Søren Kierkegaard: Lična vjera – najviši stupanj na životnom putu
Na estetskom stupnju čovek je neposredno biće, na etičkom on je oposredovan normama društvene celine i tom oposredovanošću on gubi svoju individualnost. Na trećem, najvišem stupnju svoga života čovek treba sam sebe da stvori, da sam sebe izgradi i svojom individualnošću izrazi ono što je opšte što je beskonačno tj. duhovno. Izbor ima odlučujuće značenje za slobodu. Najveće blago koje čovek može podariti drugom čoveku je da ga dovede do saznanja da tek izborom on postaje pravi čovek. Dve su, po Kirkegoru, osnovne odlike izbora – izborom čovek bira samoga sebe, izborom čovek bira na apsolutan način. Izbor se ne sastoji u tome da se bude ovo ili ono, nego da se bude svoje vlastito ja.
Kad bira sebe čovek dovodi svoju ličnost u odnos prema večnosti prema onome što je izraz več nog važenja u našem bivstvovanju, u odnos prema apsolutu. Izborom se postavljaju apsolutne vrednosti. Ove dve osnovne odlike izbora se uzajamno uslovljavaju: nema, po Kirkegoru, druge mogućnosti da se bude svoje vlastito biće sem da se bira na apsolutan način da se uspostavi odnos prema apsolutu, bogu. I, nema tog odnosa ako on nije odnos ličnosti prema ličnom apsolutu. Samo vlastitim duhovnim snagama čovek se može obraćati apsolutnoj sili koja prožima čitavo njegovo bivstvo vanje. Kirkegor hoće reformu religije preko reforme ličnosti i obratno.
Izbor se, po Kirkegoru, ne vrši na osnovu bilo kakvih una pred utvrđenih principa. Ne postoje nikakvi principi dobre volje pre i nezavisno od izbora. Sam izbor je prvobitno načelo iz kojeg proističe smisao našeg bivstvovanja i iz toga smisao stvarnosti u kojoj živimo. Cilj izbora nastaje svako saznanje, saznanje ne uslovljava izbor. Ovakvim shvatanjem izbora kao osno ve samorealizacije ličnosti i slobode Kirkegor će snažno delovati na filozofiju egzistencije u XX stoleću.
Izbor je oblik ispoljavanja slobode, a ta sloboda nije znanje već delanje. Prâva, apsolutna stvarnost se ne može znati. U njoj se može samo biti ili ne biti. Po racionalističkoj filozofskoj tradiciji do istine o stvarnosti se dolazi (jasnim i razgovetnim) znanjem. Po Kirkegoru istina nije znanje, već čin, delanje. Racionalistička filozofija nije, po Kirkegoru, filozofija samosvesti, jer ona traži istinu o svetu kao znanje o supstanciji nezavisnoj od čoveka. Istina o svetu je moguća, po Kirkegoru, samo iz od nosa čovekovog prema sebi samom. Za racionalizam sumnja je uslov dolaska do istine. Do prave stvarnosti se, po Kirkegoru, dolazi očajanjem. Treba hteti očajanje koje vodi do lične vere kao čina, kao odluke iz koje niče slobodna samostvaralačka ličnost. Iz sumnje se, po Kirkegoru ne rada samosvest. Samosvest se rada iz izbora. Sumnja i znanje su izraz bezličnog odnosa prema svetu. Iz očajanja i izbora niče naš vlastiti, egzistencijalni smisao sveta.
Svojom kritikom racionalizma Kirkegor će snažno delovati na čitavu filozofiju egzistencije u našem veku. Vezujući slobodu ličnosti za veru Kirkegor će postati glavni izvor savremenih teističkih orijentisanih filozofija egzistencije. Izbor je za Kirkegora paradoks: slobodan i svoj se postaje samo odnosom prema (ličnom) apsolutu; birajući apsolut čovek bira sebe, postavljajući načela apsolutne stvarnosti čovek postavlja načela svom vlasti tom bivstvovanju. Čovek može da bira sebe samo ako bira apsolutno, ako bira verom u lični apsolut. Ovakvim učenjem o izboru Kirkegor nije mogao da izađe iz protivrečja koja ga muče: on hoće slobodu kao izraz ličnih snaga i nesputanih ličnih energija, ali ne može da se oslobodi iluzije da smisla našeg bivstvovanja nema ako boga nema. On hoće ličnog boga, reformisanu religiju kao put ka oslobođenju ličnosti, ali shvata da je to para doks: verovanje kao izbor, kao čin odluke počinje tamo gde prestaje znanje, racionalno mišljenje. Takva vera odvojena i suprotstavljena svakoj racionalističkoj, prosvetiteljskoj tradiciji nije put ka slobodi.
Kirkegor je protivnik protestantizma koji hoće reformisanu crkvu. On se protivstavlja vladajućoj protestantskoj teologiji zahtevom za reformisanom ličnošću za verom kao izrazom slobode pojedinca. Vera za njega nije sistem dogmi, ni znanje o svetu, ona je način života slobodnog pojedinca. Niko ne može čoveku pomoći ako on sam ne pomogne sebi. Niko čoveka neće učiniti slobodnim, ako on sam slobodu ne izabere. Osnovni zadatak koji ovaj reformator vidi pred sobom jeste -dovesti individuu do svesti o njenoj apsolutnoj slobodi i time do odgovornosti pred samom sobom. Istina je, po Kirkegoru, samo ono što pojedinca izgraduje. Čovek će ili sam realizovati svoje mogućnosti ili neće nikada biti slobodan. I sve to čovek, po Kirkegoru, može da čini samo ako se osloni na svoj vlastiti apsolut, ako kao Avram, Jov, Isak i Jakov nade uporište i oslonac u svom ličnom bogu. Tako se zahtevi za slobodom javljaju kod Kirkegora uz veliko respektovanje osnovnih vrednosti postojeće stvarnosti. U postojećem ne sme ništa da se ukida, treba samo da se reformiše. Ovaj respektabilni reformizam će osnovni cilj Kirkegorove filozofije slobodu ličnosti učiniti paradoksom: izborom preko lične vere čovek se odlučuje na večno trpljenje, na očajanje kao način postojanja i uslov samorealizacije. Osnovni zadatak je, po Kirkegoru, naučiti čoveka da živi u očajanju, strepnji, teskobi, bojazni, drhtanju, i preko svega toga, u stalnom nemiru slobode, da veruje u samorealizaciju sa svešću o neprevladivoj grešnosti ljudske prirode, o neprevladivoj bolesti na smrt.
S istom snagom s kojom on (čovek) otkriva slobodu njega obuzima strepnja od mogućnosti greha. Sva veličina siobode i jeste u tome što stalno ima posla sa samom sobom, što u svojoj mogućnosti projicira krivicu, postavljajući je tako sama… Ukoliko je više slobodan utoliko čovek više strepl više greši. Čovek ne greši nužno, već iz slobode. Strepnjom se čovek oblikuje i sprema za veru kao večno trpljenje. Ko je naučio da strepi na pravom mestu i u pravo vreme, taj je ovladao najvišim znanjima. Slobodan čovek ne strepi zato što je umakao ili nije umakao strahotama života, već zato što su te strahote i svest o njima postale povod za otkrivanje sudbine. Vera nam nalaže da izdržimo život koji ne možemo da menjamo. Znanjem se stiču mnoge korisne stvari, ali samo ličnom verom, apsolutnim izborom, mi možemo steći hrabrost da izdržimo ovaj život, onakav kakav on nepromenljivo jeste, besmislen I strahotan.
Izvor: Miladin Životić, Egzistencija, realnost i sloboda.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 