Društveni aspekti boemstva

Henri de Toulouse-Lautrec, At the Moulin Rouge, 1892.

Društveni aspekti boemstva

Retko je koji termin u sociologiji umetnosti bio podložan toliko brojnim emfazama, kao što je to bio slučaj sa boemstvom. A možda je baš ta činjenica uticala da ovaj pojam ostane nedovoljno objašnjen i jednostran. Jer, kao što se zna, svako naglašavanje je jedna vrsta logičke pogreške, makar i nehotične. I tako je naglašavanje samo izvesnih strana boemstva neminovno značilo svojevrsne paralogizme: budući da se vršilo pomeranje naglaska u jednom pravcu, svi ostali pravci su ostajali nedovoljno osvetljeni. Stoga je u analizi boemstva kao pojave često izmicala prava priroda stvari.

Sam izraz »boemstvo« istorijski je menjao svoje značenje. Koren reči je, kako nas obaveštava enciklopedija Larus, vezan za Boemiju, pokrajinu u zapadnom delu Češke. Termin je početno označavao nomade, za koje se verovalo da su došli iz Boemije. Zatim je ovaj termin evoluirao i, prema Američkoj enciklopediji, u XIX veku se upotrebljavao da označi ne samo nomade i Rome kao prostorno najpokretljivije društvene kategorije već se, u slobodnijem tumačenju, odnosio na sve one ljude koji su se orijentisali prema umetnostima i čija je pažnja bila usmerena na ispoljavanje individualnosti. U takve su se, navodno, uračunavali: studenti, muzičari, kompozitori, igrači, slikari, vajari, umetnici, glumci, pesnici, novelisti i žurnalisti. Prema tom istom izvoru, uprkos krajnostima koje dolaze do izražaja među boemima, može se smatrati da su njihove opšte i zajedničke karakteristike izražene u asocijalnosti, u zahtevima za prekidom konvencionalnog uređenja društva, kao i u formiranju svojih posebnih grupa, koje su obično neformalne.

Boemski mentalitet se ispoljavao u preziranju svega što je staro i u grozničavom traženju novog. Ignorisao je ideale, jednoobraznost, statičnost i davao prednost lakom, bezbrižnom i neodgovornom načinu života, lutanju i zanemarivanju spoljašnjeg izgleda, a naročito mode. Karakteristično je za boeme bilo to što su oni proizvod velikih urbanizovnih sredina. Živeli su u velikim gradovima ili u određenim njihovim centrima, kao što su: Latinski kvart u Parizu, Soho u Londonu, Grinvič-Vilidž u Njujorku i drugi. I, mada su koreni boemstva mnogo dublji, boemstvo se kao pokret najpre povezalo sa romantizmom u umetnosti i literaturi, a naročito u početnim fazama. U kasnijim periodima razvitka romantizma, naročto počev od 1850 godine, mnogi su boemi preuzimali iz romantičarske koncepcije izvesne vrednosti, prerađivali ih, i katkad dovodili do njihovih logičkih i etičkih ekstrema. Tako je boemstvo praktično osciliralo izmedu krajnosti intelektualizma i iracionalizma, socijalizma i anarhizma, demokratije i nihilizma, materijalizma i misticizma, impresionizma i simbolizma, da ne nabrajamo i sve ostale krajnosti.

Bitne karakteristike boemstva

Međutim, danas nas više ne mogu zadovoljiti ovakve lake i gotovo lepršave interpretacije boemstva, kakve su se mogle naći u nerazvijenijim i početnim enciklopedijskim obaveštenjima. Sociološki i socijalno psihološki posmatrano, boemstvo se pokazuje kao mnogo složenija i u suštini protivrečnija pojava. Tražeći u njemu najvažniji socijalni i estetski supstrat, moći ćemo da zapazimo kako se on ispoljava u sledećim bitnim karakteristikama boemstva:

1. prvobitnoj istorijskoj progresivnosti boemstva, što izvire iz činjenice da je ono pretstavljalo vrstu reakcije odnosno pobune protiv građanskog, buržoaskog društva;

2. antifilistarskoj orijentaciji tj. usmerenosti boemstva protiv malograđanštine i njenih osnovnih životnih vrednosti: pasivnog konformizma, tradicije i konvencionalnosti;

3. borbi protiv ograničenja slobode umetničkog stvaralaštva, a koja je ograničenja građansko društvo nametalo sve većim institucionaliziranjem estetičkih koncepcija (manirizam, akademizam, šematizam) i uopšte isticanjem mnogih propisa kojima se umetničko stvaralaštvo moralo podvrgavati, ako bi htelo da dobije društveno priznanje. Sa stanovišta boemstva ova borba je bila borba za proširenje repertoara u pogledu slobode umetničkog stvaralaštva;

4. gubitku osećaja odgovornosti i povlačenju iz praktičnog društvenog života. Ovo povlačenje iz praktičnog društvenog života, koje je u građanskom društvu imalo smisla kao sastavni deo revolta, pokazuje težnju ka sve izrazitijem jačanju čak i u promenjenim društvenim okolnostima kada nema više toliko osnova za revolt i za protest. Samo pak povlačenje boema iz tog praktičnog života uzima na sebe najraznovrsnije forme, počev od takozvane unutrašnje psihološke emigracije, kada se umetnici prestaju da interesuju za bilo kakve javne poslove i larpurlartistički se ograničavaju samo na svoje uže estetske preokupacije, pa sve do bukvalne geografske emigracije iz sredine kojom su beomi umetnici zasićeni i odlaska u druge, nove sredine. Time stvaralaštvo umetnika – boema dobija karakter egzotičnosti: obogaćuje se krug motiva, obrađuju se nove teme, savladuju nove tehnike i slično;

5. ekscentričnim i ekstravagantnim oblicima ponašanja, delom u oblasti samog umetničkog stvaralaštva a delom i van te oblasti, naročito u privatnom i poluprivatnom životu. U težnji da ispolje individualnost, originalnost i lične sklonosti, umetnici boemi i njihovi sledbenici katkad spontano, a nekada i pozerski smišljeno i, moglo bi se reći planirano, postupaju tako da izazivaju skandale, šokove, iznenađenja i skretanje pažnje. Pri tome treba imati u vidu da neki od boema to čine zaista spontano i u skladu sa svojim psihičkim dispozicijama, čak i onda kada su postigli određenu umetničku reputaciju i dobili odgovarajuća priznanja, dok drugi, mahom početnici, čije ambicije nisu u skladu sa kreativnim moćima i talentima, na ovaj način žele samo da skrenu pažnju javnosti na sebe. Doduše, treba dodati da se ovakve manifestacije obično javljaju na startu u pogledu umetničke karijere, ali da se posle određenog uspeha i afirmacije autora takvi oblici ponašaju gube ili postaju sasvim drugorazrednog značaja, dok jednom delu ljudi sa umetničkim pretenzijama, koje usled nesposobnosti i nedostatka talenta nikada neće biti zadovoljene, služe kao neka vrsta kompenzacije za kreativnu nemoć. U svakom slučaju kod ovih poslednjih se radi o pokušaju da se afirmišu neumetničkim sredstvima u periodima ličnih kriza, kad već nisu u stanju da to učine snagom umetničkog stvaralaštva.

Kad se izbliza posmatraju navedene karakteristike, videće se da, grubo uzev, prve tri od navedenih ukazuju na elemente relativne društvene progresivnosti boemstva, dok poslednje dve ukazuju već i na moguću degradaciju odnosno zakržljavanje smisla boemstva i njegove društvene odnosno estetske uloge. Time kao da se ocrtava onaj dvosmisleni luk koji boemstvo prolazi u toku svoje istorije: počev od svoje (potencijalne) progresivnosti, a završavajući sa svojom (opet: potencijalnom) dekadencijom. Ima u svemu tome dosta od ukusa protivrečnosti.