Autor nastoji da razume zlo kroz priču o jednoj varoši, gde su dve nacije i dve religije do rata živele rame uz rame. Definiše moć zbog koje običan čovek šalje komšiju na gubilište i prikazuje kako takav čovek pravda svoje postupke.
Odsustvo Boga na granici novog poretka
Grigorij Kanovič, Sotonin čar, Sarajevo, Buybook 2022, preveo Žarko Milenić
Grigorij Kanovič, rusko-litvanski pisac jevrejskog porekla, upoznao je rat kada je imao 12 godina, kada je morao da beži iz rodne Litvanije od nacista. Krajem rata vratio se u nekadašnji dom gde je samo 5% pređašnjih Jevreja preostalo. Kanovič se okrenuo pisanju u pokušaju da shvati kako običan čovek postaje ratni zločinac i pisanjem dolazi do sopstvenog shvatanja banalnosti zla.
Kanovič se ostvario kao romanopisac, prevodilac, dramaturg, pesnik i scenarista. Višestruko je nagrađivan, a za roman Sotonin čar osvojio je prestižnu književnu nagradu – EBRD. Njegov prozni opus većinski je posvećen pričama o životu litvanskih Jevreja. Tako i Sotonin čar predstavlja mikrokosmos ljudi bačenih u užareni lonac rata i njihove pokušaje da ostanu dosledni svojim vrednostima.
Čovek u borbi sa silama
Žena čijom pričom roman počinje i završava se, je Danuta-Hadasa, rođena katolkinja i prekrštena Jevrejka. Njeni sinovi zaljubljuju se u Jevrejke, dok isprepletane priče dvaju porodica grade roman. Njena jedina želja u starosti ogleda se u spasenju svoje dece. Kao arhetip majke – stvarateljke ona više ne traži raj za sebe, već za svoje sinove. Predstavlja generaciju koja više nema snagu da sanja. Miškinovi roditelji iscrpljeni su sukobima i grčevito se drže za tišinu groblja, miris polja ili kliktanje šivaće mašine. Pošto im ni litvanski ni jevrejski Bog više ne odgovaraju na molitve, spasenje nalaze u svojim malim univerzumima.
Druga prominentna vizura romana pripada Danutinoj nesuđenoj snaji Elišebi, predstavnici mladih. Kanovičevi mladi pucaju od snova, tako i Elišeba sanja da stvori novu obećanu zemlju za Jevreje. Elišeba je Danutin kontrapunkt: nema decu i, mada je zaljubljena u Danutinog sina, njena želja za povratkom jača je od patrijarhalnog ideala porodice. Pošto nacisti prodru u Litvaniju, Elišebin gazda Lomsargis nameće joj litvansko ime Elenute i prisiljava je da se krsti. Elišebino pokrštenje referenca je na starozavetnu priču o kraljici Esteri koja je krila svoje jevrejsko poreklo do udaje za persijskog cara, čime je donela zakon koji je spasao jevrejski narod. Kao predstavnica mladih Elišeba ostaje proaktivna do kraja, ne pada u šake okolnostima bez borbe. Autor povremeno klizi u patetiku dok piše ženske dijaloge i tokove misli, verovatno u želji da predstavi ženu kao srce sveta u kome vlada poremećeni muški racio. Uprkos ovom zastarelom stavu, Miškinove glavne junakinje ostaju dobro skrojeni junaci različitih motivacija i sudbina.
Rat kao glavni katalizator radnje ostaje izvan romana, tako da je u fokusu život običnog čoveka, tek pijuna u igri velikih sila. Niotkuda se pojavljuju tenkovi koji isto tako brzo nestaju. Informacije dolaze sa svih strana u vidu govorancija i tračeva, radio kao jedini pouzdani izvor biva konfiskovan još na početku i njegov gazda umire. Scenarističko iskustvo autora primetno je u živim, ali konciznim opisima karaktera, sporedni junaci poput ludog Semjona podjednako su slikoviti poput zanesene Elišebe ili njenog pragmatičnog gazde Lomsargisa. U prvom poglavlju autor uvodi veliki broj junaka, od kojih mnogi nemaju značaj za dalji tok radnje. Idealan ritam priče uspostavlja se od drugog, Elišebinog poglavlja, kada se uvezuju raštrkani odnosi između Danutine familije i njene, tokovi radnje i likovi se kristališu i dobijaju jasna mesta u priči.
Sotonina pobeda
Atmosfera romana izuzetno je vešto oslikana, ali i prenesena Milenićevim prevodom. Lirika u Kanovičevom pisanju najosetnija je u opisima prirode i unutrašnjim životima junaka. Mirisi juodgirjajskih polja tokom kosidbe osećaju se sa stranica kao Lomsargisovo parče raja, daleko od rata i neplodne supruge. Elišeba je u snovima osećala vreli pesak na kome je htela da izgradi novu civilizaciju i njen otac pevušio je u ritmu kliktanja svoje šivaće mašine.
Drugu stranu ogledala čine junaci poput krojačkog šegrta Juozasa, pod sovjetima kivan na bogataše, a pod nacistima na Jevreje. On je proizvod banalnosti zla, čovek koji odvodi ljude na streljanje i pere ruke činjenicom da nije lično pucao. Zadojen siromaštvom i naivan, predstavlja ljude koji u životu traže brzu nagradu, što je dar od Sotone lično, nasuprot dugom i mukotrpnom putu koji prethodi nebeskom kraljevstvu. Iako barata velikim brojem religijskih motiva, Kanovič definiše zlo kao isključivi produkt ljudske pohlepe i sujete, kroz ljude koji će krasti nadgrobne ploče kako bi dobili kuću u centru naselja. Božanstva, kako jevrejska tako i hrišćanska, napustila su Miškin i zavladala je tišina groblja koje više nema ko da čuva.
Sotonin čar nije roman za ljubitelje bajki u kojima dobro po svaku cenu pobedi. Zlo Kanovičevog sveta je sveprisutno i nepobedivo jer potiče od običnog čoveka, gradonačelnika Tarajle ili poltrona Poviljukasa, u čijim rukama je moć da naprave svet kakav požele i da ga isto tako unište kako im u zadatom trenutku odgovara. Kanovič ne pruža utehu čitaocu da spas dolazi, već prikazuje autentičnu, iskrenu hroniku jedne varoši i njene propasti. U Kanovičevom pisanju, čovek kao krojač sopstvene sudbine postaje Sotona. Jedina nada ostaje u konceptu nove prazne table, da će se na groblju čovečanstva stvoriti drugačija civilizacija.
Autorica: Ana Ogrizović
Knjigu možete kupiti u Buybook shopu.
*Tekst nastao u okviru Međunarodnog književnog festivala Bookstan
Bilješka o autorici:
Ana Ogrizović, rođena je 1999. godine u Vršcu. Na završnoj je godini osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Završila je Filološku gimnaziju, sa japanskim kao prvim jezikom. Tokom gimnazije je bila aktivni volonter udruženja Sakurabana i učestvovala u realizaciji brojnih festivala. Dobitnica je nagrade “Borislav Pekić” 2018. godine za esej. Potpisuje dramaturgiju dvaju studentskih predstava, (postavke Čehova i Gorkog). Objavila je više prikaza i kritika na temu filma, pozorišta i književnosti, kratke priče, kao i poeziju. Radila je kao dramaturškinja i kopirajterka na snimanju TV emisije. Bila je Q&A moderatorka na pozorišnom festivalu FIST 2021 i gostovala kao kritičarka festivala izvedbenih umetnosti u Rijeci iste godine. Autorka je scenarija nekolicine studentskih filmova i vežbi. Finalistkinja je Festivala najbolje evropske kratke priče 2022, kao i konkursa za zbirku kratkih priča “Zlatni hrast 2022” u organizaciji izdavačke kuće Nova poetika. Trenutno sprema dramatizaciju manga stripa “Ikigami” za pozorište.
Dunjalučar 