Nadinterpretacija književnog teksta

Nadinterpretacija književnog teksta

Džonatan Kaler – jedan od najvažnijih savremenih američkih istraživača književnosti zauzeo je u ovoj raspravi kompromisan stav koji je definisao kao „odbranu nadinterpretacije“. On je, naime, konstatirao da sâm tekst ne može da odlučuje o delokrugu pitanja kojemu postavljamo i da se ponekad treba zapitati šta je to o čemu on negovori direktno ili čak šta skriva. Kaler je samim tim doveo u pitanje restriktivni Ekov model, ali nije u potpunosti podlegao vedrom anarhizmu u Rortijevom stilu. Pozivajući se na knjigu drugog američkog kritičara i istraživača književnosti Vejna Buta, izdatu krajem sedam-desetih godina, umesto podele na interpretaciju i nadinterpretacija koju je predložio Eko, Kaler je predložio razlikovanje „razumevanja“(understanding) i „nadrazumevanja“ (overstanding) književnog teksta. Razumevanje – operacija koju bi mogao da izvede tipski čitalac (na kojeg je mislio Eko) – jeste postavljanje pitanja i pronalaženje odgovora koje zahteva sam tekst.

Nadrazumevanje bi se, međutim,zasnivalo na iznalaženju takvih pitanja koja tekst ne postavlja svom tipskom čitaocu, ali koja se mogu postaviti i koja proširuju mogućnosti interpretacije, stvarajući raznovrsne, ponekad čak i iznenađujuće kontekste. But je objasnio razliku na primeru poznate bajke o tri praseta. Osnovna pitanja koja postavlja ova bajka (koja se nalaze u pojmu „razumevanja“) jesu ona o razvoju priče koja se u njoj priča,o hronologiji događaja, o opštem karakteru junaka, najzad o njenom naravoučenju i slično. Ovo drugo – to su pitanja na čije postavljanje nas uopšte ne navodi sam tekst. Uostalom, može se postaviti pitanje,objašnjavao je šaljivo Kaler, pozivajući se na Buta:

„Šta imaš da kažeš, ti prividno nevina bajko za decu, o tri praseta i zlom vuku, o kulturi koja te čuva i reaguje na tebe?O nesvesnim željama autora ili naroda koji te je stvorio?O istoriji narativne suspenzije? O odnosima između svjetlijih i tamnijih rasa? O visokim i niskim, kosmatim i ćelavim, mršavim i debelim ljudima? O trijadnim shemamau istoriji čoveka? O Svetoj Trojici? O lenjosti i radinosti,strukturi porodice, narodnoj arhitekturi, kulinarskim običajima i normama pravde i osvete? O istoriji manipulisanja narativnom tačkom gledišta s ciljem izazivanja saosećanja?Da li je dobro za dete da te svako veče čita ili sluša?… Kakve su seksualne implikacije tog dimnjaka – ili tog isključivo muškog sveta u kojem se nikada ne pominje seks? Šta znači sve to puhanje i duvanje?“

Za Kalera je ova vrsta proširivanja konteksta interpretacije bila od veoma velikog značaja, iako pitanja, koja bi tekstu bajke Tri praseta

postavio Vejn But, uopšte nisu imala za cilj da otkriju nameretog teksta. Ovde je reč o tome šta ovaj tekst s nama radi i na koji način to čini, kakav odnos uspostavlja s drugim tekstovima, šta u njemu ostaje skriveno ili prigušeno, šta se ne vidi na prvi pogled,na šta nas podstiče a na šta ne, šta može da izazove ili čemu naginje,a šta samo nagoveštava ili sugeriše. Zahvaljujući ovom primeru Kalerovo gledište se prilično jasno ocrtavalo u sporu o interpretaciji. Za njega, ipak, u savremenoj interpretativnoj praksi nije najzanimljivije otkrivanje onoga što tekst govori ili onoga što je njegov autor imao na umu, već otkrivanje pre svega onoga što tekst zaboravlja što želi da prećuti, što duboko krije ili što smatra neočiglednim ili čak problematičnim.

„Suvišak začuđenosti“ tekstom koji vodi nadinterpretaciji, koju je Eko kritikovao, bio je za Kalera nešto izuzetno vredno što treba kultivisati i nastaviti, a ne odbacivati i osuđivati. Interpretacija – rezimirao je – može da nastoji da verno otkriva i predstavlja smisao deponovan u književnom tekstu (uz pretpostavku da će uspeti precizno da odredi granicu između vernosti i nevernosti teksta i njegovog autora), ali može i da otvara ovaj tekst za broj različita značenja, nudeći nove i neočekivane načine čitanja. A može i u potpunosti da odustane – kako Rorti želi – od pojma interpretacije i da samo koristi tekst za sopstvene ciljeve kako bi od njega učinio ne samo neku vrstu samom sebi dovoljnog iskustva već i da bi uz pomoć književnosti rekao drugima nešto zanimljivo i neočekivano. Ovaj treći stav ipak zahteva veliku odgovornost prema književnom tekstu i ne može se odustati od njegovog razumevanja.