Michel Foucault: Ja i drugi ljudi, uloga braka

Michel Foucault: Ja i drugi ljudi, uloga braka

Teško je reći koliko je u helenističkoj ili rimskoj civilizaciji praksa sklapanja braka bila stvarno rasprostranjena u raznim oblastima i raznim društvenim slojevima. Ipak, istoričari su — onde gde je to do danas sačuvana dokumentacija dopuštala — bili u prilici da otkriju izvesne preobražaje, koji su se ticali bilo institucionalnih oblika sklapanja braka, bilo ustrojstva bračnih odnosa, bilo značenja i moralne vrednosti koji su im se mogli pripisivati. Razmotrimo ovo pitanje najpre sa institucionalnog stanovišta.

Pošto je sklapanje braka predstavljalo privatan čin čije je obavljanje zavisilo od porodice, njenog ugleda, pravila koja je primenjivala i priznavala kao vlastita pravila, ono nije zahtevalo posredovanje vlasti. Ono je u staroj Grčkoj predstavljalo običaj »namenjen obezbeđivanju opstajanja doma, u kome su dva glavna i životno važna čina obeležavali prenošenje na muža starateljske dužnosti koju je do tada vršio otac, i stvarno predavanje supruge njenom bračnom drugu. Prema tome, sklapanje braka predstavljalo je »privatan sporazum, posao zaključen između dve glave porodice, jednog muškarca koji je bio stvarni starešina, to jest devojčinog oca, i drugog, potencijalnog starešine, to jest njenog budućeg muža«; taj privatni posao »nije imao nikakve veze sa postojećim političkim i društvenim ustrojstvom«. Isto tako, govoreći o sklapanju braka u Rimu, Dž. A. Kruk (J. A. Crook) i P. Ven (P. Veyne) podsećaju na to da je ono prvobitno predstavljalo samo stvarno stanje koje je »zavisilo od namere dveju strana«, bilo »obeIežavano svečanim obredom« i povlačilo za sobom neke pravne posledice« a da pri tome nije predstavljalo »pravni čin«.

U helenističkom svetu sklapanje braka postepeno se uklapa u područje javnog života. Ono na taj način izlazi iz porodičnog okvira, i pri tome se događa nešto paradoksalno: ugled porodice biva »javno« potvrđen, ali isto tako i srazmerno ograničen. K. Vaten smatra da se u helenističkom svetu ta evolucija oslanja na pribegavanje verskim obredima, koji u neku ruku služe kao karika između privatnog čina i javne ustanove; izlažući u najkraćim crtama tu pro menu, čije su posledice vidljive u II i I veku stare ere, on kaže: »Jasno je da je sklapanje braka tada izašlo iz okvira porodičnih ustanova, pa je sklapanje braka u crkvi, koje se vršilo u Aleksandriji i možda predstavljalo ostatak antičkog privatnog venčanja, bilo i građanska ustanova: bilo da mladence venčava državni činovnik ili sveštenik, uvek cela gradska država potvrđuje to sklapanje braka.«

Upoređujući podatke koji se odnose na Aleksandriju sa podacima koji se tiču seoske zajednice, pomenuti istraživač dodaje: »I na selu i u glavnom gradu vidimo kako se sklapanje braka brzo pretvara, uz neke manje razlike, iz privatne u javnu ustanovu.« U Rimu možemo ustanoviti evoluciju koja je, gledano u celini, bila istog tipa, bez obzira na to što se odvijala drugim putevima i što je sklapanje braka još dugo u osnovi predstavljalo »privatnu svečanost, jedno veselje«. Skup zakonskih mera, koje su jedna za drugom bile usvajane, označavao je postepeno potpadanje braka kao ustanove pod nadzor državne vlasti. Ta se pojava ispoljila, između ostalog, i u čuvenom zakonu De adulteriis, i utoliko t je zanimljivija što, osuđujući za preljubu udatu ženu koja je polno opštila sa nekim muškarcem, i muškarca koji je obavio snošaj sa udatom ženom (a ne oženjenog muškarca zbog polnog odnosa s neudatom ženom), taj zakon ne donosi ništa novo u pogledu kvalifikovanja činjenica. On doslovno preuzima tradicionalne sheme etičkog vrednovanja i zadovoljava se prenošenjem na državnu vlast prava kažnjavanja koje je do tada bilo u nadležnosti nosioca vlasti u porodici.

To postepeno uvlačenje braka u područje javnog života pratilo je mnoge druge promene; ono je u isti mah bilo njihova posledica, karika i sredstvo zahvaljujući kojima su se one odvijale. Izgleda — barem u onoj meri u kojoj se o tome može suditi na osnovu dokumenata — da je življenje u braku ili u stalnoj vanbračnoj zajednici postalo opšta ili barem rasprostranjena pojava u važnijim slojevima stanovništva. U svom starom obliku, sklapanje braka bilo je važno i imalo je svoje opravdanje samo utoliko što su, iako je ono bilo privatan čin, iz njega proizlazile neke pravne ili barem statusne posledice: pomoću njega se prenosilo jedno ime i bivali su određivani naslednici, ustrojavao se jedan sistem srodničkih veza i spajala su se bogatstva, a sve to imalo je smisla samo za one koji su u takvim područjima mogli da razrađuju čitave strategije. Navedimo još jednom mišljenje P. Vena o ovom pitanju: »U paganskom društvu nisu se svi muškarci ženili, daleko od toga.

Kada su se ženili, stupanjem u brak želeli su da ostvare jedan privatan cilj: da ostave porodično imanje svojoj deci pre nego drugim članovima porodice ili sinovima nekih prijatelja, i, s druge strane, da postignu jedan kastinski politički cilj, to jest da neprekidno održavaju kastu građana.« Tu je — da se poslužimo recima Dž. Bosvela (J. Boswell) — bilo u pitanju sklapanje braka koje je »za više klase imalo u velikoj meri dinastički, politički i ekonomski cilj«. Sto se tiče siromašnih klasa, ma koliko slabo bili obavešteni o tome kako su njihovi pripadnici stupali u brak, možemo da pretpostavimo, prihvatajući gledište S. B. Poumroja (S. B. Pomeroy), da su tu mogla uticati dva oprečna činioca koji su upućivali na ekonomske funkcije sklapanja braka: za slobodnog i siromašnog muškarca žena i deca mogli su predstavljati korisnu radnu snagu, ali, s druge strane, ukoliko nije raspolagao izvesnom skromnom imovinom, muškarac se nije mogao nadati da će moći da izdržava – ženu i decu.

Ekonomsko-politički imperativi od kojih je zavisilo stupanje u brak (oni su ga činili neophodnim u izvesnim slučajevima, a nepotrebnim u drugim slučajevima) morali su postati manje važni onda kada su u povlašćenim klasama društveni status i bogatstvo počeli više da zavise od toga koliko je ko uspeo da se približi vladaru, od građanske ili vojničke »karijere« i uspeha u »poslovima« nego samo od orođavanja među porodičnim grupama. Manje preopterećeno raznim strategijama, stupanje u brak postaje »slobodnije«: ono postaje slobodno u izboru supruge, a isto tako i u donošenju odluke o ženidbi i u muškarčevim ličnim razlozima da se oženi. Mogućno je i to da je u manje povlašćenim klasama brak postao — s one strane ekonomskih razloga zbog kojih se mogao ukazivati kao poželjan — oblik veze čija je vrednost proizlazila iz činjenice da je on uspostavljao i održavao čvrste lične odnose, koji su podrazumevali zajedničko življenje, uzajamnu pomoć i moralnu ‘podršku. U svakom slučaju, zahvaljujući proučavanju natpisa na nadgrobnim spomenicima, istraživači su mogli da pokažu da su u neplemićkim sredinama brakovi bili srazmerno česti i postojani; a raspolažemo i svedočanstvima o brakovima sklapanim između robova i robinja.

Ma kako glasio odgovor na pitanje o rasprostranjenosti stupanja u bračnu zajednicu, izgleda da je ova postala dostupnija; bili su pomereni naniže pragovi na kojima je ona postajala »'probitačna«. Iz toga proizlazi zaključak da se brak sve više ukazivao kao slobodno prihvaćena zajednica dva partnera čija se međusobna nejednakost donekle smanjivala, ali nikada nije iščezavala. Doista, izgleda da je u helenističkom svetu žena postala — to kažemo vodeći računa o mnogim lokalnim razlikama — nezavisnija nego što je to bila u klasično doba, a naročito u odnosu na položaj koji je imala u Atimi. Ta relativna promena pre svega je pošledica okolnosti da je položaj muškarca-građanina postao u političkom pogledu manje važan; ona je isto tako i posledica stvarnog jačanja uloge žene — njene ekonomske uloge i njene pravne nezavisnosti. Po recima nekih istoričara, dokumenta pokazuju da je ‘posredovanje devojčinog oca pri sklapanju braka postajalo sve manje presudno. »Bilo je uobičajeno da otac, kao njen institucionalni čuvar, daje devojku za ženu, ali neki bračni ugovori bili su sklopljeni samo između muškarca i žene koji su se sporazumeli da zajedno žive. Pravo udate ćerke da se sama opredeljuje, suprotstavljajući se očevom autoritetu, počinjalo je da biva potvrđivano. Po zakonu koji je u antičko doba bio na snazi u Atini, Rimu i Egiptu, otac je bio vlastan da raskine brak u koji je njegova ćerka stupila protiv njegove volje.

Međutim, kasnije, u Egiptu pod rimskom vlašću u kome su i dalje važili egipatski zakoni, pravo oca da raskine ćerkin brak bilo je osporeno sudskim odlukama po kojima ženina volja predstavlja u toj situaciji presudan činilac. Ako je htela da ostane u braku, ona je to mogla« Brak se sve očiglednije sklapao kao ugovor koji su želela da zaključe oba bračna druga, ugovor kojim se oni lično obavezuju. Ekdosis, to jest čin u toku koga je devojku njen otac ili njen staratelj svečano predavao mladoženji, »teži da iščezne«, a ugovor prevashodno finansijske prirode koji mu je po tradiciji bio priključivan naposletku je jedini ostao u pismenim ugovorima o sklapanju braka; tada je on bio dopunjavan odredbama koje su se odnosile na mladoženju i mladu. Žene su dobij aie ne samo svoj miraz, kojim su sve slobodnije raspolagale u braku i za koji je u izvesnim bračnim ugovorima bilo predviđeno da će im u slučaju razvoda biti vraćen, nego, pored njega, i svoj deo nasledstva.

Sto se tiče obaveza koje su ugovori o sklapanju braka nametali supružnicima, K. Vaten pokazuje u svojoj studiji da su se u helenističkom Egiptu one na simptomatičan način promenile. U dokumentima koja potiču s kraja IV i iz III veka stare ere, vidi se da su ženine obaveze podrazumevale da se ona pokorava mužu, da bez njegovog dopuštenja ne srne da izlazi iz kuće ni danju ni noću, da joj je zabranjeno da stupa u .polni odnos sa bilo kojim drugim muškarcem i, naposletku, da mora da vodi računa 0 tome da ne upropasti svoju kuću i ne okalja mužu obraz. Muž je, zauzvrat, morao da izdržava ženu i nije smeo da je zlostavlja, a nije smeo ni da dovodi vanbračnu ženu u kuću niti da stvara porod u vanbračnim vezama koje je mogao održavati. Proučeni bračni ugovori iz kasnijeg razdoblja poimence označavaju mnogo strože obaveze za muža. Tačno je određena njegova obaveza da podmiruje ženine materijalne potrebe; ali isto tako izričito mu je zabranjeno da ima ljubavnicu, ili ljubavnika, i da poseduje drugu kuću (u kojoj bi mogao da izdržava vanbračnu ženu). U bračnom ugovoru tog tipa »dovedena je u pitanje«, kao što to K. Vaten primećuje, »muževljeva polna sloboda; sada će i žena biti isto toliko isključiva koliko i muškarac«.

Tako prošireni, ugovori o sklapanju braka uklapali su muža i ženu u sistem dužnosti ili obaveza koje, svakako, nisu bile podjednake, ali su bile podeljene; ta podela nije se vršila u ime poštovanja koje se moralo ukazati porodici čija su oba bračna druga bili u neku ruku predstavnici u braku, nego radi samog bračnog para, njegove postojanosti i njegovog unutrašnjeg regulisanja. Takve izričito naglašene obaveze zahtevale su obelodanjivale oblike bračnog života koji su bili čvršći od onih ranijih oblika. Ta pravila ne bi mogla biti formulisana u bračnim ugovorima da se već nisu podudarala sa jednim novim stavom, i u isti mah ona su na oba bračna druga morala uticati na takav način da su realitet bračnog para ugrađivala u njihov život mnogo primetnije nego što je to bio slučaj u prošlosti. Pretvaranje braka u ustanovu zajedničkim pristankom mladenaca, kaže K. Vaten, navodi na »pomisao da je u to vreme postojala bračna zajednica i da je vrednost tog realiteta, koji je bračni par tvorio, bila veća od zbira vrednosti njegovih sastavnih delova«. Donekle sličnu evoluciju P. Ven je otkrio u rimskom društvu: »U doba Republike, svaki supružnik morao je najpre da igra određenu ulogu u braku, a potom su, u senci tih uloga, osećajni odnosi među supružnicima bili onak* vi kakvi su mogli biti.

U doba Carstva, smatralo se da samo funkcionisainje braka počiva na slozi mer đu supružnicima i na zakonu koji proizlazi iz srca-. Tako je nastao jedan nov pojam — pojam para koji u kući tvore domaćin i domaćica.« Prema tome, u evoluciji tog življenja u braku postoje, kako izgleda, mnogi paradoksi. Ono nastoji da nađe jemstvo za sebe kod državne vlasti, a postaje sve značajnija stvar u privatnom životu, oslobađa se ekonomskih i društvenih ciljeva koji su mu davali vrednost, i u isti mah sve više se širi; sve više sputava supružnike, a istovremeno podstiče ljude da zauzimaju sve blagonakloni je stavove prema njemu, kao da je, postavljajući sve veće zahteve pred supružnike, postajalo sve privlačnije. Brak je, kako izgleda, postajao sve rasprostranjeniji kao praksa, u većoj meri javan kao ustanova, a više privatan kao način življenja, jači da bi vezao bračne drugove, pa prema tome i efikasniji zato da bi bračni par izdvojio iz područja drugih društvenih odnosa.

Teško je, očigledno, vrlo tačno odrediti razmere te pojave. Dokumentacija koja je dostupna istraživačima odnosi se na nekoliko povlašćenih geografskih područja i pruža nam podatke samo o nekoliko slojeva stanovništva. Bez obzira na to što su obaveštenja kojima raspolažemo, iako nepotpuna i razbacana, prilično konvergentna, upustili bismo se u spekulacije kada bismo tvrdili da je u to vreme stupanje u brak bilo svuda rasprostranjena i masovna pojava. U svakom slučaju, ako se oslonimo na ostale .spise iz prvih vekova nove ere, izgledalo je da brak postaje za muškarce — pošto raspolažemo samo njihovim izjavama — žiža važnijih, snažnijih a isto tako i težih i problematičnih iskustava.

Brak ne treba sh va ta ti samo kao ustanovu koja je korisna porodici ili državi, niti samo kao vođenje domaćin- .stva koje se odvija u okviru i u skladu sa pravilima jedne dobre kuće, nego i kao bračno »stanje« koje predstavlja oblik življenja, zajednički život, ličnu vezu i položaj svakog partnera u tom odnosu. To, kao što smo videli, ne znači da je bračni život koji hl’ odvijao po staroj shemi isključivao bliskost i osećanja među supružnicima, ali u idealu bračnog života koji je Ksenofont ponudio u svome spisu o vođenju domaćinstva ta su osećanja bila neposredno povezana (čime nisu bila lišena ni ozbiljnosti, ni snage) sa praktičnim ostvarivanjem statusa koji je muž imao u braku i sa autoritetom koji mu je bio dat: držeći se pomalo kao otac prema svojoj mladoj ženi, Ishomah joj je strpljivo pokazivao šta treba da radi; i zato što je ona doista dobro igrala ulogu koja je bila neodvojiva od njenih domaćičkih dužnosti, on je prema njoj osećao poštovanje i ljubav koji su ostali isti sve do kraja njihovog života.

U književnlim delima iz doba Carstva (nalazimo svedočanstva o jednom mnogo složenijem doživljaju braka, a nastojanja da se izgradi etika zasnovana na »supružanskoj časti« jasno se ispoljavaju u razmišljanjima o ulozi muža, o prirodi i obliku veze koja ga spaja s njegovom ženom, o uzajamnom delovanju jedne na drugu u isti mah prirodne i statusne nadmoćnosti i ljubavi koja može'da se pretvori čak u potrebu i zavisnost. Tako bismo mogli pomenuti sliku koju Plinije u nekim svojim pismima daje o sebi samom kao o »sindiastičkoj jedinki«, i uporediti je sa portretom Ishomaha, onog drugog dobrog muža. Tako se u onom čuvenom pismu koje je uputio svojoj ženi da bi se u njemu izjadao zbog toga što ona nije pokraj njega, ne ukazuje samo, kao u nekim drugim njegovim pismima, čovek koji se na svoju pokornu i divljenjem ispunjenu ženu poziva kao na svedoka vlastitog književnog rada i svojih govorničkih uspeha u senatu, nego se ispoljava i muškarac koji je veoma privržen svojoj ženi i koji oseća tako snažnu telesnu želju za njom da ne može da se uzdrži od toga da je i noću i danju traži po kući i onda kada je ona odsutna. »Ne možete verovati koliko mi nedostajete; nedostajete mi pre svega zbog ljubavi koju otsećam prema vama, a zatim i zbog toga što nismo navikli da se razdvajamo. Eto zašto dobar deo noći provodim zamišljajući potpuno budan vašu sliku ; eto zašto me usred dana, u vreme kada sam običavao da vas posetim, noge same od sebe vode u vaše odaje, i zašto se naposletku, tužan i ožalošćen kao da mi je neko zatvorio vrata pred nosom, vraćam u vašu praznu sobu. Tih muka pošteđen sam samo u onim trenucima koje provodim na sudu zaokupljen parnicama svojih prijatelja. Zamislite onda kako živim kada moram da tražim počinka u radu, a utehu u neprilikama i u brigama.«

Formulacije iz ovog pisma zaslužuju da budu upamćene. U njima se jasno ukazuje posebnost jedne osobene, snažne i osećajne bračne veze koja nije podređena ni muževljevom statusu, ni njegovom autoritetu, niti odgovornostima vezanim za vođenje domaćinstva; u njima Plinije brižljivo razlikuje ljubav od uobičajenog zajedničkog življenja, bez obzira na to što i ona prva i ovo drugo opravdano doprinose tome da ženino prisustvo bude dragoceno, a njeno odsustvo bolno.

S druge strane, Plinije naglašava nekoliko znakova koji se obično pripisuju ljubavnoj strasti: slike koje zaljubljenog noću saleću, nevoljno hodanje tamo-amo, traženje izgubljene voljene osobe; međutim, ta ponašanja, koja su sastavni deo klasične i negativne slike ljubavne strasti, pozitivno su prikazana u navedenom pismu, ili, bolje rečeno, patnja samog muža, strastveni poriv zbog koga ne može da se skrasi na jednom mestu, okolnost da njime vladaju njegova želja i njegova tuga, prikazani su kao pozitivne zaloge supružanske ljubavi. I najzad, Plinije ne iznosi postavku da su upravljanje kućom i vlast nad drugim ljudima objedinjeni jednim zajedničkim načelom, nego zastupa stanovište da među njima deluje složeni mehanizam zamenjivanja i nadoknađivanja: pošto u svome domu ne doživljava onaj osećaj sreće kojim ga je njegova žena ispunjavala, on uranja u javne poslove; ali koliko njegova patnja mora biti duboka da bi u neprijatnostima doživljavanim u tom životu izvan vlastitog doma nalazio utehu za svoje lične jade!

I u velikom broju drugih tekstova vidimo kako odnos između supružnika izlazi iz okvira njihovih dužnosti u braku, muževljevog na njegovom statusu zasnovanog autoriteta i razboritog upravljanja kućom, da bi se ukazao kao osoben odnos sa vlastitom moći, vlastitim problemima, teškoćama, obavezama, koristima i osobenim zadovoljstvima. Mogli bismo navesti i neka druga Plinijeva pisma i ukazati na neke znakove takvog shvatanja u Lukanovim ili Takitovim delima, a isto tako mogli bismo se pozvati na onu supružanskoj ljubavi posvećenu poeziju čiji primer nalazimo u Statijevom delu: bračno stanje ukazuje se u njoj kao stapanje dveju sudbina u neprolaznoj velikoj ljubavi u kojoj muž priznaje svoju osećajnu potčinjenost: »Venera nas je sjedinila u cvetu mladosti naše; Venera će nam naklonjena ostati i pod stare dane. Volju tvoju prihvatio sam zadovoljan i spreman da učim (libens et docilis); neću raskinuti nijednu jedinu među vezama našim što ih dana svakog sve jače osećam… Zemlja ova stvorila me je za tebe (creavit me tibi): ona je zauvek neraskidivo sjedinila sudbinu moju sa tvojom.« U ovakvim tekstovima ne bi, razume se, trebalo otkrivati sliku mogućne stvarne sadržine bračnog života u doba Carstva.

Iskrenost koja se u njima napadno ispoljava ne vredi koliko i neposredno svedočanstvo. U njima se hotimično podrobno iznosi jedan ideal supružništva, pa stoga na njih ne treba gledati kao na odraz jedne situacije, nego kao na formulaciju jednog zahteva, i oni upravo na osnovu toga predstavljaju sastavni deo stvarnosti. Oni pokazuju da se o braku tada razmišljalo kao o načinu življenja čija vrednost nije isključivo, pa čak ni prevashodno vezana za funkcionisanje domaćinstva (oikos), nego za jedan vid odnosa između dva partnera; oni isto tako pokazuju i to da u toj vezi muškarac treba da podešava svoje ponašanje ne samo polazeći od jednog statusa, raznih povlastica i dužnosti u kući, nego isto tako i polazeći od jedne »relacione uloge« koju on treba da igra u odnosu na svoju ženu; i najzad, oni pokazuju da ta uloga ne predstavlja samo upravljačku ulogu koja se sastoji u formiranju, vaspitavanju i usmeravanju žene, nego da se ona uz to uklapa u složeno delovanje uzajamnih osećanja i uzajamne zavisnosti.

E sad, ako je tačno da je etičko razmišljanje o valjanom upravljanju brakom dugo nastojalo da otkrije svoja načela u analizi domaćinstva i njegovih unutrašnjih bitnih nužnosti, onda nam je jasno zašto se pojavio jedan novi tip problemâ u kojima je reč o tome da treba odrediti način na koji će muškarac moći da se postavi kao moralni subjekat u supružničkom odnosu