Izbor iz poezije: Đorđe Balašević

Srpski kantautor,glumac i pjesnik Đorđe Balašević rođen je 1953. godine. Pored svojih dostignuća iz oblasti muzike i glume, objavio je tri knjige: Tri posleratna druga, I život ide dalje (sve dalje odavde…), Dodir svile i Jedan od onih života, za koje je dobio i niz nagrada. Umro je 2021. godine.


Dan posle ponedeljka

Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu.
Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu.
O slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili,
ispade da smo prosuli daleko više neg‘ što smo popili.

Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji.
Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji?
Udavila me Indijom, klepetala k’o nanula.
Ma, sve je bilo legalno dok nije zora kroz prozor banula.

Još jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem.
Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen?
Utorke mrzim – i tačka.

Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan.
Rekla je, formalno: „Kako ću s tobom kad si pijan
i ne bas sveže obrijan?“

Birala je tanku haljinu, kakve se nose nedeljom.
Špricnula trezor na svoj kombinezon, al‘ nije puno vredelo.
Kisa je rondala svu noš i dođe konac laganju –
i nigde šeik ni playboy, nikog sem mene na raspolaganju.

Još jedan utorak koji me zatiče na delu.
Barut na jastuku i otisci na stranom telu.
Gorki su utorki, al‘ uvek:

Još jedan utorak, što ja ne bežim, zar sam vezan?
Rekoh joj: „Normalno, kako bih s tobom da sam trezan?
Trezan sam tako bezvezan!



Ljudmila

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamćeno opala
I otkrila sprud kraj šlepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio lađar
Polu Rumun, polu Mađar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kćer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gaćice i pod karner spavaćice
Jedva vidljivo
Skrila čamac mlada trska
Koju možeš sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suše
Da što duže ne da im otploviti

Tu noć je Tisa nadošla
A na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Pa ipak, nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al‘ nikad da slađe garov zalaje
Zaklela me da je čekam
Da će me se cela veka sećati
Na promaji žar malakše…
Ima l‘ ista lakše neg‘ obećati?

Noć kad je Tisa nadošla…
Na njoj nošnja raskošna
Samo sandalice, prstenčić
I u kosi venčić od ivanjskog cveća
Nije nesreća što me se ona ne seća
Ma kakvi, nesreća je što se ja nje sećam

Miholjsko leto

Do pola jedan je bila na času klavira…
Onda korakom merila grad…
I usput gledala izloge…
Pardon… Svoj odraz u njima…
U kosi još, poput venca, ona molska kadenca…
Mala vračka da upravo tad…
Uz „caffe Kibic“ polagano nadođe On…
Kao plima…

Tajne su tu zato da ih neko nasluti…
Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti…
Bogu je kanuo čaj… Svud je prsnuo sjaj…
Jedan platan će ostati zlatan…
Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće…
Ne drhti On… To je samo to uvelo lišće…
Blaženo Miholjsko Leto…
Jedno i sveto za njih…

A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest…
Sve češće mu govore „Vi“…
Begeš u grudima udara…
Bije u bronzane žice…
U džepu sretni staklenac… Ko ono novčić i zdenac…
Mala vračka da nestanu svi…
A Ona bane ko lupež… I prospe mu kosu u lice…

Kao osrednji klošar, malo prosed… I prostar…
Na uglu sam zastao sam…
Ne tako dobar oktobar…
I misli sve… U „ruskom štimu“…
A onda shvatih, na prepad… Da te volim, ko nekad…
Vreme samo raspiruje plam?
U meni „miholjsko leto“… To prkosno sunce pred zimu…