Virginia Woolf: Vlastita soba

Virginia Woolf: Vlastita soba, Peto poglavlje

Najzad sam, u svom lutanju, stigla do polica na kojima se nalaze knjige živih žena i muškaraca; jer sad ima skoro isto toliko knjiga koje su napisale žene kao i muškarci. Ili, ukoliko to nije sasvim tačno, ako su muškarci još uvek govorljiviji pol, u svakom slučaju je tačno da žene ne pišu više isključivo romane. Postoji knjiga Džejn Harison o grčkoj arheologiji, knjige Vernone Li iz estetike; Gertrude Bel o Persiji. Postoje knjige o raznovrsnim temama koje u prošloj generaciji nijedna žena nije smela ni da dotakne. Postoji poezija, drama i kritika, postoje istorije i biografije, putopisi, knjige o obrazovanju i naučni radovi; postoji čak nekoliko filozofskih, naučnih i ekonomskih knjiga. Pa iako romani preovlađuju, možda su se sami romani toliko promenili zbog druženja sa knjigama iz drugačijeg jata. Prirodna jednostavnost, epsko doba ženskog pisanja je možda prošlo. Možda su joj čitanje i kritika dali širi uvid, veću suptilnost. Možda je istrošen impuls ka autobiografiji. Ona možda počinje da koristi pisanje kao umetnost, ne kao model samoizražavanja. Među ovim novim romanima može da se nađe odgovor na više ovakvih pitanja.

Nasumice sam uzela jedan roman. Stajao je na samom kraju police, zvao se Životna avantura, ili slično, od Meri Karmajkl, i izdat je upravo sad, u oktobru. Izgleda da joj je to prva knjiga, rekoh sebi, ali moramo je čitati kao da je poslednji tom jednog relativno dugog niza, koji se nastavlja na sve one druge knjige koje sam pogledala – na pesme ledi Vinčilsi i komade Afre Ben i romane četiri velike romansijerke. Jer knjige se nastavljaju jedna na drugu, uprkos našoj navici da o njima sudimo odvojeno. A isto tako nju – ovu nepoznatu ženu – moram da smatram potomkinjom svih ostalih žena u čije sam životne uslove zavirila i da vidim šta je ona nasledila od onoga što je za njih bilo karakteristično i ograničavajuće. I tako, uz uzdah što romani često predstavljaju sredstvo za umirenje bola a ne protivotrov, od kojeg se utone u tromi dremež umesto da te digne sa upaljenom bakljom, latih se, sa sveskom i olovkom, da protumačim koliko mogu prvi roman Meri Karmajkl, Životna avantura.

Pre svega sam preletela pogledom stranicu. Prvo želim da osetim njene rečenice, rekla sam, pre nego što mi glava bude puna plavih i smeđih očiju i odnosa Kloe i Rodžera. Doći će vreme za to, kad vidim da li ona u ruci drži pero ili pijuk. Oprobah nekoliko rečenica na jeziku. Uskoro je postalo očigledno da nešto nije sasvim u redu. Prekinuo se glatki prelaz sa rečenice na rečenicu. Nešto je cepalo, nešto je grebalo. Ponegde mi je sama neka reč bljesnula u oči, “omakla se”, govorilo se u starim komadima. Ona je kao osoba koja kreše šibicu koja neće da upali, pomislila sam. Ali zašto, pitala sam je kao da je tu prisutna, zašto rečenice Džejn Osten tebi ne odgovaraju po obliku? Da li ih sve treba prežvrljati zato što su Ema i g-din Vudhaus mrtvi? Žalosno je, uzdahnuh, što tako mora da bude. Jer dok Džejn Osten prelazi sa melodije na melodiju kao Mocart sa pesme na pesmu, kad ovo čitaš, kao da si na pučini u otvorenom čamcu. Malo gore, pa malo potoneš. Ta zbijenost, ta kratkoća daha, može značiti da se bojala nečega: možda se bojala da je ne nazovu “sentimentalnom”; ili možda pamti da se žensko pisanje naziva kitnjastim, pa mu zato dodaje previše trnja; ali dok ne pročitam scenu dovoljno pažljivo, ne mogu da kažem da li je to ona sama ili je neko drugi. U svakom slučaju, ona nam ne smanjuje vitalnost, mislila sam, čitajući pažljivije. Ali nagomilava previše činjenica. Neće moći ni polovinu da iskoristi u knjizi ovog obima. (Bila je upola kraća od Džejn Ejr.) Međutim, na ovaj ili onaj način, uspevala je sve nas – Rodžera, Kloe, Oliviju, Tonija i g-dina Bigema – da vozi u čamčiću uz reku. Čekaj trenutak, rekoh, zavaljujući se u stolicu, moram celu tu stvar pažljivije da razmotrim pre nego što krenem dalje.

Skoro sam sigurna, rekoh sebi, da Meri Karmajkl izvodi trikove sa nama. Jer ja se osećam kao u lunaparku kad korpa, umesto da potone, kao što očekuješ, opet krene na gore. Meri nešto petlja oko očekivanog sleda događaja: prvo je razbila rečenicu; sada je razbila sled. Vrlo dobro, ona ima puno pravo da uradi i jedno i drugo, ako ne razbija radi samog razbijanja, već radi stvaranja. Ne mogu da budem sigurna šta radi, dok se ne uhvati u koštac sa nekom situacijom. Daću joj potpunu slobodu, rekoh, da odabere koja će to biti situacija; može je napraviti od limenih bokala i starih čajnika ako hoće; ali mora da me ubedi da veruje da je to neka situacija; a zatim, kad je napravi, mora sa njom da se suoči. Mora da napadne. I, rešena da izvršim prema njoj svoju dužnost kao čitateljka, ukoliko ona ispuni svoju dužnost prema meni kao spisateljica, okrenula sam stranicu i počela da čitam… Izvinite što ovako naglo prekidam. Da nema ovde prisutnih muškaraca? Dajete li reč da se iza one tamo crvene zavese ne krije prilika ser Čarlsa Birona? Sve smo žene, uveravate me? Onda mogu da vam kažem da su prve sledeće reči koje sam pročitala bile: “Kloe je volela Oliviju…” Ne počinjite. Ne crvenite. Hajde da u privatnosti našeg sopstvenog društva priznamo da se takve stvari ponekad dešavaju. Ponekad žene zaista vole žene.

“Kloe je volela Oliviju”, čitam. I sinu mi kako je to ogromna promena. Kloe je volela Oliviju možda prvi put u književnosti. Kleopatra nije volela Oktaviju. A kako bi Antonije i Kleopatra bili potpuno drugačiji da jeste? Ovako je, pomislila sam, dozvolivši umu da malo odluta od Životne avanture, cela stvar pojednostavljena, konvencionalizovana, ako smem da kažem apsurdna. Jedino osećanje koje Kleopatra ima prema Oktaviji jeste osećanje ljubomore. Da li je ona viša od mene? Kako se češlja? Za dramu, možda, više i nije potrebno. Ali koliko bi bilo zanimljivije da je odnos između dve žene složeniji. Svi ti odnosi među ženama, rekoh, prisetivši se na brzinu divne galerije izmišljenih žena, suviše su jednostavni. Toliko je izostavljeno, nije ni okušano. I probala sam da se setim bilo kog slučaja iz moje lektire gde su dve žene predstavljene kao prijateljice. Postoji pokušaj u Dijani sa raskršća. One su poverenice, naravno, kod Rasina i u grčkim tragedijama. Tu i tamo su majke i kćerke, ali skoro bez izuzetka su prikazane u odnosu prema muškarcima.

Čudno je kad pomisliš da je sve velike žene iz romana, sve do Džejn Osten, ne samo prikazao drugi pol, već su uvek prikazane u odnosu prema drugom polu. A koliko je to mali deo ženinog života; i koliko čak i o njemu muškarac malo može da zna, kad gleda kroz crne ili ružičaste naočare koje mu natiče pol. Otuda verovatno čudna ženska priroda u romanu: zapanjujuće krajnosti lepote i užasa; njene mene od božanske uzvišenosti do đavolske izopačenosti – jer će je tako videti ljubavnik, zavisno od toga da li je njegova ljubav u usponu ili u padu, da li je srećan ili nesrećan. Ovo nije baš sasvim tačno za pisce u devetnaestom veku. Tu žena postaje mnogo raznolikija i složenija. Zaista, možda je upravo želja da pišu o ženama navela muškarce da postepeno napuste poetsku dramu, koja im je sa svojim nasiljem malo koristila, i da izmisle roman kao mnogo pogodniju posudu. Čak i tada očigledno stoji, čak i za ono što je pisao Prust, da je muškarac strašno ukočen i parcijalan u poznavanju žena, kao i žena u poznavanju muškaraca.

Pogledah opet onu stranicu; isto je tako evidentno da žene, kao muškarci, imaju i druga interesovanja osim večnog zanimanja u domaćinstvu. “Kloe je volela Oliviju. Zajedno su radile u laboratoriji…” Čitala sam dalje i otkrila da su te dve mlade žene bile zaposlene na obradi jetre, koja se izgleda koristi u lečenju teške anemije; iako je jedna od njih bila udata i imala je – mislim da je tačno to što tvrdim – dvoje male dece. Ranije bi sve ovo trebalo da se izostavi, i divan portret ove dve izmišljene žene postao bi mnogo jednostavniji i mnogo monotoniji. Pretpostavimo, na primer, da su muškarci predstavljeni u književnosti samo kao ljubavnici žena, a da nikad nisu bili prijatelji s muškarcima, vojnici, mislioci, sanjari; koliko bi im malo uloga u Šekspirovim komadima bilo dodeljeno; kako bi književnost patila! Možda bismo imali najveći deo Otela, i dobar deo Antonija, ali ne bi bilo Cezara, ni Bruta, ni Hamleta, ni Lira, ni Žaka – književnost bi neverovatno osiromašila, kao što književnost zaista jeste neizmerno osiromašena zbog vrata koja su bila zatvorena pred ženama. Kad su bile udate protiv svoje volje, kad su ih držali u jednoj sobi i na jednom poslu, kako je dramatičar mogao da ih predstavi potpuno, zanimljivo ili istinito? Jedini mogući tumač bila je ljubav. Pesnik je bio primoran da bude strastan ili gorak, osim naravno ako nije izabrao da “mrzi žene”, što je pre moglo da znači da im nije bio privlačan.

Dakle, ako Kloe voli Oliviju, i njih dve rade zajedno u laboratoriji, što samo po sebi čini njihovo prijateljstvo raznovrsnijim i dugotrajnijim jer će biti manje lično; ako Meri Karmajkl ume da piše, a ja sam počela da uživam u nekim osobinama njenog stila; ako ima svoju sobu, u šta nisam sasvim sigurna; ako ima svojih pet stotina godišnje – ali to tek treba da se dokaže – onda ja mislim da se dogodilo nešto veoma značajno.

Jer ako Kloe voli Oliviju i Meri Karlmajkl zna kako da to izrazi, ona će upaliti baklju u onoj velikoj prostoriji u kojoj do sada niko nikad nije bio. Ona je sva poluosvetljena, sa dubokim senkama kao one krivudave pećine kroz koje čovek ide sa svećom buljeći gore i dole i ne znajući kuda korača. Počela sam ponovo da čitam knjigu, i pročitala da Kloe posmatra Oliviju kako stavlja teglu na policu i kaže da je vreme da ide kući svojoj deci. To je prizor koji nije viđen od postanka sveta, uzviknuh. I ja sam takođe posmatrala, vrlo radoznalo. Jer sam želela da vidim kako je Meri Karmajkl pokušala da uhvati te pokrete koji nikad nisu zabeleženi, te nikad neizgovorene ili poluizgovorene reči, koje se oblikuju, opipljive kao senke leptirica na tavanici, kad su žene same, neosvetljene kapricioznom i šarenom svetlošću drugog pola. Neće smeti da diše, rekoh, čitajući dalje, ako to hoće da uradi; jer su žene tako sumnjičave prema svakom interesovanju koje nema neki očigledan motiv iza sebe, tako strašno naviknute na skrivanje i potiskivanje, da nestanu na treptaj oka koje se okreće u njihovom pravcu. Jedini način da to uradiš, pomislila sam, obraćajući se Meri Karmajkl kao da je tu, jeste da pričaš o nečem drugom, da uporno gledaš kroz prozor i da tako zabeležiš, ne olovkom u svesci, već najkraćim stenografskim znacima, rečima koje nisu još ni slogovi, šta se događa kad Olivija – organizam koji je bio u senci stene svih ovih milion godina – oseti kako svetlost pada na nju i vidi kako ka njoj stiže komad čudne hrane – znanje, avantura, umetnost. I ona poseže za njim, pomislih, opet dižući pogled sa stranice, i mora da stvori neku novu kombinaciju svojih resursa, tako snažno razvijenih u druge svrhe, i da upije novo u staro a da ne poremeti beskrajno zamršenu i složenu ravnotežu celine.

Ali, nažalost, uradila sam nešto što sam čvrsto rešila da ne radim; mehanički sam skliznula u pohvalu sopstvenom polu. “Snažno razvijena” i “beskrajno složena” – to su neosporno reči hvale, a hvaliti svoj pol je uvek sumnjivo, a često glupo; štaviše, u ovom slučaju, kako to da se pravda? Ne možeš da priđeš geografskoj mapi i da kažeš Kolumbo je otkrio Ameriku, a Kolumbo je bio žena; ili da uzmeš jabuku i primetiš, Njutn je otkrio zakon gravitacije, a Njutn je bio žena; ili da pogledaš u nebo i kažeš avioni mi lete nad glavom, a avione su izumele žene. Nema znaka na zidu prema kojem bi se merila tačna visina žena. Ne postoji pažljivo izdeljen metar koji možeš da pružiš duž kvaliteta dobre majke ili odane kćerke ili verne sestre ili sposobne domaćice. Još i sad je malo žena završilo univerzitet; na velikim ispitima u profesijama, u vojsci i mornarici, trgovini, politici i diplomatiji jedva da su se okušale. Čak i u ovom trenutku one ne uživaju poverenje. Ali ako hoću da znam sve što ljudsko biće može da mi kaže, na primer, o ser Holeju Bejtsu, treba samo da otvorim izvesnu knjigu i naći ću kako ima te i te diplome, poseduje zamak, ima naslednika, bio je sekretar Odbora, zastupao Veliku Britaniju u Kanadi i primio izvestan broj počasnih diploma, službi, medalja i drugih odlikovanja kojima su njegove zasluge trajno na njemu urezane. Više od toga o ser Holeju Bejtsu može da zna samo proviđenje.

Zato, kad za žene kažem “snažno razvijene”, “beskrajno složene”, nisam u mogućnosti da verifikujem svoje reči niti u Vitejkeru ni u Debreu ni u Univerzitetskom kalendaru. Šta da radim u tom neugodnom položaju? I ponovo pogledah ormar sa knjigama. Bile su tu biografije: Džonson, Gete, Karlajl, Stern, Kuper, Šeli, Volter, Brauning i mnogi drugi. I ja počeh da mislim o svim tim velikim muškarcima koji su iz ovog ili onog razloga obožavali, izabirali, živeli sa, uzdali se u, vodili ljubav sa, pisali o, verovali u, i pokazivali ono što se može opisati samo kao neka potreba za ili zavisnost od izvesnih osoba suprotnog pola. Ja ne bih tvrdila da su svi ti odnosi bili apsolutno platonski, ali ser Vilijam Džonson Hiks bi to verovatno poricao. Ali mogle bismo jako da pogrešimo u odnosu na te znamenite muškarce ako bismo insistirale na tome da su oni iz tih bračnih saveza dobijali samo udobnost, laskanje i telesne prijatnosti. Oni su dobili, to je očigledno, nešto što njihov pol nije bio u stanju da im pruži; i možda ne bi bilo brzopleto, ako to dalje definišemo – ne citiranjem nesumnjivo rapsodičnih reči tih pesnika – kao neki stimulans, neko obnavljanje stvaralačke moći, koje može da daruje samo suprotni pol. On će otvoriti vrata salona ili dečje sobe, pomislih, i naći će je možda među njenom decom, ili sa vezom na krilu – i u svakom slučaju, to središte nekog različitog poretka i sistema života, i kontrast imeđu tog sveta i njegovog sopstvenog, koji je možda sudnica ili Donji dom, smesta bi ga osvežio i ojačao; a zatim bi usledila, čak i u najjednostavnijem razgovoru, takva prirodna razlika u stavovima, da bi se njegove usahle ideje opet oplodile; a pogled na nju koja stvara u medijumu različitom od njegovog tako bi oživeo njegovu kreativnu moć da bi neprimetno njegov sterilni um počeo opet da planira, i on bi našao onu rečenicu ili scenu koja mu je nedostajala kad je stavio šešir na glavu i pošao da je vidi. Svaki Džonson ima svoju Treli i čvrsto se drži nje iz ovih razloga, i kada se Treli uda za svog italijanskog učitelja muzike, Džonson napola poludi od besa i gnušanja, jer ne samo da će mu nedostajati prijatne večeri u Stretemu, već svetlost njegovog života “kao da je utulila”.

Čak i ako nisi dr Džonson, Gete, Karlajl ili Volter, možeš da osetiš, iako mnogo drugačije od tih velikih muškaraca, prirodu one složenosti i moć one snažno razvijane stvaralačke sposobnosti kod žena. Uđeš u sobu – ali morali bi se nategnuti resursi engleskog jezika i bilo bi potrebno da se vinu čitava jata reči i da nelegitimno nastanu, pre no što žena bude mogla da kaže šta se desi kad ona uđe u sobu. Te sobe se potpuno razlikuju; ili su mirne ili u njima tutnji; sa pogledom na more ili, pak, na zatvorsko dvorište; u njima se suši veš na konopcu; ili vrvi od opala i svile; oštre su kao konjska struna ili meke kao perje – dovoljno je ući u bilo koju sobu u bilo kojoj ulici pa da ti se cela ta krajnje složena snaga ženskosti sruči u lice. Kako bi i moglo da bude drugačije? Jer žene su sedele u kući sve ove milione godina, tako da su do sada sami zidovi prožeti njihovom stvaralačkom snagom, koja je, zapravo, toliko prepunila kapacitet cigala i maltera da bi trebalo sebe da kroti perima, četkicama, biznisom i politikom. Ali ta stvaralačka moć se veoma razlikuje od stvaralačke moći muškaraca. Mora se zaključiti da bi bila ogromna šteta da se ta moć omete ili uludo troši, jer je zadobijena vekovima najdrastičnije discipline i nema ničega što bi je zamenilo. Bila bi ogromna šteta kada bi žene pisale kao muškarci, ili kad bi živele kao muškarci, ili kad bi izgledale kao muškarci, jer budući da je postojanje samo dva pola sasvim neadekvatno kad pogledamo koliko je svet ogroman i raznovrstan, kako bismo se snalazili samo sa jednim? Zar obrazovanje ne treba da pokaže i da osnaži razlike pre nego sličnosti? Jer i ovako imamo previše sličnosti i ukoliko bi se neki istraživač vratio i doneo vest da postoje drugi polovi koji gledaju drugačija neba kroz grane drugačijeg drveća, to bi bila najveća usluga čovečanstvu; a mi bismo imale ogromno zadovoljstvo da povrh toga još gledamo kako profesor X juri svoje drvene metre da dokaže kako je “superioran”.

Meri Karmajkl, pomislila sam lebdeći još uvek na maloj distanci od teksta, skrojiće za sebe u delu ulogu običnog posmatrača. Plašim se zapravo da će doći u iskušenje da postane – što je za mene najnezanimljivija grana u ovoj vrsti – naturalistička a ne kontemplativna spisateljica. Toliko ima novih činjenica koje može da posmatra. Ne mora više sebe da ograničava na ugledne kuće više srednje klase. Odlaziće, bez ljubaznosti i sažaljenja, već u duhu jednakosti u one male namirisane sobe gde sede kurtizana, bludnica i dama sa mopsom. One još uvek tamo sede u razbarušenoj i serijskoj odeći koju im je muškarac pisac bezuslovno bacio na ramena. Ali Meri Karmajkl će izvaditi svoje makaze i sve će im tesno prionuti na svako udubljenje i izbočinu. Biće to čudan prizor, kad do toga dođe, videti te žene onakve kakve jesu, ali moramo malo da pričekamo, jer će Meri Karmajkl još uvek biti opterećena onom smetenošću u prisustvu “greha”, koju smo nasledile od našeg seksualnog varvarstva. Ona će još uvek nositi stare bofl staleške okove na nogama.

Međutim, većina žena nisu ni bludnice ni kurtizane; niti sede celo letnje popodne milujući mopsove na prašnjavom plišu. Ali šta onda one rade? I na pamet mi dođe jedna od onih dugih ulica negde južno od reke čiji su beskrajni nizovi kuća naseljeni bezbrojnim stanarima. Okom mašte ja videh jednu veoma staru damu kako prelazi ulicu držeći pod ruku jednu sredovečnu ženu, svoju kćer, možda, a obe su tako poštovanja vredno ušnirane i obmotane da njihovo popodnevno oblačenje mora da je ritual, a ta odeća se godinama preko leta slaže u ormar sa kamforom. One prelaze ulicu u vreme kad se pale lampe (jer sumrak je njihov omiljeni čas), i mora da to rade godinama. Starija se bliži osamdesetoj, ali ako je neko zapita šta za nju predstavlja njen život, reći će da se seća ulica osvetljenih zbog bitke kod Belaklave ili da je čula topovsku vatru u Hajd parku u čast rođenja kralja Edvarda Sedmog. I ako je neko pita, žudeći da pogodi jedan trenutak tačno određenog dana i godišnjeg doba, a šta ste vi radili petog aprila 1868, ili drugog novembra 1875, ona će bledo pogledati i reći da ničega ne može da se seti. Jer svi ručkovi su skuvani, svi tanjiri i šoljice oprani; deca poslata u školu i otišla u svet. Ništa od svega toga nije ostalo. Ni u jednoj biografiji ili istoriji nema nijedne reči o tome. A romani, i nehotice, neminovno lažu. (…)