Poezija Zorice Bajin Đukanović iz nove knjige poezije Planetarijum.
Iz pogovora:
Ovo su pesme susreta sa književnicima i doživljaj čitanja koji premošćuju prostorne i vremenske distrance, baš kao što se u pravom planetarijumu nalaze slike i odrazi nebeskih tela; neki od njih se mogu videti i golim okom a da odavno ne postoje. Pesnikova reč je materijalizovana i nalazi se u istoj dimenziji kao sećanje na događaje iz privatne istorije. Refleksivna nit osenčena blagom ironijom povezuje autore različitih epoha – od Emili Bronte (na „vresištu“), preko Virdžinijinog svetionika, do rado prosleđivanih fejsbuk pesama Džejn Džozef i Suzan Sontag. Pesnikinja čita fotografije kao mesta tuđeg sećanja koje postaje vlastito, biografske činjenice usvajaju činjenice tuđeg književnog teksta (Vasko Popa, Čarls Simić, Milutin Petrović). Zabrinutost za sudbinu pesništva i „papirnih ljudi“ pretvara se postepeno u prkosni temelj ostajanja i istrajavanja u poeziji i reči, pokazujući kako je pesnički kod svemoguć i sveprisutan, a pesnik, iako su sve pretnje usmerene na njega, dostojanstveni demonstrator izraza „tađijomi“ kojim se u Japanu označava čitanje stojeći.
Šaputanje
Zamislite
još uvek postoje oni
koji pišu poeziju
neregistrovana sekta
osiromašena gordost
društvo mrtvih pesnika
Prerušeni
u činovnike i klošare
neurotično mrdaju laktom
i gužvaju lice rukom
na praznim promocijama
U jednom njujorškom kafeu
Kiš nešto poverljivo govori
na uho Sontagovoj
i znam da ova scena
neminovno čeka
svoju pucketavu pesmu
sa istim onim poverenjem
sa kojim je Brodski
spustio glavu
pod krilo venecijanske golubice
Crvena vrata
Soba je bila mala
sa mađarskim krevetom
zidom od knjiga
i iskrzanim Tabrizom*
tako da su nam se tabani
dok smo plesali
osećali imućnim
školjke su nas posmatrale
iz staklenih tegli
i u lice nam se smejale
jer smo uporno čekali
da zagrizemo biser
Da ne bi prolazili
kroz nečiji salon
probili smo zid
i iskradali se kroz kuhinju
njene zavodljive mirise
sa ruba ogledala
motrila nas je gospođa Vulf
bledozelenim pogledom
koji je znao gotovo sve
o naprslinama duha
uspavljivao nas je Koen
šapućući Suzan
mislili smo lako je njemu
koji nije pao
na sektaški zahtev monogamije
I kad je izgledalo
da smo uskladili dah
između dva zvonka
prazna džepa
i čokoladnih zlatnika
rekoše nam
da je sve što se nalazi
iza tog ranjenog zida
nečije
i da se gubimo
jer kćeri ne nasleđuju ništa
a sinovi sve
pa i naše treperave senke
iza crvenih vrata
Papirni ljudi
Rođeni su pre buke
dok su se ljudi gledali u oči
ne zna se odakle je
njihovo pleme krenulo
zna se samo dokle je doputovalo
na početku su se
grlili sa drvećem
koje im je darivalo svoje živote
da bi oni upisivali svoje
gajili su kult vatre
kojim su krotili strah od nje
Rođeni sa anomalijom
plitkog pamćenja
nisu se plašili
nepoznatih prostora
jer su stvorili mape
kojima su mogli
iznova da obasjaju
kutove svojih duša
kada bi im se katkad um pomračio
pravili su lomače
od jedinih dokaza da su postojali
Bilješka o autorici:
Zorica Bajin Đukanović, Diplomirala književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pesnikinja, pripovedač i pisac za mlade. Objavila osamnaest knjiga. Zastupljena u 60 antologija, hrestomatija, udžbenika, bukvara i čitanki. Poezija i proza prevođeni su joj na ruski, engleski, holandski, rumunski, rusinski i makedonski jezik. Kao slobodan umetnik živi u Beogradu.
Dunjalučar 