Antiratni krik


Antiratni krik

Magdalena Blažević, U kasno ljeto, Sarajevo, Buybook, 2022.


U kasno ljeto je roman koji prati sudbinu devojčice Ivane u jednom bosanskohercegovačkom selu za vreme rata 1993. Kroz lirske slike i metafore autorka je pokušala da na originalan način napiše antiratni roman.

Kao i u svom debitantskom ostvarenju, zbirci priča Svetkovina, spisateljica Magdalena Blažević i u romanu U kasno ljeto posmatra svet kroz žensku perspektivu. Ovaj put, glavna junakinja i naratorka je devojčica Ivana koja ima nepunih četrnaest godina. Josip Mlakić dobro primećuje da je, kada govorimo o romanu U kasno ljeto, reč o antiratnoj literaturi u kojoj se rat gotovo i ne spominje, osim uzgredno i sporadično. Romanom dominira pesimistična vizija sveta, a kao jedina uteha nudi se transcendentni osmeh koji umrli upućuju živima. Stilske odrednice ovog dela jesu poetičnost i metaforičnost. Naše glavno pitanje je: da li ovaj originalni pristup uspešno funkcioniše u cilju prenošenja antiratne poruke.



U romanu možemo iščitati dve celine. Prva je ona pre naratorkine smrti i obuhvata događaje tokom njenog detinjstva. Prikazani su porodični odnosi između protagonistkinje, njene majke, bake, oca i dede, kao i najbolje drugarice Dunje i dečaka kojeg zovu Crni. Druga je nakon smrti, u kome ona postaje posmatračica života ljudi kojima je bila okružena. Reč je o nepouzdanoj pripovedačici, o pripovedanju u prvom licu. Poetičnost i fragmentarnost su osnovne formalne karakteristike romana. U skladu s tim, rečenice su precizne i kratke, poput stihova, teži se što savršenijem izrazu.

Ono što je dosadašnja kritika primetila kao vrhunsku vrednost romana jeste da čitamo jedno stilski poetično delo, ukrašeno metaforama, onomatopejama, slikama, mirisima i zvucima. Čitava radnja je dočarana u kaleidoskopski razlivenim slikama. Naratorka nas stalno poziva da zamišljamo prizore koji se smenjuju i prepliću – od živopisnih pejzaža do krvavih akvarela. Takođe, protagonistkinja se u mnogo navrata direktno obraća čitaocima imperativima poput pogledajte, čujte, sjednimo što je posebno istaknuto u naslovu fragmenta Javite ljetu da sam umrla. Podsećajući nas na više mesta na kraj koji se bliži, glavna junakinja nam ne dozvoljava da zaboravimo na njenu tragičnu sudbinu. Ove tehnike nas još neposrednije uvlače u svet romana – naratorka doslovno zahteva pažnju i uključenost čitaoca, vodeći ga za ruku kroz prostor svog života i smrti. U zavisnosti od čitaočevog senzibiliteta, ovaj postupak može izazvati, aristotelovski rečeno, snažna osećanja patosa. Publika drugačijeg ukusa može ga doživeti kao preteranog. 

Ovo jeste priča o smrti. O mnogim smrtima. Ipak, ovo je i priča o odrastanju. O selu, o porodičnoj zajednici, o uspomenama, o šumi, cveću, pričama koje izmišljaju deca, o babinoj marami, o dedinoj šaci, o vozu, mostu, puževim kućicama, paunovima, kokoškama, pilićima, vašima, zunzari, žalosnoj vrbi, ljubavnim pričama. O svakodnevici i njenom razaranju. Pošto smrt tako lako u romanu odnosi sve, moguće je zapitati se: koji je smisao ljudskog života i šta nakon smrti ostaje? Likovi koji prežive ostaju trajno osakaćeni, i fizički i mentalno, a ljudska patnja je jedina konstanta. Tada je jedino moguće još samo spustiti sunce na mermernu ploču, što čini Ivanin brat, i čekati one s druge strane da se osmehnu, što Ivana i radi. Jedina uteha je metafizička – mrtvi nam se ipak mogu osmehnuti. S druge strane, nemoguće je otrgnuti se utisku da je gotovo svaki osmeh iz romana kiseo, a svaka smrt toliko gorka da ostavlja utisak da nije vredno živeti. Jasno je da su to osećanja koja samo rat proizvodi.  S druge strane, iako smo svesni pokušaja originalnog pristupa antiratnom žanru, nismo sigurni da je sasvim mudro samo kaleidoskopizirati užase i podsticati sirove emocije. Smatram da antiratna književnost ipak bolje funkcioniše kada daje nadu koja nije jedino u onostranosti.


Autorica: Milica Stojković

Knjigu možete kupiti u Buybook shopu.

*Tekst nastao u okviru Međunarodnog književnog festivala Bookstan.