Jedna bajka iz Gane
Legenda o Bingu
Jednom se desi da Nzame siđe na Zemlju. Šetao se pored rečne obale, sedeći u čunu koji je išao sasvim sam, sasvim sam. Nzame nije veslao. Iskrca se ispred nekog velikog sela, želeći da se popne do obitavališta da bi ispitao ljude. Ali, evo dolazi neka devojka za vodu na izvor. Nzame je vide i zavole je, jer je bila dobra i brza radnica u svakom poslu, a takođe i lepa. On joj dade sina i povede je sobom, vrlo daleko, vrlo daleko, u zemlju odakle se niko ne vraća. Mboja, to beše ime mladoj devojci. Mboja se više ne vrati iz te zemlje.
Kad dođe vreme, Mboja rodi sina i nazva ga Bingo; zašto, o tome ništa ne znam, niko mi nije rekao, to treba da je neko ime iz tog kraja. Bingo je rastao, rastao svakog dana, i Mboja ga je volela više od svega na svetu. Stavljala je u njegovu kosu eleli, omiljeni cvet ptica; u njegov mali nosić ona je provlačila alku ukrašenu biserima; njegov vrat i njegove ruke ukrasila je bakarnim narukvicama, koje je brižljivo čistila svakog jutra.
Bingo je rastao, rastao iz dana u dan, i Mboja ga je volela više od svega na svetu.
Nzamea stoga obuze velika srdžba, i, jednog dana, ljut što je dečak Bingo ukrao jednu ribu iz njegove lične zalihe, dođe Mboji u kolibu, priveza Binga i baci ga odozgo.
Bingo je padao, padao dugo; već je skoro mrtav, kad, srećom za njega, njegovo telo prihvatiše talasi vode sa one strane. Neki stari ribar u svojoj lađi lovio je mrežom ribe. On prihvati Binga, pa ga povede u svoju kolibu. Taj starac se zvao Otojom.
Tek što je Nzame bacio Binga, a Mboja mu priskoči u pomoć. Da li ste po noći katkad videli neki lutajući plamen, koji treperi nemirmo tamo-amo? Da li ste čuli ženski glas, koji nestaje u daljini, pozivajući, pozivajući nekoga pod granama? Ne bojte se ničega! To je Mboja koja traži svoje dete, Mboja koja ga nikada nije pronašla. Majka se ne umara.
Bingo je pao, Mboja otišla, Nzame se baci takođe, hteo je po svaku cenu da pronađe Binga.
Na moru ga traži: „More, more, da li je kod tebe Bingo?“
Na kopnu ga traži: „Zemljo, zemljo, da li je kod tebe Bingo?“
A zemlja i more odgovaraju: „Ne, ne.“
Nemoguće je pronaći ga; Otojom, veliki čarobnjak, beše prepoznao visoko poreklo Binga i pošto ga ne htede predati, brižno ga je sakrio.
Bingo se skloni na dno jedne pećine; pećina je duboka i mračna, Bino reče u sebi:
„Ovde sam siguran.“
I on ostade dugo.
A Nzame je nastavljao svoje uporno traganje, i svakog dana je govorio:
„Pronaći ću Binga i poješću njegovo srce.“
Ali Bingo beše u dubokoj pećini, usred šume. Nzame stiže u šumu: srete kameleona.
„Kameleone, da li si video Binga?“
Ali ovaj ne htede da se osramoti, pa odgovori:
„Dobro sam video kako prolazi neki čovek, ali ko bi mi rekao njegovo ime!“
„A kuda je išao on, gde je njegovo selo?“
„Išao je čas ovamo, čas onamo; njegovo selo je na drugoj strani šume.“
„A koliko ima dotamo?“
„Dani su dugi, svaki dan je dug, a prošlo je dosta vremena od toga.“
Nzame ode ljut, i dok je svuda tražio Bingov trag, kameleon dotrči u pećinu:
„Bingo, tvoj otac te traži, čuvaj se.“
I on ode malo dalje, na vrh jedne stene.
Obavešten, Bingo je uklanjao brižno svoj trag i svoje korake po tlu, potom je otišao na jednu izgaženu stazu, na tvrdo tlo, a odatle se vratio u svoju pećinu. Ali je tad koračao natraške. Kad stiže u svoju pećinu, skrije se u dnu: odmah zatim pauk Ndanabo raširi svoju mrežu, Kameleon odozgo baci u mrežu muve i bube.
Nzame je nastavio svoju poteru; on srete Bjer, zmiju.
„Vjer, da li si video Binga?“
A Vjer će na to:
„Da, da.“
Nzame ubrza korake; stiže do jame.
„Što je ovo“, reče on, „koraci koji odlaze?“
Gledao je paukovu mrežu, muve koje su u njoj uhvaćene.
„Čovek ne može da bude unutra!“, reče on.
A kameleon će s vrha stene:
„Ah, ti si došao ovde, dobar dan.“
„Dobar dan, kameleone. Da li si u ovoj pećini primetio Binga?“
„Da, ali od toga ima dosta vremena, dosta vremena; on je otišao; verujem, uostalom, da se po zemlji još vide tragovi njegovih stopala.“
„Stvarno, oni su ovde“, reče Nzame, „slediću ih. Kameleone, dobro si postupio.“
I Nzame nastavi svoju poteru.
On je daleko, daleko, već vrlo daleko. Bingo izađe iz svoje pećine:
„Kameleone“, reče on, „dobro si postupio. Evo tvoje nagrade: u buduće ćeš moći po svojoj volji da menjaš boju, pa ćeš tako moći da umakneš svojim neprijateljima.“
A kameleon će reći:
„To je dobro.“
A Bingo reče pauku:
„Ndanabo, dobro si postupio, šta mogu da uradim za tebe?“
„Ništa“, odgovori Ndanabo, „moje srce je zadovoljno.“
„To je dobro“, rečen Bingo, „tvoje prisustvo donosi sreću.“
I on ode. Na svom putu on nađe Vjer i jednim udarcem pete razmrska joj glavu.
Tako se, najzad, Nzame, umoran od svoje uzaludne potere, opet pope gore i ostavi Binga na miru. Ovaj beše nasledio znanje od oca koji ga je prisvojio. Kad Otojom umre, on opra njegovo telo, lepo ga sahrani, ali mu najrpe skide lobanju da bi joj odao počasti, sačuva je u svojoj kući i trljaše je crvenilom i uljem za vreme svečanih praznika. I zbog toga je Otojomov duh ostao sa Bingom; Bingo nas je u Evropi naučio da čuvamo kod nas lobanje pokojnika da bismo im odavali poštovanje i sačuvali njihov duh sa nama. Neka je stid one koji ne poštuju lobanje predaka!
Kad odraste, Bigno pođe u svet, poseti sve ljude, sva plemena; beše dobar i nauči ljude da budu dobri, da čine ono što je dobro. Činio je sve vrste čudesa zelenim kamenom koji je nosio oko vrata. Na tom kamenu Nzame je urezao svoje ime i dao ga je njegovoj majci Mboji prvog dana kad ju je video. A Mboja je sa svoje strane dala zeleni kamen svome sinu Bingu. I kad bi hteo, Bingo bi napuštao svoje telo; strele ga nisu mogle pogoditi, sekire ga ne ranjavahu, otrovni bambusi nisu mogli da probodu njegovo stopalo, a blago zemlje mu je pripadalo. On je voleo crne ljude i crni ljudi su njega voleli. Radili su ono što je on hteo, ono što imje naredio, a to je bilo dobro, jer je Bingo bio dobar.
I tada Bingo htede da ide veoma daleko, veoma daleko, on ode u zemlju s druge strane planine (mislim da bi to trebalo biti kod belih) i ljudi iz tog kraja, pošto videše kako Bingo otvara zemlju i u njoj poznaje blago, motrili su ga iz dana u noć. Bingo je znao da su oni zli i skrivao se od njih; najzad ga oni iznenadiše jednog dana, dok je držao zeleni kamen u ruci. I da bi ga oteli njegovo blago i znali njegovu tajnu, ubiše ga i uzeše zeleni kamen, zeleni kamen koji je trebalo nama da ostavi. Od toga vremena ljudi s one strane planine imaju bogatstva zemlje: a mi ostali, mi smo sačuvali Bingove zakone. Deco moja, čuvajte običaje predaka, oni su dobri. Rekao sam.
Pročitali ste jednu afričku bajku, a u njoj se može primijetiti spomen o Bingovom ophođenju prema ostacima Otojoma, odnosno prema njegovoj lobanji koja je sačuvana i trljanja crvenilom i uljem tokom svečanih praznika. Zbog toga je Otojomov duh ostao sa Bingom da ga dalje savjetuje i bodri, a to je dio kulta predaka, kulta koji je prisutan i u monoteističkim religijama, npr. obilaženje groblja tokom određenih praznika. Konkretno ova manifestacija kulta predaka sa lobanjom koja se čuvala u kući i koja se farbala u crveno je zanimljiv jer je upotreba crvenog okera (željezni oksid, hematit) bila prisutna u pogrebnim ritualima tokom praistorije (paleolita, mezolita i neolita; starijeg, srednjeg i mlađeg kamenog doba) kod Neandertalaca i Homo Erectusa, pa i kod Homo Sapiensa koji je postepeno druge ljudske vrste smjenjivao na planeti.
Često se van naučnih krugova zaboravlja da prahistorija podrazumijeva period prije pojave pisma, te ono što se zna iz tih vremena proizlazi uglavnom iz materijalnih nalaza (i to onako kako su se sačuvali i koliko su uspjeli opstati do vremena otkrića) i tumačenju tih nalaza. Naivno je vjerovati da naši tadašnji preci nisu činili ništa pored opšteg preživljavanja, ali je i naivno tvrdjeti obilježja njihovih vjerovanja i kultura jer ona ne mogu dolaziti iz pismene ostavštine (pismo tada nije postojalo) ili usmene (ako bi išta od tih vremena do pojave pisma opstalo u usmenoj kulturi, onda iz današnje perspektive ne možemo znati šta je zapravo kad nastalo i na koje je sve načine u tom ogromnom prostranstvu vremena mijenjano). Ono što se može jeste uspoređivati običaje poznatih društava (uglavnom onih koji su bili izolovani od europske kulture i o čijim običajima su pisali europski kolonizatori sa svojim predrasudama o bilo kakvim drugačijim ljudima od njih samih) sa na osnovu arheoloških nalaza mogućih običaja praistorijskog čovjeka, a postoji i problem datiranja kad tačno je ukop bio čin vjerovanja u neki oblik zagrobnog života, odnosno kad je prestajao biti samo čin održavanja higijene u okruženju,
Ono što je zanimljivo iz bajke o Bingu i Otojomove lobanje nije to što nam ta, ili neka druga bajka, odgovara na pitanja područja arheologije, nego je to što nam raznovrsnost usmenih predanja pruža uvid u neke pojave, navike i običaje koji su u današnjoj perspektivi zaboravljene. Poznavanje usmenih predanja različitih kultura može olakšati razumijevanje stvari iz prošlosti jer koliko god mnogi ili nemnogi željeli, ljudi iz prošlosti su nam stranci, pa makar nam i bili direktni pretci. Hamletu lobanja nije nikad odgovorila na njegovo pitanje jer na kraju samo sadašnjost je ta koja odgovara na postavljena pitanja, a historijski izvori su odgovarali na neka druga pitanja postavljana u njihovoj, ne našoj, sadašnjosti.
Bajka spominje korištenje crvene boje za farbanje ljudskih ostataka za neku religijsku svrhu, a crvena boja je bila prisutna u pogrebnim ritualima nekih praistorijskih društava. Neka od mogućih tumačenja jeste da je bijela boja kao boja kostiju bila boja smrti, a da je crvena boja kao boja krvi bila boja života. Pak, u nekim društvima je crvena boja bila boja smrti. Ovakva pitanja nemaju apsolutni odgovor jer su uvijek relevantna na specifične okolnosti; neki praistorijski ljudi su možda koristili oker jer time predstavljaju da pokojnik i dalje živi, a možda i nisu. Nesigurnost u govorenju o dalekoj prošlosti je nešto što svaki čovjek treba doživjeti kao uobičajenim jer su nalazi ono činjenično, a ostalo je priča koja se referiše na te nalaze. Bajka o Bingu nam ne pruža odgovor zašto baš farbanje u crveno, ali neka druga bajka bi mogla sadržati neki odgovor koji do sada nije padao na um. Dovoljno za sada je da znamo da je crvena boja bila značajna praistorijskom čovjeku.
Autor: Luka Bošković
Upute na tekst:
Miodrag B. Šijaković „Bajke afričkih naroda“, Beograd, „Branko Đonović“, 1964.
Ivor Karavanić, „Starije kameno doba“ Sarajevo, Univerzitet u Sarajevu, 2015.
Bilješka o autoru:
Luka Bošković je rođen 1997. godine u Sarajevu gdje je završio Treću gimnaziju. Studira dvopredmetno komparativnu književnost i informacijske znanosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu gdje je i predsjednik Studentske asocijacije Filozofskog fakulteta od 2019. godine. Njegove pjesme su izašle u međunarodnoj zbirci mladih autora Perom ispisujem dušu 3 u izdanju Kulture Snova, Zagreb i u almanahu Planeta poezije, Sarajevo. Dopisnik je web magazina Dunjalučara gdje povremeno objavljuje poglavlja romana Tanat, eseje i priče, kao i dopisnik online magazina Fenomenalno gdje objavljuje kratke tekstove o dijelovima i ljudima iz prošlosti . Objavljuje poeziju na svojoj FB stranici Lux Nocis-poezija i do sada ima napisanih i na FB stranici objavljenih preko 200 pjesama. Član je Mense BiH.
Dunjalučar 