Loša higijena sna

Loša higijena sna

Čitalac migrirajući iz prvog dela u drugi deo knjige, baš kao što čini i junak, a zahvaljujući promišljenoj kompoziciji romana, neminovno uviđa važnost geografskog područja koji odeđuje identitet čoveka u velikoj meri, kao i nemogućnost da se isti odbaci.

Vrlo je verovatno da ste patili ili patite od neke vrste disomnije. Disomnija se odnosi na široku klasifikaciju poremećaja spavanja koja uključuje poteškoće sa spavanjem, ostajanje u snu ili patnju usled osećaja preterane pospanosti. No koliko često imamo priliku čuti da se neko našao u situaciji sličnoj onoj koja je zadesila Konrada Rutkovskog, Pekićevog junaka romana Kako upokojiti vampira, čiji je povratak u primorski grad D. nakon dve decenije imao za cilj da upokoji nemirnu savest, a rezultirao upokojenjem njegovog zdravog razuma?

Igor Stanojoski maestralno će nam prikazati u svom autobiografskom epistolarnom svedočenju o sedmomesečnom, rečju turbulentnom periodu života, kako „neko ko grli svoje selo, ko voli svoj svet koji je stvorio za sebe i veruje da nosi svoje veliko selo sa sobom u sebi“, može lako postati žrtva drugačijeg tipa: „onih koji nikada ne bi izdržali život sa suhe strane prozora, niti imaju svoje sopstveno selo, niti su ikada željeli imati takvo nešto“. Stanojoski nam u hipnotišućem svetu koji uvlači čitaoca i zadržava ga da bez daha živi između korica knjige Disomnije, otkriva kako se njegov junak našao u obe pomenute situacije, te možda još važnije, kako iznoseći glasno svoju istinu, on ipak uspeva da se probije kroz košmar nijansi i izađe na drugu stranu, u mesečinom obasjano selo – Veliko.

Knjiga je podeljena na dva dela. Prvi deo čini devetnaest pisama u kojima saznajemo ponešto o životu pisca u Ukrajini u gradu Lavov, njegovoj karijeri u usponu, zadovoljstvu po pitanju emotivnog plana i njegovoj verenici Nastji, koju prati na njenim čestim putovanjima, nužnim zbog prirode njenog posla. U prvi mah čini nam se da je u junakovom svetu sve onako kako bi on želeo, on ostvaruje sve čemu stremi. Doduše ne baš sve, doznajemo i da pati od neke vrste disomnije zbog koje ga na mnogim stranicama knjige srećemo budnog u kasnim noćnim časovima – vreme provodi listajući novosti na Fejsbuku. Jedne će noći poruka od izvesne Karoline napraviti potpunu, neočekivanu, nezamislivu pometnju i preokret u životu glavnog junaka Disomnija. U drugom delu junak nas izveštava o svom povratku u Makedoniju, u selo Veliko, u kom je rođen i odrastao, nakon jedanaest godina životu u Ukrajini, gde je pokušao, ne samo da zaboravi već da potpuno izbriše svaku uspomenu na prošli život u Velikom. Takvom nadljudskom naporu i činu prethode veliki i tragični događaji koje ćete, naravno, otkriti sami, čitajući ovaj prozni melem.

Kada jednom odloži knjigu Disomnije, čitalac neminovno shvata da je kod Stanojoskog sve u znaku kruga. Njegova tendencija da svaki novouvedeni motiv zaokruži, nadmašuje čitaočevu sposobnost da memoriše detalje koje je na prethodnim stranicama prevideo, nepravedno zapostavio. Tek kada, nadalje čitajući, dospe do zatvaranja kruga, setiće se čitalac i iznenaditi, najzad pozdraviti ovakvu hiruršku preciznost davanja svakom detalju priče njegov zaokruženi epilog.

Glavni junak, dvadesetdevetogodišnji pisac u usponu, neretko insistira na teoriji o sistemu priča i objašnjava: „Smatrao sam da priča, s kojom se može poistovjetiti jedan ljudski život, nije jednostavna i jedinična, nego je čini cijeli sistem međusobno povezanih priča. I taj sistem priča vezan je sa sistemima priča koje bi se poistovjetile sa životima njemu bliskih ljudi.“

Pa ipak, čini se da su ti sistemi priča koji čine jednu kompletnu autobiografsku celinu, prethodno sastavljeni od mikrokoncentričnih krugova u kojima na svako naše moguće zašto – postoji naredni krug koji daje odgovor zato. Zato što sistemi priča koji su neophodni da bi jedna zaokružena celina funkcionisala, nisu samo evociranje teorija junakovog dede, koje, usput, smatra vrlo jednistvenim i tačnim stoga ih često podvlači i poziva se na iste, one su realizovane i verbalizovane u Disomnijama veštim narativnim metodama Stanojoskog. Ova knjiga nosi nekoliko razina putem kojih se dočitava i ono zaboravljeno, naizgled nevažno.

Tek drugim iščitavanjem intimnih ispovesti autora, jasno primećujemo teoretisanje junaka o povezivanju svih sistema priča i realizovanje istog perom autora, a neupitno je impresivna i važna (suptilno namećem sopstveni sud), pojava knjiga koje od nas iziskuju drugo čitanje, mame nas, prosto pozivaju da se posvetimo, da zagrebemo, da preispitamo sebe, da preispitamo autora, te konačno donesemo sud o njegovim tendencijama i sud o sopstvenom, doživljenom.

Povampireno selo Veliko

Pekićevu intenciju da se kroz primer čoveka čiju povampirenu savest ni glogov kolac ne bi mogao da upokoji, poigra sa svojim čitaocem uvodeći motive vampira, prikaza i halucinacija za koje do samog razrešenja Konradovog slučaja, pa ni tada, nismo sigurni jesu li stvarna dešavanja ili plod pomerenog razuma, kao i njegovu tezu da je autocenzura rak književnosti dovodim u vezu sa Stanojoskim zbog onoga što se učitava u drugom delu Disomnija.

Naime, naš nekada situiran, voljen i zadovoljan junak lišava se autocenzure kada uz sav rizik od marginalizacije s književne, socijalne i emotivne sfere života, ipak o političkoj situaciji u Ukrajini govori otvoreno, javno i iskreno i to upravo ono za šta unapred zna da će rezultirati krahom dotadašnjeg života.

Nadalje, život se strmoglavo urušava primoravajući ga da napusti grad i državu u kojoj je izgradio život i sve njegove sisteme priča, te da se vrati u Makedoniju, u domovinu, u iskonsko, gde će ga dočekati mitsko i paranormalno, ovo naravno samo u vidu uobrazilje jednog nenaspavanog, povređenog i izneverenog čoveka čiji se um lako podražava natprirodnim idejama o povampirenju svih pokojnih koji su nekada bili njegova porodica, a povodom koje oseća grižu savesti. Za razliku od Pekićevog junaka, Stanojoski će na koncu, kada se svi čvorovi odmrse, i na svako paranormalno s izlaskom sunca ukaže logičan odgovor, shvatiti da je njegov povratak u Makedoniju ispravan, okrepljujuć, čak, spasonosan.

Čitalac migrirajući iz prvog dela u drugi deo knjige, baš kao što čini i junak, a zahvaljujući promišljenoj kompoziciji romana, neminovno uviđa važnost geografskog područja koji određuje identitet čoveka u velikoj meri, kao i nemogućnost da se isti odbaci:

„Moje selo je veliko. Sredinom teče rijeka brzog i uskog toka. Slijeva i zdesna prostiru se unedogled zelene livade. Tu je i poneki kućerak u kojem živi poneki čovjek, pa ti je milo da ga vidiš i čuješ. U mom selu su ljudi u pravom smislu riječi. Ljudi-priče, ljudi-romani. Tu je mješovita šuma, poneka topola među livadama, nagore smreka, nagore hrastovi i bukve. Stojim na brdu i grlim taj nedogled. Moje selo je Veliko.“