A Book for Postmodernists (Sim, 2002).

Za Bela postmodernista je osoba koja je odbacila sve političke sisteme modernog sveta kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam zarad religije. Prema njegovim shvatanjima postmodernista je osoba pokorna i gladna religijskog iskustva. Kod Fredrika de Onisa, španskog istoričara književnosti, ova reč se javlja 1934. godine da bi označila kratki period u području književnosti (Velš, 2002). Nijedna od upotreba ove reči krajem XIX i početkom XX veka nije ostavila značajan uticaj na današnje poimanje postmoderne, već se shvatanje postmoderne kao krize modernog projekta, prosvetiteljstva, racionalne nauke i njenih metanaracija razvilo između 1950. i 1980. godine. Sredinom XX veka sociolozi Arnold Tojnbi i Rajt Mils, a nešto kasnije Danijel Bel pisali su o postmoderni kao o istorijskom razdoblju sa velikom dozom pesimizma. Njihova gledišta predstavljaju jedna od prvih utemeljenijih i izrazito nepovoljnih stanovišta o postmoderni. Ona će biti izneta zajedno sa upotrebom termina u arhitekturi, književnosti, a takođe će biti navedena popularna i nekritička upotreba termina u štampi i drugim medijima, pre nego što se stigne do činjenice u kojoj meri je u savremenoj teoriji ovaj termin zapravo kompleksan. Tojnbi je podelio istoriju Zapada u svojoj knjizi Proučavanje istorije (2002) na epohe Zapad I od 675-1075 (Mračno doba), Zapad II od 1075-1457 (Srednji vek), Zapad III od 1475-1875 (Moderno doba), Zapad IV od 1875 pa do danas (Postmoderno doba). Za Tojnbija postmoderna faza istorije je turbulentan period u kome je stabilnost prethodne moderne ere narušena i to ima zabrinjavajuće posledice po Zapad.

Jedan od njegovih glavnih argumenata u prilog ovoj tezi je da su se ciklusi istorije, u kojima se stanje mira smenjivalo stanjem rata, događali u prethodnim epohama na 120 godina, dok se u postmodernom dobu ovaj vremenski period sveo na samo 25 godina. On je svoje zaključke izveo na primeru Prvog i Drugog svetskog rata koji su počeli 1914. i 1939. godine. Postmoderno stanje je defi nitivno, prema njemu, stanje krize jedne civilizacije. Ovo je jedno od prvih shvatanja koje nije suštinski izrazilo postmodenu, ali je ukazalo da se u postmodernom razdoblju desio pomak u kome dolazi do erozije vrednosti modernog doba. Prema Tojnbijevom tumačenju istorije, ulazak u postmoderno doba je putovanje ka nepoznatoj teritoriji u kojoj stare kulturne konstante više ne važe, a sigurnost ljudskog roda, prošlih vremenima, prestaje da postoji. Kao i Tojnbi, Rajt Mils je pesimističan kada u svojoj knjizi Sociološka imaginacija 1950-ih piše da se nalazimo na kraju onoga što smo nazivali moderno doba i da se krećemo ka četvrtoj etapi u istoriji, postmodernom dobu.

„Nalazimo se pri kraju onoga što se nazivalo moderno doba. Baš onako kao što je posle antike usledilo više vekova orijentalne suprematije, koju zapadnjaci provincijski nazivaju mračno doba, tako sada, posle modernog doba, dolazi postmoderni period. Možda bismo ga mogli nazvati četvrtom epohom“. (Mils, 1964: 186). Mils tvrdi da smo došli u situaciju da ne možemo da se orijentišemo u vremenu, jer je mnogo naših kategorija za tumačenje sveta zastarelo i ima korene u periodu prelaska iz srednjeg u moderno doba. Dve ključne političkoideološke orijentacije liberalizmam i socijalizam doživele su slom i ne mogu ponuditi adekvatno objašnjenje sveta. Prema Milsu, razlog tome leži u činjenici da obe ideologije vode poreklo iz doba prosvećenosti i drže da proširena racionalnost predstavlja preduslov slobode. „Krupne razvojne tendencije našeg doba nemoguće je, čini mi se, tačno shvatiti ni kroz liberalno ni kroz marksističko tumačenje politike i kulture. Te ideologije su nastale kao putokaz za razmišljanje o tipovima društva koja sada ne postoje“ (Mils, 1964: 187).

Suočeni smo sa novim vrstama društvenih struktura. One se odupiru analizi koja bi bila vođena modernim idealima. Postmoderna epoha proizvodi sumnje u pogledu ideala slobode i razuma osporavajući teze da proširena racionalnost nužno vodi proširenju slobode. Danijel Bel je sedamdesetih godina XX veka pisao o postmoderni kao dekadentnom istorijskom periodu Zapada u knjizi The Cultural Contradictions of Capitalism (1976).

Bel razlikuje društveno-ekonomsku sferu društva, pod uticajem naučne racionalnosti, i kulturnu sferu, karakterisanu uživanjem u prekomernoj potrošnji. Konzumerizam su ljudi sa kraja XX veka počeli smatrati svojim samoispunjenjem što je prema Belu glavna odlika postmodernizma. Prema njegovom viđenju kulturnu sferu, u kojoj se razvio postmodernizam, odlikuje napuštanje tradicionalnih vrednosti Zapada zasnovanih na protestantskoj etici, puritanizmu, a rađanje hedonizma vodi ka društvenoj dekadenciji. Početak ove faze u istoriji Zapada, prema Belu, može se locirati 1930-ih sa rasprostiranjem kontrakulturnih sistema vrednosti u širim društvenim slojevima. Postoji nekoliko dimenzija postmodernog osećanja. Tako, umesto estetskog prihvatanja života, postmodernizam je u potpunosti postavio instinktivno. Nagon i uživanje su postali stvarni i životnoodređujući – sve ostalo je neuroza i smrt. Štaviše, tradicionalni modernizam, bez obzira kako izrazito, doneo je te nagone u masti unutar oblasti umetnosti. Bez obzira koliko su bile demonske i zločinačke, ove fantazije su izražavane kroz umetničke forme…

Postmodernizam potapa lađe umetnosti, raskida ograde i insistira da je igra, a ne donošenje odluka, način da se stekne znanje. „Događanja“, „ulica“, „scena“, sada su parametri ne samo umetnosti, već i života (Bel: The Cultural Contradictions Of Capitalism citat preuzet iz Dabović: Globalni metroplis, 2008). U književnosti, termin postmoderno dobija svoje prve konture, u onom smislu, kako ga mi razumemo danas. Lesli Fidler u članku Close the Border – Close the Gap iz 1969. godine (objavljenom u časopisu Playboy) objašnjava da je vrsta književnosti Prusta, Džojsa i Mana prošla i da je njihovom modernom načinu izražavanja došao kraj (Velš, 2000). Predstava o umetnosti za obrazovane i subumetnosti za neobrazovane, nekada važećoj, jeste svedočanstvo o lošem percipiranju same umetnosti unutar jednog industrijskog društva. U novoj postmodernoj književnosti takve granice se prevazilaze tako da razlike između kritičara i publike, umetnika i publike i profesionalizma i amaterizma nestaju. Ovo prevazilaženje granica proističe iz sjedinjavanja najrazličitijih motiva i pripovedačkih sadržaja. Takođe, nestaju autorove pretenzije ka elitizmu, a preovladavaju popularne forme izražavanja.

Postmoderni pisac postaje prema Fidleru, neko ko se služi višejezičnošću. Ovim je u osnovi izneta suštinska crta postmodene, a to je pluralizam izražavanja, mišljenja i delanja i to ne uporedo u više različih dela, nego pluralizam glasova u okviru jednog jedinog književnog dela. Arhitektura se pokazala kao veoma važno polje u konačnom sveopštem prihvatanju i popularisanju termina postmoderno. Termin se u arhitekturi ustoličio dosta kasno, tek 1975. godine. Čarls Dženks je postmoderno preneo iz književnosti u arhitekturu u članku Uspon postmoderne arhitekture (Dženks, 1985) i tim činom podstakao je debatu i sukobljavanja unutar teorijske misli između pristalica moderne i postmoderne (Sim, 2002, Malpas, 2005, Velš, 2000). Dženks, slično Fidleru, optužuje modernu za elitizam, samo sada u arhitekturi. Prema njemu postmodernizam pokušava da prevlada elitističke pretenzije širenjem jezika arhitekture ka komercialnim formama. Ovim modernistički elitizam ne bi bio odbačen, već inkorporiran u popularan način izražavanja, tako da postmoderna arhitektura postaje dvostruko kodirana i uspeva istovremeno da se obrati eliti i neobrazovanom svetu. Dakle, prema Dženksu apstraktni jezik moderne arhitekture bio je pandan prosvetiteljskoj koncepciji univerzalnosti. Međutim, moderni, internacionalni neutralni stil kojim su građeni isti ili veoma slični objekti za stanovanje širom sveta, pokazao se ljudima kao neprihvatljivo uniforman. Konačno, dolazimo do upotrebe termina postmoderno u svakodnevnom životu, popularnoj kulturi i medijima.

Nakon što je termin sredinom XX veka počeo polako da ulazi u širu upotrebu, pojedini kulturni i umetnički pokreti u Zapadnoj Evropi i Americi tokom 1960-ih i 1970- ih počeli su da se nazivaju postmodernim. Tokom 1980-ih i do sredine 1990-ih reč postmoderna ulazi u svakodnevni rečnik zapadne kulture i ovaj period je označen nekritičkom upotrebom termina. Tokom ovog kratkog perioda svako novo umetničko delo, pokret, inovacija ili knjiga bili bi nazivani postmodernim. Najviše su ovakvoj upotrebi termina doprineli mediji, svakodnevnim izveštavanjem o nečemu što je postmoderno. Počevši od igračaka u prodavnicama, preko teorije haosa, do rata na Balkanu, sve je bilo u znaku postmoderne.

Daglas Kelner u svojoj knjizi Medijska kultura konstatuje da je termin postmodernistički verovatno „… jedan od najviše zloupotrebljavanih i najkonfuznijih termina u rečniku savremene kritičke teorije“ (Kelner, 2004: 79). Dokazujući rečeno, u nastavku teksta on navodi primer članka koji je pronašao u New York Times-u, a pojavio se 12. maja 1993. godine pod nazivom „Zaboravite parizer na belom hlebu, stiže postmodernistički sendvič“ (Kelner, 2004: 80). Volfgang Velš, slično Kelneru, u knjizi Naša postmoderna moderna konstatuje da je medijska kultura u jednom momentu bila preplavljena terminom postmoderno, a da ipak „… jedva da neko zna o čemu govori kad kaže postmoderna“ (2000: 19). Velš u spomenutoj knjizi navodi neke primere krajnje nekritičke upotrebe termina: „U SAD je 1984. objavljena knjiga o postmodernoj teologiji, 1985. o postmodernom putovanju, a 1986. o postmodernim pacijentima“ (2000: 19-20). Ovi navodi ukazuju na činjenicu da je do sredine 1990-ih termin postmoderna preplavio popularnu kulturu i koristio se u označavanju veoma raznovrsnih medijskih sadržaja, kulturnih fenomena i teorijskih rasprava.

Do početka XXI veka slabi njegova popularna upotreba, dok ostaje aktuelan u teorijskim debatama o razumevanju savremene kulture. Na kraju ostaje reći da je postmoderna misao bila i ostala u interakciji sa feminističkim i kvir teorijama, da se o postmodernizmu još uvek raspravlja u okviru debata o postkolonijalizmu i globalizaciji i da danas ima veoma značajan uticaj u disciplinama kao što su sociologija, fi lozofi ja, istorija i umetnička kritika.

Izvor: Maširević Ljubomir: Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina.

Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:

Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.

Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:

Donirajte