Sumrak idola ili Kako se filozofira čekićem

Sumrak idola ili Kako se filozofira čekićem

1

Ni s punih 150 stranica, vedar i koban po tonu, demon koji se smeje, delo stvoreno u toliko malo dana da se ustručavam da navedem njihov broj, taj je spis među knjigama uopšte izuzetak: ne postoji ništa supstancijalnije, nezavisnije, rušilačkije opakije. Hoćete li da sebi dočarate ukratko kako je pre mene sve stajalo naglavce, tada počnite s tim spisom. Ono što se na naslovnoj strani zove idol, sasvim jednostavno jeste ono što se dosad nazivalo istina. Sumrak jasnije: dokrajčava se sa starom istinom…

2

Ne postoji realnost, niti idealnost«, koja nije bila dodirnuta u tom spisu ( – dodirnuta: baš oprezan eufemizam!…). Ne samo večni idoli, već i najsko rašnjiji, otuda starački najslabiji. Na primer, moderne ideje. Vetrina duva medu drvećem, i svuda otpadaju plodovi istinê. U tome je rasipništvo preizdašne jeseni: sapliće se o istine, neke se čak nagaze i usmrte – previše ih je… No, što se dobije u ruke, to više nije ništa dostojno pitanja, to su odluke. Tek je u mojim rukama merilo za istine tek ja mogu da odlučujem.

Kao da je u meni narasla neka druga svest, kao da je u meni volja ukresala neku svetlost ponad strmog druma na kojem se dosad klizalo naniže… Strmi drum – nazivali su ga put do istine… Dokrajčilo se sa svim mračnim porivom«; upravo je dobri čovek najmanje bio svestan pravog puta… I zbiljski, niko pre mene nije znao pravi put, put naviše: tek počev od mene postoji opet nada, postoje zadaci, predocrtavajući putevi kulture – ja sam njihov radosni poslanik… I upravo po tome sam ja sudbina. —

3

Neposredno nakon završetka upravo spominjanog dela i ne gubeći nijedan dan, poduhvatio sam se ogromnog zadatka prevrednovanja, s jednim suverenim osećanjem ponosa, kome ništa nije ravno, urezujući svaki trenutak svoje besmrtnosti pouzdano i znak po znak sa sigurnošću jedne sudbine u bronzane tablice.

Predgovor je nastao 3. septembra 1888. godine: kada sam izjutra, pošto sam ga napisao, izišao, zatekao sam najlepši dan kakav mi se ikada pokazao u Gornjem Engadinu – proziran, usplamteo bojama, zbijajući u sebi sve opreke, sve sredine izmedu leda i juga. Zadržan poplavama, tek 20. septembra napustio sam Sils – Mariju, najzad kudikamo jedini gost u tom čudesnom mestu, kojem će moja zahvalnost pokloniti besmrtno ime. Nakon putovanja s nezgodama, čak s jednom opasnošću po život u poplavljenom Komu, u koji sam prispeo tek duboko u noć, stigao sam poslepodne 21. u Torino, moje osvedočeno mesto, otada moju rezidenciju. Unajmio sam ponovo isti stan u kojem sam stanovao proletos, via Carlo Alberto 6, III, naprama moćne palazzo Carignano, u kojoj se rodio Vittorio Emanuele, s pogledom na piazza Carlo Alberto 1 dalje, ponad nje, na brežuljke.

Ne oklevajući i ne dozvolivši ni trenutak da me nešto odvuče, bacih se ponovo na posao: bila je ostala da se okonča samo još poslednja četvrtina dela. Velika pobeda 30. septembra; sedmi dan; predah jednog boga duž Poa. Istog dana napisao sam i Predgovor za Sumrak idola, čije štampane tabake sam korigovao septem bra, što je bila moja okrepa. – Nikada nisam proživeo takvu jesen, niti smatrao da je ikada nešto takvo mogućno na zemlji – jedan Klod Loren dočaran kao beskraj, svakodnevno isto nesputano savršenstvo.