Friedrich Nietzsche: Sokratov problem
1.
O životu su najmudriji ljudi svih vremena sudili jednako: on ne vredi ništa… Iz njihovih usta smo uvek i svuda slušali jedan isti glas – glas pun sumnje, pun sete, pun umora od života, pun odolevanja životu. Sam Sokrat je na samrti rekao: “Živeti – to znači dugo biti bolestan: dugujem petla iscelitelju Eskulapu”. Čak je i Sokratu dodijao. – Šta dokazuje to? Na šta ukazuje to? – U stara vremena bi se reklo ( – o, to su govorili i dovoljno glasno, i pre svih, naši pesimisti!): Ovde u svakom slučaju nešto mora da bude istinito! Consensus sapientium dokazuje istinu”. – Da li ćemo i danas tako govoriti? Smemo li to? “Ovde u svakom slučaju nešto mora biti bolesno”- odgovaramo mi- ove najmudrije svih vremena valja najpre pogledati izbliza! Možda su svi oni bili nesigurni na nogama? stari? gegali se? decadents? Ne izgleda li, možda, mudrost na Zemlji kao gavran kojega oduševljava neznatan zadah strvine?…
2.
Meni samom je ovo neodavanje poštovanja. to da su veliki mudraci nazadni tipovi, najpre palo na pamet pri razmatranju slučaja gde mu se najsnažnije suprotstavlja učena i neučena predrasuda: prepoznao sam Sokrata i Platona kao simptome propasti, kao oruđe grčkog raspada, kao pseudogrčke, kao antigrčke (Rođenje tragedije, 1872). Pomenuti consensus sapientium – koji shvatah sve bolje i bolje – dokazuje najmanje od svega da su oni imali pravo u tome u čemu su se slagali: on pre dokazuje da su se sami oni, ti najmudriji, slagali u nečemu fiziološki, kako bi se na isti način negativno odnosili prema životu – i da bi morali tako da se odnose prema njemu. Sudovi o vrednosti života, za ili protiv, ne mogu nikad konačno da budu istiniti: oni imaju vrednost samo kao simptomi,oni dolaze u obzir samo kao simptomi – sami po sebi, takvi sudovi su gluposti. Prema njima valja obavezno ispružiti svoje prste, i pokušati shvatiti ovu čudesnu finese, da se vrednost života ne može utvrditi. Živ čovek ne može zato što je stranka, čak predmet spora, a ne sudija. Mrtav čovek ne može iz jednog drugog razloga. – Sa stanovišta filozofa videti problem u vrednosti života ispoljava se čak kao zamerka njemu samom, kao upitnik na njegovu mudrost, kao nerazboritost. – Kako? A svi ovi veliki mudraci – zar oni nisu bili samo decadents, zar nisu bili čak ni mudri? – Ali, vraćam se na Sokratov problem.
3.
Sokrat je po svom poreklu pripadao najnižim slojevima naroda: Sokrat je bio prost narod. Poznato nam je,čak se i vidi kako je bio ružan. Ali ružnoća, koja je sama po sebi zamerka, služi kod Grka gotovo kao opovrgavanje. Da li je Sokrat uopšte bio Grk? Ružnoća je prilično često izraz ukrštenog razvoja inhibiranog tim ukrštanjem. U drugom slučaju, ona se javlja kao silazni razvoj. Antropolozi među kriminalistima nam govore da je tipičan zločinac ružan monstrum in fronte, monstrum in animo. Ali, zločinac je décadent. Da li je Sokrat bio tipičan zločinac? – U najmanju ruku, tome ne bi protivrečio onaj č?uveni sud fiziognomista, koji je tako ubedljivo zvučao Sokratovim prijateljima. Jedan stranac, koji se razumeo u crte lica, prolazeći kroz Atinu,rekao je Sokratu u lice da je monstrum – da krije u sebi sve rđave poroke i pohote. A Sokrat je samo odgovorio: “Vi me poznajete, gospodine!”
4.
Na décadence ukazuje kod Sokrata ne samo poznata razuzdanost i anarhija u instinktima: upravo na to ukazuje i superfetacija logičnog i ona zloba rahitičara koja ga karakteriše. Ne zaboravimo i one halucinacije sluha, koje su interpretirane na religiozan način, kao “Sokratov demon” Sve je u njemu preuveličano, buffo, karikatura, sve se istovremeno odlikuje skrivenošću, zadnjom mišlju, podzemljem. – Pokušavam da shvatim iz kakve idiosinkrazije proističe ona sokratska jednačina um = vrlina = sreća: ona najbizarnija od svih postojećih jednačina kojoj posebno protivureče svi instinkti drevnih Helena.
5.
S pojavom Sokratovom grčki ukus se menja korist dijalektike: šta se tu, u stvari, događja? Pre svega. time se pobeđuje aristokratski ukus; prost narod s dijalektikom izbija na površinu. Pre Sokrata izbegavani su dijalektički maniri: oni su, smatrani rđavim manirima, on su kompromitovali. Upozoravali su omladinu da ih se kloni. Takođe, nisu imali poverenja u svako takvo navođenje svojih argumenata. Pristojne stvari, kao i pristojni ljudi, ne nose svoje argumente tako otvoreno u ruci. Nepristojno je pokazivati svih pet prstiju. Ono što se najpre mora dokazati, ima malo vrednosti. Svuda gde autoritet spada još u dobre običaje, gde se ne “obrazlaže nego se naređuje, dijalektičar je neka vrsta lakrdijaša: ismejavaju ga, ne odnose se ozbiljno prema njemu – Sokrat je bio lakrdijaš, koji je pobuđivao ozbiljan odnos prema sebi: šta se, upravo, tu dogodilo?
6.
Dijalektiku izabiraju samo onda kad nema nikakvog drugog sredstva. Poznato je da se njome pobuđuje nepoverenje, da ona malo ubeđuje. Ništa se tako lako ne briše kao dijalektički efekt: to dokazuje iskustvo svakog skupa na kojem se govori. Ona može da bude
Izvor: Friedrich Nietzsche, Sumrak idola, ili kako se filozofira čekićem
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 