Amirkhani razbija iluziju poverenja u tradicionalnog sveznajućeg naratora, navodeći čitaoca da preispita sopstveno verovanje u napisano. On priča/piše: kako bi se oslobodio. Sve što je moralo biti rečeno – rečeno je! Na čitaocu je šta će sa tim saznanjem.
Roman u kojem je moguće izgubiti se!
Reza Amirkhani, Njen ja, Sarajevo, Buybook, 2021, preveo Muamer Kodrić
Roman Reze Amirkhanija Njen ja objavljen je 1999. godine i važi za jedno od najpoznatijih dela ovoga autora, s preko pedeset izdanja u Iranu. Radnja romana prati kulturne i političke događaje i previranja savremene istorije Teherana, paralelno s prikazom dnevnog i porodičnog života dveju porodica i njihovih isprepletanih sudbina.
Već samim naslovom autor upućuje na multilinearni pripovedni tok i postmodernističko ukidanje hronološkog načina povezivanja događaja, te je ovo prva prepreka za nespremnog čitaoca. Jednostavnije rečeno: ko, gde, šta i s koje pozicije govori može biti vrlo zbunjujuće. Dakle, oprez: ovo je knjiga u kojoj je moguće izgubiti se!
Stoga, ili vodite beleške, ili se prepustite piščevom lelujanju kroz vremena, prostore i lica, pa se na kraju rezignirano pitajte zašto ste potrošili svoj dragoceni novac na ovu knjigu i kako je moguće da ste postali toliko neskoncentrisani.
Glavni junak Amirkhanijevog romana, Ali Fetah, govori o svom dečaštvu i odrastanju u Teheranu, a sveznajuće sećanje meša se s pripovednim sada iz kojeg progovara odrasli junak-pripovedač kroz uplive utisaka, misli, (skoro-pa-fantazmagoričnih) snoviđenja, stilskih vežbi, varijacija, autoreferencijalnosti, ponavljanja, komentara, neispisanih stranica, kao i mnoštvo izlazaka iz okvira narativnog toka, direktnog obraćanja čitaocu te poigravanja s istinitošću iskaza: “Ali, ti si još gori od mene! Sudiš o ljudima na osnovu onoga što si pročitao u ovom romanu.” Na ovaj način pripovedač razbija iluziju poverenja u tradicionalnog sveznajućeg naratora, navodeći čitaoca da preispita sopstveno verovanje u napisano, ali stvara i dodatni sloj intime između onog koji piše (govori) i onoga koji čita: pogreške su moguće samo u neposrednom, živom govoru, bez umetničke stilizacije teksta – otuda mogućnost da pamćenje/sećanje vara.
Poglavlja su naslovljena i koncipirana kao svojevrsno ogledalo pripovedne šarolikosti i smene pozicije pripovedača: pripovedno ja i on javljaju se naizmenično: Prvo ja, Prvo on, Drugo ja, Drugo on… sve do poslednjeg poglavlja koje nosi naslov Njen ja i saobražava sve prethodne pripovedne pozicije, tako što novi pripovedač u trećem licu integriše priču Alija Fetaha i nakon njegovog nestanka.
Takođe, mnoštvo likova i preplitanje vremenskih perspektiva poput fragmenata koji nisu sasvim jasno povezani, može biti još jedan razlog zašto je roman slabo prohodan neupućenom čitaocu, dok se priča objedinjuje tek u epilogu.
Antibildungs roman – porodična tragedija Fethovih
Odjek istorijskih događaja, političkih previranja u Iranu u prvoj polovini dvadesetog veka utkan je u romaneskni tok i vidljiv na mikroplanu pripovednog toka: skidanje hidžaba, pripremanje revolucije i nasilna modernizacija pogađaju junake (i junakinje!), koji su aktivni učesnici istorijskih promena koje se dešavaju, a ne samo njeni puki posmatrači. Međutim, za čitanje ovog romana nije vam potrebno predznanje o novijoj istoriji Teherana, ali jeste strpljenje da integrišete mnoštvo preplitanja pripovednih i vremenskih perspektiva.
Atmosferičnost i pikturalna detaljnost prvih opisa prostora – ulica, zgrada, džamije, dućana – i utisak zaustavljenog vremena u prvom delu romana snažno su oživotvorene. Autor do tančina prikazuje svakodnevni život junaka: klanje ovaca, spremanje obroka, mirise zemlje, kamfora, halve… Ovo gotovo istoriografsko insistiranje na detaljima stvara čitaocu očekivanje da će se raditi o jednom detaljnom, pomalo monotonom, ali doslednom romanu. Međutim, ambijentalni stoicizam s početka, kontrastivan je ubrzavanju i fragmentaciji teksta u daljem razvoju romanesknog toka. Kao da se vreme ubrzava, a pripovedanje takoreći usitnjuje, razlaže i kida što dublje i dalje odmičemo kroz (i u!) tekst. Postaje uzbudljivije, ali i teže ispratiti. Kao da je i samom pripovedaču teško da u sećanje prizove sve baš onako kako se zbilo, pa želi da ostavi prostora za pogrešku.
O tome da je Amirkhani želeo da opiše povest zemlje, grada, naroda, ali ponajviše jedne, odnosno dvaju porodica, jedne imućne, a druge uboge, ali obeju sa svojim radostima i žalostima, ponajviše svedoči grafički prikaz porodičnog stabla Fetahovih, koje se daje kao podsetnik čitaocu, ali uz autoironičan komentar autora: “Uplašio si se? Strah te za poštovane čitatelje, zar ne? Ma daj, sve je kako treba biti…”
Tragedija porodice Fetahovih i Skenderovih označena je smrću Alijevog oca pod nejasnim okolnostima, zabranjenom ljubavlju Alija i susetkinje Mehtab,a zatim i smrću Alijevog najboljeg druga i Mehtabinog brata Kerima
Pa ipak, i pored nekolicine ženskih likova, a naročito likova Merjem i Mehtab, o njihovom doživljaju ne znamo skoro ništa, osim onoga što zaključujemo na osnovu njihovih postupaka: Merjem odbija da skine maramu, čak i kada novi propisi nalažu da mora to da učini, Mehtab prva pokušava da se približi Aliju, ali on uzmiče. Obe odlučuju da odu na studije u Pariz, iako se to protivi volji njihovih roditelja. Amirkhanijeve junakinje ne govore, već – delaju.
Roman o prijateljstvu
Prijateljstvo osetljivog i tihog Alija i nestašnog i bučnog Kerima još jedna je od velikih tema ovog romana. O nesebičnosti i toplini koja prati njihov odnos svedoči i uvodni prikaz dva dečaka koji vode dve ovce, smeđu i belu. Nakon što su ovce zaklane, Ali će reći svom Babuši: “Crna je bila moja, a smeđa Kerimova. Znaš zašto? Jer ja više volim smeđu boju. I zato sam smeđu ovcu dao Kerimu.”
Izuzev da istakne značaj prijateljstva, o liku Kerima ne saznaje se mnogo, nema dubinske psihologizacije u slikanju njegovog, ali ni ostalih likova u romanu. Zato često mogu delovati neubedljivo jer čitaocu nije poznata unutrašnja motivacija koja ih nagoni na delanje.
Ljubavna priča Alija i Mehtab, koja i naslovom zaokružuje određenje identiteta junaka (ona je ta čiji je ja njen), suptilno se prepliće kroz sve nivoe uobličenja priče: još od najranijeg detinjstva zagledani jedno u drugo i povezani nedokučivom sponom, mladi par nailazi na zabranu i neodobravanje porodica, koje se protive vezi imućnog mladog Fetaha i sirotinjske kćeri.
Ljubav prema mističnoj Mehtab (sama reč mehtab na perzijskom označava mesečinu), najpre devojčici, a zatim i ženi od krvi i mesa, prati junaka, pretvarajući se u ljubav prema bogu i univerzalno osećanje koje i nije upućeno samo jednoj osobi, već čitavoj jednoj epohi, prostoru i vremenu. Često je Amirkhani na granici patetičnog u prikazu ove ljubavi. Često se identični opisi ponavljaju, a postupci junaka su ne(dovoljno)motivisani. Iako ona prožima roman u celosti, ni o njenim uzrocima i razvoju ne znamo skoro ništa. Možda zato što ni sâm junak ne zna. Mehtab je simbol čistote, utočišta, simbol svetilišta koje Ali pokušava da sačuva i nakon mnogih godina. Mehtab je i uzrok njegovog poniranja u samog sebe, u svoja sećanja i, nadasve – Mehtab je uzrok zbog koga Ali priča, odnosno piše. Ali zašto je tako – nije do kraja razjašnjeno.
Možda otuda njegovo uzmicanje pred konačnom prilikom da se njihova ljubav ostvari: stavljajući Mehtab na pijedestal platonske neostvarivosti, ona postaje idealom, čija se svetost samo posredno upija, i čiji plamen tinja održavajući uspomene živima i omogućavajući im da isplivaju.
Konačno, kada je napisao svoju knjigu, u razgovoru s dervišom, Ali će čuti reči: “Možeš slobodno svakome ko poželi dati da je pročita! Ništa se strašno ne bi desilo…! Zasigurno, što se čovjek prije očisti, to bolje po njega.”
Zato i priča/piše: kako bi se oslobodio. Kada je priča ispričana, nestaje i pripovedača: Ali Fetah gubi se netragom upravo onda kada je vreme za to i biva pokopan u mezar nepoznatog šehida. Sve što je moralo biti rečeno – rečeno je! Na čitaocu je šta će s tim saznanjem.
Autorica: Milica Petrović
Knjigu možete kupiti u Buybook shopu.
*Tekst nastao u okviru Međunarodnog književnog festivala Bookstan.
Bilješka o autorici:
Milica Petrović rođena je 1993. u Šapcu. Završila je osnovne i master studije Srpske književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Dobitnik je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za 2018. godinu; treće nagrade na 9. i 11. književnom konkursu „Vukašin Conić“ (2018, 2020); druge nagrade za kratku priču na XXVII Svetosavskom književnom konkursu Narodne biblioteke Njegoš u Knjaževcu (2019). Prozu i poeziju objavljuje u časopisima i specijalizovanim zbornicima. Objavila je knjigu kratkih priča pod nazivom Nedelja nagrađenu na konkursu Matice srpske – Društva članova u Crnoj Gori (2020). Trenutno pohađa doktorske studije Srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Dunjalučar 