Vojnik
Napolju smo, ispred vojne baze na rubu ratne zone. Stojimo u liniji i vrpoljimo se u ledenoj bljuzgavici. Ne razumem zašto nas teraju da stojimo po ovakvom kijametu. Mogli su nam puške dati unutra u hangaru, zajedno sa uniformama. Napokon sam došao na red. Oficir bulji u mene. Proverava serijski broj puške i zapisuje ga. Predaje mi pušku i pita me za ime. Puška je teška, klizava i hladna. Oseća se na ulje. Prazna je. Uzimam okvir pun bojeve municije. Sada je puna. Spreman sam. Ne mislim da sam neki vojnik, jer pušku držim trapavo. Stižu nova naređenja pretpostavljenih. Delimo se u manje grupe i krećemo prema šumi. U grupi smo trojica. Hodamo satima. Ne razgovaramo. Nije mi jasno ko je vođa. Oko podneva smo stali da se odmorimo. Ručamo na maloj kamenitoj čistini. Gde su ostali? Zar ne bismo trebali biti svi na okupu? Voleo bih da znam šta se događa. Njih dvojica samo ćute. Sedimo leđima naslonjeni na mahovinom pokrivenu stenu sa puškama preko krila. Jedemo porcije iz naših paketa. Hrana je očajna. Oko sat vremena kasnije, spontano se pripremamo za polazak.
Ne sećam se da smo uopšte razgovarali. Popodne je. Rat je svuda oko nas. Hodam kroz novo blato. U šumi je užasan smrad. Ispred nas srušeno drvo trune sa mrtvim telom preko debla. Mrtvo je već duže vreme. Vizir na šlemu je spušten. Želim da mu vidim oči. Da dodirnem telo, to mrtvo meso. Na prsima mu krvavi cvet cveta. Ne mrdamo dalje. Mrak se šunja oko zimzelenih drveća i zaklapa šumu u obor sivila. Puno vremena je prošlo. Strah me je. Ne želim biti takva meta. Po noći nas neće uočiti. Pokrećemo se. Neko od nas trojice je to odlučio. Marširamo satima bešumni, izuzev teškog disanja. Tišinu para pucketanje leda koji se stvara na tlu. Ništa mi drugo ne može odagnati misli od promrzlih stopala. Puška je još hladnija nego što je bila. Možda mi se zalepila za ruku od studeni. To će me sprečiti da je upotrebim. Još hodanja. Disanje i koračanje, ispred i iza mene. Sigurno je prošla ponoć. Stojim i mislim o tome. Mislim o svemu. Zašto sam ovde? Želim spavati na krevetu od ledenog sjaja.
Svest mi se vraća sa bolom u leđima i vriskom. Meci zvižde oko mene. U zamci smo sva trojica. Strah dolazi u talasima. Tresem se. Strašna eksplozija. Šrapneli padaju oko nas. Niko se ne pomiče. Posmatram krv na mojoj uniformi. Hteo bih ponovo spavati. Ne nalazim smisao u ovome što se događa. Napokon osećam toplinu u stopalima. Vidim oficira koji usporeno hoda prema meni. Pruža ruke tražeći pušku da je vratim. Otvara svesku tražeći serijski broj. Pokušavam da se setim broja ali ne uspevam. Ljut sam na sebe zbog toga. Izbegavam njegov pogled. On i dalje ide prema meni. Podižem pušku bez ikakvog straha. Ne čujem ništa. Ubijam ga. Meci dugim rafalom rastapaju njegovu glavu. Čekam da puška sama prestane da ubija. Ubija sve oko sebe.
Sada mogu da ležim po čitav dan. Stopala mi više nisu hladna. Ne želim da ustanem. Posmatram sunce kroz iglice borove šume. Gledam uvek u to isto mesto. Ne želim da pomeram glavu. Neću ni oka sklopiti.
Autor: Borivoj Vujić
Bilješka o autoru:
Borivoj Vujić je rođen 1969. godine u Subotici. Pisanjem se bavi od mladalačkih dana sa povremenim prekidima. Pre nekoliko godina pripremio je deo radova i objavio prvu knjigu poezije i kratkih priča pod nazivom “Očima deteta”. Pojedinačni radovi su mu ranije objavljivani u knjizi “Zbornik uspomena” Kreativne Radionice Balkan, fanzimima “Šraf ” i pojedinim portalima. Pesma ” Ona je stena ” osvojila je treću nagradu na pesničkom konkursu “Kiprijan Račanin 2021 “. I dalje piše pesme, kratke priče i eseje gde izražava svoj lični stav o naučnim društvenim i kulturološkim fenomenima.
Dunjalučar 