Berlinski dnevnik
Marko Pogačar, Adolfove uši, Sarajevo/Zagreb, Buybook, 2022.
Pamtiti, znači taliti beton smrti.
Na poziv pisca i urednika Semezdina Mehmedinovića, hrvatski pesnik, kritičar i urednik Marko Pogačar je u razdoblju od leta 2020. do kraja 2021. godine vodio dnevnik. Pandemija virusa koja je ostavila nesagledive posledice na svet i navikla nas na svakodnevni pojam smrti, poslužila je autoru kao polazna tačka u pisanju ovog berlinskog dnevnika.
Autor nas vodi kroz Berlin, grad za koji kaže da je srastao s imenima svojih mrtvih. Lutamo kroz ulice, posmatramo parkove, muzeje i kuće na kojima sada stoje ploče s imenima, u znak sećanja. Pogačar nam prikazuje hladnu atmosferu grada u kom živi, gde se kafa ispija u pomoćnoj zgradi mrtvačnice groblja. On kaže: ,,Protestantski je, moguće općenito sjevernjački odnos prema kućama mrtvih drukčiji. Groblja su probavni organi gradova, šetnice, mjesta gdje se u miru sjedi i čita, prepušta prvoj ili veoma kasnoj ljubavi i pravi piknik. Više nego na strahotu smrti, upućuju ona na užas vječnog života. Jugoslaven, međutim, ni zaljubljen ne zaboravlja da je sa svih strana okružen mrtvima.“ Podseća nas da je prostor bivše Jugoslavije natopljen krvlju zbog zatrovanosti rečima: nacija, granica, patriotizam. One su dovele do raspada jednu stabilnu zemlju u kojoj je narod živeo skladno. Bežeći od rata i smrti, ljudi su se raselili po svetu, noseći sa sobom etiketu stranca. Autor nam govori o vremenu koje je proveo u Zagrebu, Splitu i kada je prvi put došao Berlin. Približava nam susret s nepoznatim kroz lirične slike gradova i ljudi, vešto vladajući putopisnom formom. Karika između događaja i naroda o kojima autor govori je ponovo – smrt.
Berlin, borba protiv nacizma i ljubav prema pisanoj reči, povezali su Pogačara s hrvatskom spisateljicom Dašom Drndić. Poznanstvo s Dašom zauzima posebno mesto u ovom rukopisu i autor nam otkriva detalje njihove međusobne podrške. Daša se borila protiv zaborava i bila je pristalica toga da svaka priča mora biti ispričana kako se život ne bi izgubio. Njeni romani April u Berlinu, Sonnenschein, Belladona, zastupaju stav da ne postoje mali nacisti. Pisala je o nepoznatim ljudima čiji su životi ugašeni ratom i trudila se da ih ovekoveči kako ih zaborav ne bi progutao. Pogačar kaže: ,,Da bespovratno u zaborav skliznu ljudi, životi i stvarnosti. A ovo potonje je bilo važno, tim redoslijedom: ljudi, životi, stvarnosti. Istina napisanoga je ionako uvijek prije svega istina literature.“
Pored Daše, autor nam spominje poznanstvo s još jednim velikanom jugoslovenske književne scene – Borom Ćosićem. Ponovo je grad Berlin spojnica između Borinih dnevnika i autorovih beležaka. Pogačar nam ukazuje na snagu zaborava koji se nalazi u Ćosićevom rukopisu, odnosno na sposobnost da se nastavi dalje, uprkos svim životnim porazima.
Smrt i Berlin su lajtmotivi Pogačarevog dnevnika. Ali kakav je zaista njegov odnos prema nemačkoj prestonici? ,,Biti u Berlinu, biti u kavezu. Zlatnom kavezu no ipak kavezu, zbirci šipkama jedna uz drugu čvrsto uvezanih praznina.“ Kroz beleške stiče se utisak piščevog velikog poštovanja prema gradu, ali ne i zaljubljenost. Pogačar se srodio s ulicama Berlina, njegovim hladnim zgradama i balkonima, ali od grada nije napravio svoj dom. Zato nas prebacuje u prošlost i detinjstvo provedeno u Splitu jer sve posle toga zapravo je bezdomnost. Za njega je dovoljan sam osećaj stanovanja u Berlinu, jer je dom odavno izgubio. Nema osećaja tuge, već samo jednostavne pomirenosti s hladnoćom grada koji ga je prihvatio u prelomnim životnim trenucima.
Zanimljiv je izbor autora da svom rukopisu da naziv Adolfove uši. Kako se od prve stranice nalazimo u Berlinu i pratimo piščeve misli o nacizmu, možemo pretpostaviti da naziv dnevnika ukazuje na Adolfa Hitlera. ,,Držim nježnu životinju, imaginarnog zeca u našoj berlinskoj kući. Zove se Adolf, taj meki, izmišljeni no sasvim stvarni, u glatko krzno ušiveni užas. I kad god mi padne šaka, navlačim ga snažno za uši u ime svih naših očeva.“ Na kraju rukopisa dobijamo potvrdu da autor jeste mislio na Hitlerove nacističke uši – ali zašto se baš odlučio za taj izraz? Prva asocijacija su roditelji koji povuku za uši decu kada naprave nestašluk. Stiče se utisak nadmoći u tom gestu, vrsta kazne za neposlušnost kojoj bi svaka osoba mogla da pribegne ako je u pitanju dete ili u prvom slučaju bespomoćan zec. Autor priželjkuje da svaka izgubljena duša lično uhvati za uši zeca Adolfa i tim jednostavnim gestom ,,kazni“ ga za zla dela.
Kraj poslednjeg dana stoji reč smrtopis, zaokružujući ceo dnevnik lajtmotivom smrti i čineći da se razlikuje od prethodnih poglavlja. Posebnost ovog nestandardnog dnevnika ogleda se upravo u narednih nekoliko strana koje pripadaju piščevom najranijem detinjstvu i sećanjima na dedu, baku, brata i odrastanje u Splitu. Čitamo segmente iz života njegovih najbližih i shvatamo na koji način ih je sve smrt pratila. Najlepše scene su posvećene dedi, majčinom ocu, kog posmatramo kroz piščeve oči i divimo se tom nostalgičnom, jugoslovenskom životu. Nastupa period starosti, bolesti i depresije, da bi konačno smrt odigrala svoju ulogu. Pandemija koja je promenila naše živote, uticala je i na mogućnost piščevog odlaska na sahranu svog dede. Pogačar nam se poverava: ,,Pamtiti znači taliti beton smrti, biti živi spomenik svojim mrtvima, ustati i koračati nakon što i posljednji padne. Milivoj Nazlić je umro, ja sam još ovdje. Šuškam i udišem. Treniram sjećanje.“
Kroz sedamdeset i dva dana, autor nas vodi kroz svoja sećanja i prikaze iz svakodnevnog života. Veliki je uticaj Franca Kafke, čije odlomke citira na nekoliko mesta, ali i Maksa Friša, Tarkovskog, Džarmuša, Handkea. Autor naglašava da nema rutinu beleženja stvari, iako je formu dnevnika primenjivao i u ranijim putopisima (Slijepa karta, 2016), Adolfove uši imaju intimnu, ličnu notu i čitajući dan stičemo utisak poveravanja između nas i pisca. Pogačar nam nenametljivo nudi svoja razmišljanja i svakako nas podstiče da i sami zapisujemo naše misli pored njegovih rečenica, gotovo vodeći imaginarni razgovor. Njegov stil pisanja je zavodljiv, liričan i raskošan, a ovaj dnevnik je vrsta potrage za samim sobom s kojom svako od nas može da se poistoveti. Pandemijska godina je možda trenutno iza nas, ali je pokrenula mnoga proispitivanja, uključujući i potragu za identitetom. Marko Pogačar nam je na najbolji način predstavio svoju potragu u godini izolacije i neizvesnosti.
Autorica: Dragana Đokić
Knjigu možete kupiti u Buybook shopu.
*Tekst nastao u okviru Međunarodnog književnog festivala Bookstan.
Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:
Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.
Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka:
Dunjalučar 