Šta raditi ako se književni svet raspada i konstituiše vašim čitanjem?


Šta raditi ako se književni svet raspada i konstituiše vašim čitanjem?

Vera u obnoviteljsku moć i magijsko dejstvo priče i pričanja jeste jedna od fundamentalnih odlika i uzroka Šulcovog baroknog, grotesknog, promenljivog, pulsirajućeg sveta i izraza.

Knjiga Ulica krokodila i druge priče sastoji se od dve zbirke koje je poljski pisac Bruno Šulc (1892–1942) za života uspeo da objavi – Cimetaste bakalnice (1934) i Sanatorij u sjeni pješčanika (1937). Pored njih, u knjizi su još i priče „Republika snova“, „Jesen“ i „Domovina“. Navedene priče s kraja knjige funkcionišu i kao metatekstualni ključ za tumačenje somnabulnih, mitologizovanih avantura, doživljaja, predela i ljudi koje pripovedač, nekadašnji dečak Josip, gradi kao svojevrsni autofikcionalni ponor u lavirint intimnih sećanja, fantazije, kolektivnog nasleđa i bremena lektire. Granice fikcije i fakata čitaocu neprestano izmiču kroz delo, što sugeriše potrebu i potragu za, kako se kaže u priči „Starostavnik“, istinskim čitaocem koji će prepuštanjem tekstu i prepoznavanjem njegovih signala, uspeti da prozre i prihvati paradoksalan i protivrečan svet literarnog dela. 

Šulcov rad se neretko u recepciji tumači kroz autobiografsku prizmu, međutim, preciznije je govoriti o tendenciji ka autofikciji koja se u naratološkom smislu poigrava figurama junaka, pripovedača i pisca, odnosom stvarnog i književnog sveta, brisanjem granica između istih – tendencija koja u visokom modernizmu, a potom i postmodernističkoj književnosti široko uzima maha, od Borhesa, pa do, naprimer, Kiša i Albaharija.

U vezi s tim, u Šulcovim pričama primetan je dvostruki pokušaj fikcionalizacije i mistifikacije života – kako samog pisca, tako i pripovedača, Josipa, što ishodi u čitaočevom poduhvatu traganja za smislom i osovinom predočenog sveta. 



„Ideje za koje su živjeli diskreditovala je proza svakidašnjice“

Dve zbirke priča povezane su, načelno, istim likovima, naratorom i jedinstvenim doživljajem sveta, koji se odlikuje prepoznavanjem mitskog i večnog u svakodnevnim pojavama – od prve priče Cimetastih bakalnica, u kojoj se prazan trg poredi s biblijskom pustinjom, dok se usputni prolaznici u avgustovskom suncu jednače s paganskim kultom zlatnih maski. Reaktuelizacija biblijskih vremena najupečatljivija je u starozavetnom gnevu proročke figure oca, demijurga i tvorca ptičijeg kosmosa, Nojeve barke „u koju su se sjatili svi krilaši iz dalekih zemalja“. Osim biblijskih, u pričama srećemo uplive antičkih i egipatskih vremena, kao i čudesni svet Centralne Amerike, koji pripovedač odgoneta i osmišljava na osnovu jednog albuma s markicama. Težnja ka mitologizaciji i mistifikaciji stvarnosti pripisuje se ocu, Jakovu, dok je svojim opisima i naracijom ispoljava sin, Josip. 

Na više mesta u delu ova težnja dovodi se u vezu s pokušajem pripovedača (i oca) da banalnu svakodnevicu i pragmatičnost proze premetne u poeziju, koju vidi kao cilj i zadatak, predstavljen motivom misterioznog Starostavnika – knjige kojoj streme sve druge knjige, Kupusare koja živi i raste, koja se razvija i menja tokom samog čitanja. Osim što tematizuje jednu takvu knjigu, Bruno Šulc sličan efekat fluidnosti i promenljivosti teksta postiže paralelnim stvaranjem i razaranjem svog književnog sveta. „Ideje za koje su živjeli diskreditovala je proza svakidašnjice“ – invencija maštovitosti oca i sina kroz delo postavljena je opozitno likovima svakodnevice, poput majke, Adele i mnoštva bakalina iz zgrade, koji čine intimni krug dečakovog porodičnog obitavanja. Težnja ka životu „u znaku poezije i pustolovine, neprekidnih iluminacija i divljenja“, ka stvaranju sveta po sopstvenoj meri, eksplicitno se iznosi u priči „Republika snova“, koja je zamišljena upravo kao suvereni region poezije.

Barokno bujanje stila, ali po koju cenu?

Na jednom mestu u priči „Genijalna epoha“ ističe se kako je svet kroz pripovedačeve ruke prošao ne bi li se obnovio, revitalizovao. Slična ideja javlja se u „Proljeću“, gde se naglašava da proleće buja i počiva na pričama, da je ono čisto vaskrsavanje priča. Vera u obnoviteljsku moć i magijsko dejstvo priče i pričanja jeste jedna od fundamentalnih odlika i uzroka Šulcovog baroknog, grotesknog, promenljivog, pulsirajućeg sveta i izraza. 

Neretko se dešava da se Šulcova rečenica rasprši u gomilanju slika, čulnih utisaka i nadražaja, što ume da deluje preplavljujuće i zamarajuće po čitaoca; čitave priče figuriraju kao raspušteni i nabujali opisi, prepušteni slobodnoj asocijaciji i izrazu, koje je prevod Milice Markić uverljivo dočarao. U pojedinim pričama utisak preplavljenosti proizlazi iz događaja koji se nižu vrtoglavom brzinom, koji često nude alternativne, potencijalne, pa i međusobno isključive verzije i ishode istih dešavanja, bilo da je reč o ličnom doživljaju ili pobuni protiv zvanične, kanonske verzije istorije. Međutim, napor koji probijanje kroz tekst stvara olakšan je metatekstualnom svešću – usputnim komentarima koji otkrivaju smisao i nameru iza tog teško prohodnog tekstovnog tkiva: „Grdno strpljenje je potrebno da bi se u tom pletežu pronašao pravi tekst.“ Tako, naprimer, u priči „Jesen“ vidimo da pripovedač poseduje svest o efektu uljuljkivanja čitaoca na talasima beskrajne frazeologije – krasnorečivost koja je inicijalno bila motivisana bojkotom prema granicama zbilje, iz težnje ka poeziji do kraja knjige pretvara se u manir. Svest o trošnosti svega, pa i mladalačke egzaltacije izraza, biva time maestralno dočarana na stilskom nivou teksta.

(De)stabilizacija sveta

U prirodnom, godišnjem ciklusu, na kom počiva kružno, mitološko vreme knjige, usponi i padovi teksta, jezika i stila dovode se asocijativno u vezu s prolećem, odnosno jeseni, kao što smo videli iz naslova priča. Doba godine u mnogim pričama služi kao povod fantastičnih pripovedačevih doživljavanja. Suprotno tome, hronotop, istorijsko vreme i prostor naracije, sveden je na usputne detalje, asocijacije i aluzije, koji služe kao slaba, ali ipak prisutna spona sa stvarnim svetom. Za vreme se pak često ističe kako je ispalo iz toka, kako je reč o nedisciplinovanoj stihiji. Postoji vreme van kalendara, nezabeleženi i slobodni trinaesti mesec godine; razlikuje se individualno vreme od osobe do osobe – ono može teći unapred ili unazad, sporije i brže, može čak prevariti smrt. Ovakav odnos prema vremenu i prostoru doprinosi pomenutoj fikcionalizaciji stvarnosti, stvaranju efekta mešanja sna i jave, što se najbolje vidi u priči „Sanatorij u sjeni pješčanika“. 

U fabulativnom smislu, na tragu odnosa sna i stvarnosti, mnogi tokovi postoje tek kao jedna mogućnost multiverzuma – kao događaji koji se istovremeno ostvaruju i ne ostvaruju, koji pokušavaju da se dogode, ali ne mogu to u potpunosti učiniti, te im se pristupa kroz mnoštvo perspektiva. Narativ se u jednoj rečenici stvara, a već u drugoj razara. Upečatljiv primer primene ovog postupka jeste priča „Proljeće“, u kojoj fantaziranje nad klaserom markica rađa čitav splet pikarskih avantura i intriga, u kojima se pripovedačev život i svet dovode u opasnost.

Raspadanje fabule može se dovesti u vezu i s procesom destabilizacije figure pripovedača – identiteta skrojenog prvom knjigom, koji se već u drugoj knjizi rastače na niz potencijalnih figura: da li je to dečak, srednjoškolac, student, penzioner ili ponovni đačić, neimenovani usamljenik, Josip ili Szymci? Sve te maske pripovedača, ako uzmemo da je reč o jedinstvenom glasu, povezane su, ironično, odnosom prema figuri oca – figuri koja je, iako konstanta Šulcovog opusa, istovremeno najnestabilnija u svim svojim metamorfozama, udaljavanjima i približavanjima, putovanjima, smrtima i oživljavanjima. 

Mnoge pomenute priče mogu se sagledavati i kao varijacije pokušaja pripovedača-sina da se nosi s egzistencijalnim nemirom prouzrokovanim nestankom, bolesti ili smrću oca, koja, data mnoštvom oblika i ispoljavanja, događanja i odgađanja, implicira nemogućnost konačnog mirenja i jezičkog uobličenja graničnog iskustva smrti.

Ko je uopšte taj pripovedač i šta on to piše?

Pripovedni fokus Cimetastih bakalnica osvetljava lik oca, Jakova – imenovanog prema biblijskom proroku jevrejskog naroda, s kojim je bog sklopio zavet. Reč je o ahašverskoj lutalici, trgovačkom putniku, koji veruje u slobodu i odgovornost stvaranja, u neprolaznost Materije. On se, i sam neprolazan, preobražava u kondora, bubašvabu i škorpiju, kroz večnu igru gradnje i razgradnje, patetizacije i ironizacije. Ipak, Sanatorij u sjeni pješčanika približava nam mitologizujuće oko pripovedača, koji doživljaje prekrajava i oblikuje iz jedne sužene i nepouzdane, jednako fanatične i fantastične perspektive. I sin, Josip, simbolično, prema biblijskoj paradigmi, nosi ime po jednom od sinova proroka Jakova, onom koji je po legendi prognan od strane svoje braće. Izolovan, usamljen, nestabilnog identiteta, drugi stanovnik Sanatorija, i sam, poput oca, preuzima, između ostalih, i identitet večne lutalice. 

U duhu autofikcije, Josip je, kao i Bruno Šulc, pisac i likovni umetnik, a fokus druge knjige jeste, kako je već kroz tekst nagovešteno, i na samom procesu pisanja, o kom pripovedač često eksplicitno govori, obraćajući se čitaocima. Jedno od pitanja koja se tim povodom aktuelizuju tiče se nemogućnosti originalnog stvaranja, pričanja novih priča – ideje da je sve što nastaje plagijat nekog postojećeg narativa, bilo životnog ili književnog, u celini ili u svojim elementima, stoga što sve priče nastaju iz istog izvora: iz dubina sebe, kolektivnog sećanja, nasleđa, tradicije, iracionalnog, iz sna. Ovakav vid novog, afirmativnog odnosa prema plagijatorstvu može se posmatrati kao preteča postmodernog doživljaja intertekstualne prirode priče.   

U vezi s tim, možemo govoriti i o problemu žanra – šta je Ulica krokodila i druge priče? Pripovedač Josip sam svoje delo naziva romanom, za šta postoje legitimni argumenti: jedinstven svet, likovi, (relativno) objedinjujući glas naratora u različitim životnim situacijama. Međutim, videli smo da je delo lišeno hronološkog principa organizacije – priče su istrgnute iz vremena i često međusobno neodržive u istom univerzumu. Stoga princip uzročno-posledičnog čitanja od početka do kraja nije neophodan za razumevanje narativa – ne postoji vremenski razvoj, glave mogu i proizvoljno da se čitaju, nisu ograničene na horizontalnu ravan teksta. Štaviše, moguće bi bilo neke tekstove izbaciti, ili pak celinu dopuniti novim tekstovima, a da cela konstrukcija ne bude obesmišljena. U tom smislu, možemo govoriti i o čvrsto povezanim zbirkama priča, kako je sugerisano u narativu „Edzio“: „to je jedna velika priča razdijeljena na cikluse, poglavlja i pjevanja, razdana spavačima. Čim jedan stane i umukne, pripovjednu nit drugi preuzme, i priča se ispreda” – metatekstualni opis koji nesumnjivo prepoznajemo i u modelu Šulcovih zbirki, od utiska celovitosti sveta, realizovanog kroz različite pripovedne situacije, do pominjanih pitanja pripovedačevog identiteta, aktuelizovanih zbirkom Sanatorij u sjeni pješčanika

Zašto je, na kraju, pred nama jedna knjiga?

Koncept objedinjavanja obe zbirke i nekoliko priča koje u njih nisu ušle u jednu knjigu, Ulica krokodila i druge priče, pomaže čitaocu da se podrobnije upozna s jednim svetom opsesivnih tema i motiva, svetom varijacija i mogućnosti. Priča „Ulica krokodila” opravdano je istaknuta u naslov ove knjige, s obzirom na to da je reč je o ulici koja se na planu grada pripovedačevog oca sjaji belinom neispunjenosti; ona je svojom prazninom i neizvesnošću postojanja iskakala iz geografske karte, baš kao i celina sveta Šulcove proze – lude i žive sanjarije koja je istovremeno porozna kao papir, fragilna konstrukcija koja se prelama između stvarnosti i svesti o imitaciji stvarnosti, poverena čitaocu na negovanje i prihvatanje.  


Autorica: Stanislava Paunović

Knjigu možete kupiti u Buybook shopu.

*Tekst nastao u okviru Međunarodnog književnog festivala Bookstan.

Bilješka o autorici:

Stanislava Paunović rođena je 1998. u Beogradu, gde završava osnovne studije Srpske književnosti Filološkog fakulteta. Zanima se različitim radionicama, izložbama i kreativnim projektima. Godine 2019. učestvovala je na Mikser festivalu sa koautorskim radom Bojim ga, 737 u okviru Black Box izložbe. Volontirala je pri 15. Beogradskom festivalu poezije i knjige TRGNI SE! POEZIJA! u oktobru 2021. godine, kao i pri manifestaciji Art Weekend Belgrade, održanoj, takođe, u oktobru 2021. godine. Interesuju je fotografija i film. Godine 2018. preko Mladih istraživača Srbije volontirala je u saradnji sa SCI-Germany pri kampu ARSPROTOTOmovie, koji je za cilj imao stvaranje kratkog filma za filmski festival Globale, antifašističkog pokreta u Berlinu. Jedna je od autorki kratkog, eksperimentalnog filma Prozor kroz prostor sad, koji je ušao u zvaničnu selekciju MikroFAF festivala (2020), osvojio prvo mesto na FreeDom DIY festivalu (2020), bio deo filmske selekcije festivala ulične umetnosti Klopka (2021), kao i oficijelne selekcije amaterskih filmova Najkraćeg dana (2021).


Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:

Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.

Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka: