Mira Alečković rođena je 1924. godine u Novom Sadu. Bila je učenica i prijateljica Desanke Maksimović. Studirala je Opštu književnost i Slavistiku u Beogradu, te višu Fušeovu školu pri Sorboni. Svoju prvu zbirku “Zvezdane balade”, objavila je nakon Drugog svjetskog rata, 1946. godine. Umrla je 2008. godine u Beogradu.
Crveno more
Gde more crveno boju krije?
crveno more – crveno nije,
modra se voda ludo peni!
a plavi talas o stene bije
pa se od trčanja zarumeni.
Kad sunce crveno na zapad seda,
crvenim ocima more gleda,
crveni postaju talasi plavi,
crveno more rujno se žari.
Tada je Crveno more crveno,
sunčanom bojom umiveno
Haljina
Niko ne vidi na njoj tvoje ruke
kada prolazim ulicom
Niko ne vidi na njoj tvoje prste
kad je vratim kući
Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata
Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim
Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.
Kapija na bašti detinjstva
… Kapija široka, vratnice teške,
škripuće drvo i gvozden sklop,
kroz pukotinu na hodnik mračni
probija sivkaste svetlosti sklop.
Nalik na taj snop, detinjstvo moje
probijalo je teturav drum…
Na misao-maticu misli se roje
i začas život doživim pun,
sve što je bilo: noge bose,
i bela kosa, k’o zreo dan…
I duvan-cveće puno rose…
I bubamara sleće na dlan,
a koga li će, koga dovesti
meni u goste životni put,
a koga li ću, koga sresti,
u koji li ću dospeti kut?
Na stablu igra lišće mlado…
… sad mahovinom obrasta crep,
bršljanom pase ladolež-stado…
Po zidu promakne guštera rep,
i konjic plavi prozirnih krila,
nemiran, k’o dani što su me odveli…
Lubenica je zrela bila,
a nema dede da je deli…
Zagledam u krov zelenkast, sivi,
na kući suseda potražim rodu,
i žao mije što nisu živi
svi znanci. Što ljudi nečujno odu…
I bunar stari sve mi se čini
još slepi deda moj okreće,
kajsija cveta u sredini…
okolo žuto slamno cveće…
Nije mi žao vlage sive,
ni skorog kraja truleži njene,
već dana koji u meni žive,
radosti, suzom oprljene…
Tone sve više kućica žuta,
vlaga je pije i čeka pad.
Ja je obiđem svakog puta
kad me put svrne u rodni grad.
Pričaj, mama
Pričaј, mama, igračkice naše
kako žive, meče kako voli meda,
kako bere јagode u šumi
i kruškama kako mira ne da?
Reci, mama, što nas decu plaše
medvedima, kad su tako meki,
čuvaјu nas u krevetu noću
da ne dođe strašni lopov neki,
da igračke naše ne odnese.
Pričaј, mama, ili pevaј pesme,
pričaј lutka kako zna da plače,
kako ide u školu sa đakom,
mi volimo tvoјe uspavanke,
o knjigama koјe kriјu baјke,
Pepeljuga gde proso otrebi,
golubice haljinu јoј nose,
niko lepše ne priča od maјke…
Pričaј kako rastu žita, hleb i
kolačići koјi se rumene,
cvetić poljem što se nežno plavi,
i јabuke na grani u јesen,
i kako јe nad detinjim јatom
stari kesten u igru zanesen,
pa im baca kestenje po travi
za stolove, stolice i piljke.
Pričaј, mama, šta šapuću biljke,
kakvu ruža peva uspavanku,
šta јorgovan govori u mraku
i šta peva crvevih usana
usred žita bulka rascvetana.
Pričaј kako potok plavi teče,
šta šumore talasići modri,
kako rastu posle kiše trave,
pričaј kako ptica ptiče bodri
i kako se lipa rascvetava…
Pričaј, mama, meni se ne spava.
Dunjalučar 