Anton Pavlovič Čehov, ruski književnik, rođen je 29. januara 1860. godine u Tagangoru. Završio je medicinski fakultete u Moskvi i radio kao liječnik. Književnim radom počeo se baviti već kao student objavljujući pod pseudonimom Antoša Čehonte kratke humoreske. Godine 1886. objavio je prvu zbirku novela Šarene priče. Čehov je postao majstor ruske novele. Teme su mu malograđansko vegetiranje, karijerizam, začahurenost činovnika i inteligenata, primitivizam ruskog seljaštva. Čehov piše i drame i postaje jedan od začetnika moderne dramaturgije. Na njegovim dramama izgradio je svoj stil čuveni Moskovski hudožestveni teatar (MHT) pod vodstvom K.S. Stanislavskog. Najpoznatije su mu drame: Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik. Poznatije Čehovljeve novele su: Stepa, Paviljon br. 6, Jonič, Smrt činovnika, Kaštanka, Zaručnica, Čovjek u futroli, Dama sa psićem, Kameleon i dr. Čehov je umro 15. VII 1904. god. U Badenweileru (Njemačka).
Anton Pavlovič Čehov: Smrt činovnika
Jedne vrlo lijepe večeri je isto tako lijep uredski intendant Ivan Dmitrič Červjakov sjedio u drugom redu fotelja i kroz dvogled gledao “Korneviljska zvona”. Gledao je i osjećao kao da se nalazio na sedmom nebu. Ali iznenada… U pripovijetkama često susrećemo to “iznenada”. Pisci su u pravu: život je tako pun raznih iznenađenja! Ali najednom se njegovo lice namršti, oči kliznuše pod očne kapke, disanje se zaustavi… on odmače dvogled od očiju, naže se i… apčhi!!! Kao što vidite, kihnuo je. A kihati nikome i nigdje nije zabranjeno. Kišu i seljaci, i uprav-nici policije, pa ponekad čak i savjetnici. Svi kišu. Zato se Červjakov nije nimalo zbunio. Ubrisao se maramicom i, kao učtiv čovjek, pogledao oko sebe da nije nekog uznemirio svojim kihanjem. Ali sada se najednom zbuni. Ugledao je kako starac koji je sjedio pred njim u prvom redu fotelja rukavicom prilježno briše svoju ćelu i vrat i nešto gunđa. U tom starcu Červjakov je poznao civilnog generala Brižalova, koji je služio u saobraćajnoj upravi.
“Poprskao sam ga!” pomisli Červjakov. “Nije moj šef, ali ipak je to nezgodna stvar. Treba se izviniti.”
Červjakov kašljucnu, naže se naprijed i šapnu generalu na uho:
Izvinite vaše… stvo, poprskao sam vas… sasvim neho-tice…
Ništa, ništa…
Boga vam oprostite. Nisam… nisam htio! -Ah, sjedite, molim vas! Pustite me da slušam.
Červjakov se zbuni, glupo se nasmiješi i poče da gleda na pozornicu. Gledao je Červjakov, ali onog blaženstva više nije osjećao. Nemir ga je počeo mučiti. Za vrijeme pauze približio se Brižalovu, pomuvao se pored njega i, savladavši svoju snebivljivost, progunđao:
Poprskao sam vas, vaše… stvo… Oprostite… To je… sasvim nehotice..
Ah, koješta… Ja sam već zaboravio, a vi opet isto! – reče general i nestrpljivo mrdnu donjom usnom.
“Zaboravio, a u očima mu pakost” pomisli Červjakov podozrivo pogledajući generala. “Neće ni da govori. Trebalo bi mu objasniti da uopće nisam imao namjeru… da je to prirodan zakon, jer može još pomisliti da sam htio da pljunem. Ako sada ne pomišlja tako nešto, kasnije će da pomisli!…”
Došavši kući, Červjakov ispriča ženi kakvu je neuljudnost učinio. Međutim, kako mu se činilo, žena je isuviše lakomisleno gledala na tu stvar; ona se prvo bila uplašila, ali kada je čula da je Brižalov “tuđi”, umirila se.
Pa ipak ti otiđi, izvini se – rekla je. – Može još pomisliti da se ne umiješ ponašati među ljudima!
To i jest baš ono! Ja sam mu se izvinjavao, ali on nekako čudno… Nijedne čestite riječi mi nije rekao. A ni vremena nije bilo za razgovaranje.
Sljedećeg dana Červjakov je obukao nov činovnički frak, podšišao se i pošao Brižalovu da objasni… Kada je ušao u gene-ralovu sobu za prijem, zatekao je mnogo molilaca, a među njima i samog generala, koji je već počeo da prima molbe. Ispitavši nekoliko molilaca, general podiže oči i na Červjakova.
Sinoć u “Arkadiji”, ako se sjećate, vaše …stvo – poče da referiše uredski intendant – ja sam kihnuo i… nehotice vas poprskao… Opros…
Koješta… Ostavite se, zaboga! Šta ste vi trebali? – obrati se general sljedećem molitelju.
“Neće da govori!” pomisli Červjakov blijedeći. “Znači, ljuti se… Ne, to se ne smije tako ostaviti… Ja ću njemu objasniti…”
Kada je general završio razgovor s posljednjim moliocem i uputio se u unutrašnje apartmane, Červjakov koraci za njim i poče da mrmlja:
Vaše …stvo! To što se ja usuđujem da uznemirujem vaše …stvo, to je upravo, mogu vam reći, iz osjećanja kajanja!… Nisam namjerno, to vi i sami znate!
General napravi plačljivu grimasu i odmahnu rukom.
Pa vi se prosto ismijavate, poštovani gospodine!! – reče general nestajući iza vrata.
“Ma kakvo ismijavanje!” pomisli Červjakov. “Uopće tu ne-ma nikakvog ismijavanja! General, a ne može da razumije! Kad je tako, neću se više ni izvinjavati tom razmetljivcu! Neka ga đavo nosi. Napisaću mu pismo, ali više neću da idem! Bogami, neću!”
Tako je mislio Červjakov vraćajući se kući. Ali pismo ipak nije napisao. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Sutradan je morao da ode i da mu sam sve objasni.
Nisam ja jučer dolazio da uznemirujem vaše …stvo – zamuca Červjakov kada general uperi u njega svoj upitni pogled – zato da bih se ismijavao, kako ste vi izvoljeli reći. Ja sam se izvinjavao što sam vas poprskao kada sam kihnuo… a ni na kraj pameti mi nije bilo da se ismijavam… Zar bih se ja usudio da se ismijavam? Ako bismo ismijavali jedan drugoga, onda, znači, prema ličnosti čovjeka nikakvog poštovanja… ne bi bilo…
General neočekivano poplavje, zatrese se i graknu:
Gubi se !
Šta? – prošaputa Červjakov zamiraći od užasa.
Gubi se !! – ponovi general udarivši nogom.
Červjakov osjeti kako se u njegovoj utrobi nešto otkide. Ništa više ne videći i ne čujući, on ustuknu prema vratima, iziđe napolje i zabatrga nazad… Stigavši kući, da ni sam nije znao kako, ne skidajući svoj činovnički frak, legao je na otoman i… umro.
Dunjalučar 