Dvojina
U sezoni kovid kuge, kada su svi bili na ilegalnim žurkama, kao kada je rat, kao kada je apokalipsa, kao kada više ništa neće biti. Osim što će biti sada, dok padaju duge kiše. Oko nas sumaglica duvanskog dima, smog isparenja na podu nečijeg stana u gradu. Dok se smenjuju narodnjaci i rok. Posle se jede burek u autu, da upije alkohol. Vozi se daleko od centra, jer nismo za centar više. Čita se drama drugarice koja gleda čudnim očima, dok ide ona stvar od Nirvane: „Something in the way“ i kroz suze padaju slike „Neba nad Berlinom“, u trenucima dok mladić razmišlja o skoku. Onaj što ide, a zašto? Mi ne znamo kada će crv da razjede pluća, jer više nas nije briga za crva, pluća, ni krila…
Stojim uz zid, crva više nema. Ipak primiče se polako. Kao da mile senke po zidu, i puževi po ivici žileta. Zar ćete u mojim očima pročitati knjigu pitanja, to su samo korice. Neka tiha stopala hodaju po plafonu, do zida, kako ne bih skočio:
-Imam Markesa, al’ nije mi se dao. Ni tamo, ni ovamo.
-Gde je Borhes?
-Neke tužne ruševine opet padaju.
-Nema ruševina, zima. Znaš li kakvog je ukusa crvena boja?
-Smršao si.
-Kao da gledam muziku.
-Smešan si.
-Kao vampir u zoru.
-Kao Sid lenjivac…
-Sid, gospodar vatre!
-Ne saosećam.
-Zatvori vrata, upali vatru.
-Lezi, sanjaj lepše.
-Sanjao sam mrtve.
-Upali im sveću.
-Živi se jašu sa bivšim ljudima.
-Pa šta, žderavac pojede svet i opet mu je malo.
-Ja bih jeo lokum.
-Ti jedeš govna.
-Nešto smrdi.
-Ništa ne smrdi.
-Uzeću te, sad i ovde.
-Kako hoćeš.
-Kada ti kažeš…
-Još malo, još samo malo…
-Moram da idem.
-Kako hoćeš.
-Ne bežim.
-„Sto godina samoće“ traje kratko.
-Vratiću se, tamo nekad, tu negde.
-Da bežimo?
-Ja odoh.
Nikuda ne idemo, kako nas je učio Beket.
Sa moje kose šire se krugovi, kao kamen u dodiru sa vodom. Čini joj se da nešto piše, i meni se čini. Kada bi još mogao to da pročitam, jer ne vidim svoje teme. Beskrilne seni beskičmeno se protežu po zidu, do plafona, tik iznad moje glave, sve kako bi pročitala:
Da zažmuri Sunce i ogreje sve promrzle do smrti. Njih pokriva osmeh, od koga zavisi cvat oblaka nad Samosom. Iliuzije padaju u život i nečije će duše zavisiti od groba u kome leži Mirna. Na gomili zemlje, neka će skitnica pronaći postelju, dok ga zorom ne probude deca što prose: „Sitniš, za hleb i jogurt“. Traže cigaretu, „da zagreju pluća“. On ne zna šta su sitnice. Proveo je najčistiju noć u crnoj postelji. Dečijoj. Na peronu čeka vagon koji trune usred ravnice, zaglavljen u blatu. Možda neće ni doći, ali on već u džepu nosi slike neba celog sveta. U šaci krije jedno zrno, i ono će proklijati. Od poljupca crvene, i strašnog osmeha žute boje.
Svet ga pre toga nije trpeo, njega niko ne trpi, jer on ne podnosi viruse, ni prečice. Ne vidi boje, samo poneke. Do prve kiše. Onda upada u apatiju i analogiju.
Ponovo me gleda kako stojim na ivici, korak do anbisa. Kao da ništa nije pročitala sa moje kose. Šta mi se vrzma pod kapcima dok žmurim sa simsa. Svakoj muškoj svinji u glavi su strahovi, seks i poneka pesma.
-Ima li tenzije?
Pauza
-Gde lutaš?
Pauza
-Privlačiš pažnju.
-Ne.
Tišina
-Zašto to radiš, prestani.
-Nikada nisam bio siguran.
Tišina
-Počni.
Tišina
-Ceni malo sebe, čoveče.
Duga tišina, nervozni osmeh
-Dobro je to, baš mi se sviđa.
Pauza
-Nije sranje, pogledaj me.
-Hvala ti.
-Prestani više tako da pričaš. Stvarno si me iznervirao.
– (posle kraće tišine) Izvini.
-Samo nemoj.
-Opet.
Tišina
Nervozni osmeh
-Ozbiljno, iznervirao si me. Ne trošiš ničije vreme, nisi džabe ovde. Ende.
-Dobro, izvini.
-Ne izvinjavaj se, nego idi kod psihologa.
Pauza
-Zakaži obavezno.
-Hoću, sledeće nedelje.
Opet ista žurka, ponovo oko nas rat i apokalipsa. Ovoga puta senke u sobi mirišu na dvojinu. Dobra noć, mnogo nas u stanu. Pušta se muzika, nema nameštaja. Podovi su goli. Mrak je, osim par lampi okolo. Ljudi plešu govor starih naroda. Žurka podseća na scene filmova iz osamdesetih. Samo nije ista muzika. Ima nepotizma od žene što je bila na tim žurkama, verovatno jer neki umetnici puštaju narodnjake, pa se sablažnjava dok oni ne dobace:
„Bez nepotizma molim!“
Meni je smešno, mada se već danas ponovo ne smejem.
Autor: Bojan Tasić
Bilješka o autoru:
Bojan Tasić rođen je 1995. godine u Vranju. Student je dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Učestvovao je u školi dramaturgije „Slobodan Stojanović“ na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji 2019. godine. Takođe učestvovao je u selekciji filmova za Festival Evropske filmske akademije (EUFA).
● Scenarista je kratkometražnog film “Kasno je” u režiji Jasmine Zagorac koji je premijerno prikazan u Cineplexx bioskopu Ušće 15. Decembra godine.
● Jedan od autora dokumentarog filma povodom 70. godina smera menadžmenta na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
● Scenarista je kratkometražnog distopijskog filma “Kod” u režiji Branislava Stošića.
● Urednik je biltena 41. Borinih pozorišnih dana.
● Publicista teksta u časopisu “Scena” u okviru Sterijinog pozorja.
● Dramatizovao je bajku “Pinokio” izvedenu u saradnji FDU i Lutkarskog pozorišta “Pinokio” u sklopu projekta “Budi deo bajke”
● Scenarista je kratkometražnog filma „Najmiliji“ godine u režiji Milutina Miloševića.
● Saradnik je na scenariju kratkometražnog filma „Priručnik za samoubice“ 2020. godine u režiji Krune Kablar.
● Učestvovao je na pozorišnom festivalu „Joakim Vujić“ 2020. godine kao kritičar – član žirija okruglog stola kritike i kao jedan od pisaca biltena.
● Priča „Vinogradi“ na konkursu Službenog glasnika „Vi pišete, mi nagrađujemo“ 2020. godine
štampana je u zborniku najboljih kratkih priča.
Dunjalučar 