Poezija: Borivoj Vujić


Kapljice svesti

Vidim samoga sebe
kao kapljicu svesti
što klizi
u kristalnom
bezvremenu.
Kapljicu što otvara
vreme i prostor,
pokreće zbivanja.
Vidim i druge kapi
slične meni
kako svaka za sebe
probija ljusku
ograničenosti.

Krvolovci

Starčeva kuća bila je topla košnica,
bez prozora, spletena od šiblja i blata.
Na rubu uzorane ledine,
deca sklupčana, u strahu,
jedno kraj drugog, čekaju dolazak
stranaca po mrtvo očevo telo.

Krvoloci laju u daljini,
preteći siluetama što pristižu.
Kišom natopljeno močvarno tlo,
lepi im se na ogromne šape,
te gube dah u jurišu, kao sakati.

Potom polegaše onako vreli i zadihani
trbuhom po ledenoj vodi.
Vazduh im se ote uz duboko režanje,
nalik potmuloj letnjoj grmljavini,
uz urlik smrti u odsjaju grimizne čeljusti.



Na svom putu

Mesec pobednički zasja na čistome nebu,
zapljusnuvši zvezde svojom hladnom raskoši.
Iz trnovitih ograda iskradaju se senke.
Razlivaju se poljima punim mesečine.

Starac zastade na svom putu,
krut i suvih usana,
u strahu besedi svoju
molitvu zahvalnicu,
zureći u britko koplje
krutim šakama stisnuto.

Predaće se, kada im glas
zamre na usnama
i ugleda topla
raskomadana tela,
na putu kojim je krenuo one noći,
kada se ponovo osetio mlad.

U zaklonu

Misli mu bejahu mutne,
omamljene i nevažne.
Zavukavši se u raskoljeni
trupac drveta iščekivao je jutro.
Drveće i sama nebesa
zavrteše se oko njega.
Zapliva od iscrpljenosti
u spasonosno i milosrdno
sklonište nesvesnosti.
U zaklonu poput ranjene zveri,
prepušten instiktima,
počinje živeti u beskrajnoj sadašnjosti,
gde je oduvek toplo
i večito mračno,
gde je naučio namirisati vodu
negde u daljini, želeći
hitro krenuti ka njoj.

Teskoba

Teskoba vlastite samoće
činila ga je gladnim ljudske topline,
a upravo ga ta glad činila grubljim
nego što je želeo biti.
Okrenuo se cvetnim vrtovima,
potocima i rekama,
penušavim talasima mora,
snegom zavejanim stazama i
vrhovima gde se zemlja i nebo prepliću.
Tada nešto u njegovom
shvatanju postade jasno.
Ljudske glave poprimiše
oblik i boje raznolikog cveća,
glasovi zvučaše poput vetra
što prolazi kroz borove iglice.
Sve postade skladno
kako upravo i mora biti.

Samosvojstvo

Osećam da sam dugo,
vrlo dugo ovde.
Odan čudesnoj nedirljivoj strasti.
Postoji čitav svet različitosti
između onoga što je ostalo
od mene i turobnog ludila.
Moja mana – radoznalost…
Beskrvni nagon da preživim.
Poput misli koja traži
nekoga da je pomisli.
Prestajem postojati čak i u
onom ograničenom smislu
u kojem postojah dosad…

Bilješka o autoru:

Borivoj Vujić je rođen 1969. godine u Subotici. Pisanjem se bavi od mladalačkih dana sa povremenim prekidima. Pre nekoliko godina pripremio je deo radova i objavio prvu knjigu poezije i kratkih priča pod nazivom “Očima deteta”. Pojedinačni radovi su mu ranije objavljivani u knjizi “Zbornik uspomena” Kreativne Radionice Balkan, fanzimima “Šraf ” i pojedinim portalima. Pesma ” Ona je stena ” osvojila je treću nagradu na pesničkom konkursu “Kiprijan Račanin 2021 “. I dalje piše pesme, kratke priče i eseje gde izražava svoj lični stav o naučnim društvenim i kulturološkim fenomenima.


Kad ste već ovdje, pročitajte i ovo:

Donatori Magazina Dunjalučar mogu biti svi koji su zadovoljni našim radom, i žele podstaknuti naš trud. S obzirom na to da je Dunjalučar neprofitna organizacija, rad na magazinu je volonterski, ali smo se odlučili da vam omogućimo da nam pomognete u daljem radu i razvoju mjesečnom uplatom odabirom jedne od ponuđenih opcija.

Dobrovoljne uplate na račun Magazina možete uplaćivati putem platforme Patreon, koja predstavlja legitiman način finansiranja nečijeg rada. Prije same uplate neophodno je izvršiti registraciju na platformi Patreon, a uplaćivati možete putem kartice ili putem paypal računa. Registraciju i svoje uplate možete izvršiti putem sljedećeg linka: