Isječci iz Saramagovih „Beležnica“

José Saramago, 1922. – 2010.

Isječci iz Saramagovih „Beležnica“

29. oktobar 2008: Novi kapitalizam?

Pre nekoliko dana nekoliko nas iz različitih zemalja i različitih političkih stavova potpisali smo tekst koji ovde prenosim. To je neka vrsta apela, protest, bunt koji iskazujemo suočeni s krizom i predlog za moguće izlaze iz nje koji nam se ukazuju. Ne smemo sedeti skrštenih ruku.

Došlo je vreme promene na opštem i individualnom planu. Došao je trenutak da pravda pobedi.

            Finansijska kriza ponovo razara naše privrede, zadajući teške udarce našim životima, U poslednjoj deceniji nagoveštaji su bili sve češći i dramatičniji. Istočna Azija, Argentina, Turska, Brazil, Rusija, hekatomba nove ekonomije, dokazuju da nije reč o nekim slučajnim pojavama koje se događaju na površini ekonomskog života, već da su ugrađene u samu srž sistema. Te pukotine, koje su izazvale kobno skupljanje sadašnjeg ekonomskog života, čije posledice, nezaposlenost i sve veće širene nejednakosti, ukazuju na slom finansijskog kapitalizma i na okoštavanje svetskog ekonomskog poretka u kojem živimo. Zato moramo iz korena da ga promenimo.

            U razgovoru sa predsednikom Bušom [Bushom], Durao Barozo [Durão Barroso], predsednik Evropske komisije, izjavio je da sadašnja kriza treba da nas dovede do jednog „novog svetskog ekonomskog poretka“, što je sasvim prihvatljivo, pod uslovom da se taj novi poredak rukovodi demokratskim principima – koje nikada ne smemo napustiti – principom pravde, slobode, jednakosti i solidarnosti.

            „Zako tržišta“ prouzrokovali su haotično stanje koje je dovelo do „otkupa“ vrednog nekoliko milijardi dolara tako da se, kako je neko tačno utvrdio, „privatizovala dobit, a nacionalizovali gubici“. Našli su pomoć za krivce a ne za žrtve. Imamo jedinstven priliku da se redefiniše svetski ekonomski sistem u korist socijalne pravde.

            Nije bilo novca za ulaganje u borbu protiv side, niti za borbu protiv gladi u svetu… a na kraju se ispostavilo da, usred jednog pravnog finansijskog vihora, ima sredstava da se spreči propast upravo istih onih koji su, zdušno naduvavajući informatički mehur nekretnina, srušili svetsko ekonomsko zdanje „globalizacije“.

            Zato je sasvim pogrešno što je predsednik Sarkozi [Sarkozy] govorio o ostvarivanju svih tih napora na račun poreskih obveznika „zarad jednog novog kapitalizma“!… a sa čime se predsednik Buš [Bush], kao što se od njega moglo i očekivati, složio, rekavši da se mora očuvati „sloboda tržišta“ (a da se ne ukinu poljoprivredne subvencije!)…

            Ne: sada treba spasavati nas, građane, i da se što pre hrabro favorizuje tranzicija iz ratne privrede u privredu globalnog razvoja, u kojoj će ova kolektivna sramota ulaganja tri milijarde dolara svakog dana u naoružanje, dok istovremeno svakodnevno umire od gladi više od šezdeset hiljada ljudi, biti prevaziđena. Ekonomija razvoja koje će eliminisati zloupotrebu prirodnih resursa (nafte, gasa, minerala, uglja) i u okviru koje će se primjenjivati norme koje će nadgledati reformisane Ujedinjene nacije – koje bi uključivale Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku „za obnovu i razvoj“ i Svetsku trgovinsku organizaciju, koja ne bi bila privatni klub nacija, već institucija u okviru Ujedinjenih nacija – koje raspolažu ljudskim i tehničkim sredstvima neophodnim za sprovođenje njihove sudske i etičke vlasti na delotvoran način.

            Ulaganje u obnovljenu energiju, u proizvodnju hrane (zemljoradnja i akvakultura), u pronalaženje i obezbeđivanje vode, u zdravlje, obrazovanje, stanovanje… da bi „novi ekonomski poredak“ postao, napokon, demokratski i služio dobrobiti čovečanstva. Zabludi globalizacije i tržišne ekonomije treba stati na put! Građansko društvo više neće biti pasivni posmatrač i ako bude potrebno, upotrebiće svu svoju građansku moć kojom raspolaže zahvaljujući savremenim tehnološkim sredstvima komunikacije.

            Novi kapitalizam? Ne!

            Došlo je vreme promene na opštem i individualnom plan. Došao je trenutak da pravda pobedi.

Federiko Major Saragosa [Federico Mayor Zaragoza]
Fransisko Altemir [Francisco Altemir]
Žoze Saramago [José Saramago]
Roberto Savio [Roberto Savio]
Mario Suareš [Mario Suárez]
Hose Vidal Benejto[José Vidal-Beneyto]

15. decembar 2008: Borhes [Borges]

Marija Kodama [María Kodama] je ponovo u Portugaliji. Ovoga puta je došla da prisustvuje otkrivanju spomenika Horheu Luisu Borhesu [Jorgeu Luisu Borgesu].U parku Arko do Sego [Arco do Cego], gde je spomenik postavljen, okupilo se mnogo sveta. Jedna simfonijski orkestar odsvirao je argentinsku himnu, a zatim, umesto portugalske himne, himnu „Marija da Fonte“ [„Maria da Fonte“], muzički izraz revolucije kojoj je nadenuto to ime, negde oko 1846. ili 1847, i koja se i dan-danas izvodi na građanskim i vojnim svečanostima. Spomenik je jednostavan, uspravni blok od najboljeg granita na kojem postoji jedan otvor u kojem jedna pozlaćena šaka, napravljena po kalupu Borhesove [Borgesove] desne šake, drži olovku. Jednostavan je, evokativan, mnogo prikladniji nego neka bista ili kip kakvih smo se nagledali, tražeći sličnosti s modelom. Improvizovao sam nekoliko rečenica o autoru Maštarija, koga i dalje smatram izumieljem virtuelne književnosti, te književnosti koja kao da se odvojila od stvarnosti kako bi što bolje otkrila svoje skrivene tajne. Bilo je to jedno lepo popodne. A Marija Kodama [María Kodama] je bila srećna.

28. januar 2009: Hervasio Sančes [Gervasio Sánchez]

Ove moji oči nisu mi baš bile od velike pomoći. Vidim slova koja ispisujem, jedno za drugim, na beloj stranici kompjutera, oblikujem reči koje, neke uspešnije a neke neuspešnije, izražavaju mojim čitaocima određena mišljena, neke ideje koje smatram svojim, viđenja sveta koja samo tako retorički nazivam, ukoliko bi svet mogao da se pojmi sa toliko malo. Mnoge stvari koje vidim, vidim samo zato što su ih drugi pre mene videli. Tišti me do bola to što sam veoma retko u životu ja bio prvi koji je nešto uvideo. Strogo uzev, ne živim ispod staklenog zvona, ali sam svestan da sam okružen ljudima koji se trude da me poštede potresa koji, za koje kažu, a možda i s pravom, mogu da ugroze moje rad. Ni sam ne znam. Ali znam da zid kojim sam, čini mi se ponekad, okružen, i koji je ipak mnogo trošniji nego što izgleda, trpi česte izuzetno nasilne i surove udare stvarnosti. Nedavno objavljena knjiga koju je fotograf Hervasio Sančes [Gervasio Sánchez]nazvao Sarajevo jedan je od takvih primera. Ovde se najdublje zahvaljujem što mi je dozvolio da gledam njegovim očima, kad od mojih baš i nisam imao neke vajde. Takođe mu zahvaljujem na odanosti, kako ličnoj tako i profesionalnoj, koja ga je navela da napiše da se „rat ne može ispripovedati“. Da mi koji pišemo ne bismo živeli u zabludi.

25. mart 2009: Naše sutra i milenijum

Pre nekoliko dana čitao sam članak „Decrescimento“ Nikole Ridua [Nicholase Ridouta], autora dela Manje je više.Uvod u filozofiju, i prisetio se da sam još davnih dana, uoči ulaska u novi milenijum, u koji smo već kročili, učestvovao na skupu u Ovijedu na kojem se od nekoliko pisaca tražilo da zacrtaju milenijumske ciljeve. Meni se taj cilj učinio preambicioznim pa sam stoga predložio da govorimo samo o sutrašnjem danu. Sećam se da sam izneo konkretne predloge a da je jedan od njih sada objavio Ridu [Ridout] u svom Manje je više. Potražio sam taj svoj predlog na hard disku i odlučio da ponovim deo onoga što sam tada napisao a za šta smatram da je još aktuelnije nego onomad.

            Što se tiče vizija budućnosti, verujem da bi najbolje bilo da počnemo da se bavimo sutrašnjim danom, jer se pretpostavlja da ćemo tada još biti živi. I zaista, ako su davne 999. godine nekolicina mudraca i mnogo teologa koji su u to vreme živeli pokušali da dokuče kako će izgledati sve za hiljadu godina, kladim se da su sve omašili. Pa ipak, mislim da su nešto manje-više i pogodili: da neće postojati nikakva bitna razlika između smušenog ljudskog bića naših dana koji ne ume, a i ne želi da se zapita kuda ga vode i kuda ide, i onog preplašenog ljudstva koje je vo vremja ona verovalo da mu se bliži kraj sveta. Poređenja radi, treba pretpostaviti znatno veći broj svakovrsnih razlika između nas, današnjih ljudi i onih koji će nas naslediti, ali ne kroz hiljadu godina, već za stotinu. Drugim rečima, možda mi, sadašnji, još uvek imamo mnogo više sličnosti sa našim precima koji su živeli pre hiljadu godina, mnogo više nego sa onima koji će iza nas doći i živeti na ovoj planeti za stotinak godina… Upravo sada se svet završava, upravo sada se dešava ono što je pre hiljadu godina tek rudelo na obzorju.

            Elem, zašto se ne bismo, dokle god ne dođe ili dođe kraj sveta, dokle god Sunce rađa ili ne rađa, bavili sutrašnjim danom, tim danom kada ćemo skoro svi mi, srećom, još uvek biti živi? Umesto mnoštva samouverenih a proizvoljnih predloga za treći milenijum, koji će, više nego verovatno, biti onaj koji će sve razbiti u paramparčad, zašto ne bismo odlučili da iznesemo nekoliko jednostavnih zamisli i nekoliko projekata koje svako može da razume? Na primer, ako ne smislimo ništa bolje: a) Razvoj od kraja kolone, odnosno prvim redovima blagostanja približiti sve veći broj stanovnika koji zahvaljujući vladajućem modelu razvoja sve više zaostaju; b) Uspostaviti novi smisao ljudskih dužnosti i obaveza, koje će omogućiti puno ostvarenje ljudskih prava; c) Živeti skromno, zato što dobra, bogatstva i plodovi koje nam planeta nudi nisu neisrcpni; d) Rešiti protivrečnost između tvrdnje da smo sve bliži jedni drugima i činjenice da smo zapravo sve usamljeniji; e) Smanjiti razliku koja iz dana u dan raste, između onih koji mnogo znaju i koji znaju malo.

            Verujem da će od odgovora koje damo na ova pitanja zavisiti naše sutra i dani koji slede. Zavisiće naredni vek. I čitav milenijum. Kad smo već kod toga, vratimo se Filozofiji.

13. april 2009: L'Akvila [L'Aquila]

Čitam u jednoj reportaži o zemljotresu u oblasti Abruco [Abruzzo] da su se oni koji su ga preživeli, očajni i bespomoćni, pitali zbog čega je sudbina izabrala baš njih i njihov kraj za poprište te strašne tragedije. To je pitanje na koje nikada nećemo saznati odgovor, ali koje neminovno postavljamo kada nam nesreća zakuca na vrata, kao da negde, u nekom delu vasione, postoji neko ko je odgovoran, ko treba da nam podnese račune za sve nesreće koje nas zadese. Često nema ni vremena za to pitanje, kada ugledamo smrt pred sobom, ili čak ni to, recimo, kada neka bomba eksplodira na nekoliko koraka od nas ili se neko plovilo razbije u paramparčad o hridi ispred nas, kada poplava nosi kuće i mostove kao dečje igračke, kada lavina ili klizište progutaju i zatpraju čitava naselja. Pitamo se zašto baš nas, zašto baš mene, a odgovora nema. Žak Brel [Jacques Brel] se takođ pitao: „Porqoui moi? Porquoi maintenant?“ [franc. Zašto ja? Zašto sad?] –i umro. To je sudbina, kažemo, i u njoj nije zapisana reč vaskrsenje. Dobro je imati to na umu, jer, zaista, ovaj svet nije stvoren za vaskrsenja. To nam je što nam je.

José Saramago (1922-2010) je portugalski pisac nobelovac. Nagradu je dobio 1998. godine, a najpoznatije njegovo djelo Sljepilo se navelo pri proglašenju. Taj roman je ekraniziran 2008. godine u istoimeni film. Među drugim poznatim djelima se nalaze: Kain, Priručnik o slikanju i pisanj, Smrt i njeni hirovi, Jevanđelje po Isusu Hristu, Putovanje jednog slona, Putovanje kroz Portugaliju, Sva imena, Sedam Sunaca i Sedam Luna, Godina smrti Rikarda Reiša, Priče s ovog i s onog svijeta, Udvojeni čovjek, Pećina...

            Nije sakrivao svoje političke i religijske stavove, i život je proveo kao zagovornik slobodnijeg oblika komunizma uključujući i ateizam. Zbog svog odnosa prema religiji, primarno katoličanstvu, je bio često kritikovan, a i u Portugalu je doživio neke od obliak cenzure nakon objavljivanja romana Jevanđelje po Isusu Hristu, a u romanu Kain u kojem je glavni lik po hrišćanskoj tradiciji prvi ubica čovječanstva se može primjećivati njegova kritika hrišćanstva. Bio je učlanjen uportugalsku komunističku partiju i tokom života je stečenu platformu koristio za ukazivanje na nedostataka vladajućeg sistema. Vodio je blog na portugalskom jeziku, a koji je preveden i predočen kao knjiga. Bez obzira na političko mišljeništvo, Saramagove kritike vrijedi čitati i o njima raspraljvati.

            Ovdje ste pročitali isječke iz knjige njegovog bloga nazvane Beležnice, a ukoliko neko od čitalaca zna portugalski (ili ga uči), njegov blog na portugalskom može potražiti na ovom linku: https://caderno.josesaramago.org/